Полицијски гласник

ВРОЈ 32.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 251.

могуће, да увредидац тек тада увиди, да није имао разлога за увреду. Опозивање драговољно треба према околно-. стима да служи и као оволност, која искључује кривичну одговорност. (). Реторзија треба да служи само као олакшавна одн. ублажавна околност и то само за изазваног. 7. Јавност извршења увреде треба да служи као једна пооштравна околност, али је неумесно, да се увреда, која није јавно извршена сматра као истулна. 8. Максимум новчане казне прописаие за увреду у К. 3. и у Зак. у шт. мали је. У норвешком К. 3. је максимум 5000 динара, док је према чл. 31. з. о шт. максимум 1200 динара. Било би умесно, да су новчана казна и затвор кумулативно прописани, а нарочито је код увреде потребно, да с.е новчана казна одмерава сразмерно имовном стању увредиоца, да би сразмера између тежине виности и казне била увек иста. 9. Право на накнаду признато у § 215 а к. з. оклеветапом треба признати и увређеном. 10. Право на захтевање објављивања пресуде треба признати увређеном и онда, кад упреда није јавно извршена. 11. В. II 5. и 7. II. Х^левета. 1. За означење радње код клевете треба ради краткоће уиотребити израз »наводити« место два израза „износити" и „проноситн". 2. Видело се је, да треба сматрати као довољно за постојање клевете навођење извесне чињснице. и да се краће може рећи „паводити иешго" место в наводити каквц чињеиицц«. 3. Част треба, да је у свим својим облицима заштићена од клевете. 4. Кад је реч о клевети, једно од најважнијих је питање, да ли треба допустити доказивање истинитости навођених чињеница 1 ). Законодавства су подељења: прома некима је доказивање доиуштено, према другима није, али нема ниједног, које не чини изузетке у корист противног решења. Тако увек је допуштено доказивање чињеница, које се односе на званичан рад чиновника. Наиротив, обично је искључено доказивањч чнњеница, које се тичу и-риватног живота појединаца. У неким законодавствима се, као н. пр. у нашем, допушта доказивање и ових чињеница, ако то одобри тужилац. Недоиуштање доказивања чињеиица из нриватног живота појединаца не изгледа умесно, јер би се онда имало квалиФнковати као клевета и навођење чињеница, које су можда истините. Тиме се с друге стране не би користило ни тужиоцу, јер би и иоред осуде оптуженог остачо у публици веровање. да је навођена чињеница истинита. Тако исто је неумесно допуштање доказивања оних чињеница под условом, да тужилац то одобри, јер би се из одбијања

могло закључити, да је истинито оно, што је против њега навођено. Неки су предлагали, да се допусти доказивање чињеница, које се односе иа приватан живот, само онда, кад је оптужени исте наводио из часних мотива. Али утврђивање, из каквих је мотива онтужени делао, врло је тешко, те би било произвољиости. Јасно је, да треба неограничено допустити доказивање истин^тости'). Но да би се избегле могуће рђаве последице, које би од тога могле за тужиоца ироизићи, треба искључити јавност претреса за време доказивања г ). И ако је доказана истинитост, оптужени може бити осу1)ен за увреду, која може нроизићи било из начина наво^ења било из других околности. И у погледу те увреде треба да је довољан умишљај за постојање кривца, т. ј. не треба захтевати намеру као § 211. к. з. ВеИпд предлаже. да се навођење чињеница из приватног жпвота квалификује као кривпчно дело иовреде тајне, без обзмра па то, да ли су наво1)еие чињенице истините или не 3 ј. На тај начин бн нападнути могао тужити извршиоца за ово место за клевету, ако би желео да избегне доказивање чињеница, које се односе на његов приватан живот. 5. Треба дати повређеном право иа објавл.ивање пресуде и онда. кад је утврђено да клевета постоји, али извршилац није кривац. То важи и за увреду. У § 219. к. з. се међутим захтева, као што се је видело, да је оптужени осуђен. 0. За случајеве, кад се истрага не може водити, умесно је признати повређеном право да захтева, да се пред судом утврди неистинитост чињеница против њега навођених, и да се пресуда о томе објави 4 ). Поступак утврђивања неистинитости би могао бити исти као и у кривичним парницама, пошто је у питању једно кривично дело. 7. Основи искључења противправности, о којима је реч у § 214. к. з. и § 220. пројекта, треба да важе и за клевету. Законодавац и редактор пројекта су прсвидели, да израз »Ве]е1с11§ии§- 1( из § 156. пруског и § 193. немачког к. з. означава како увреду тако и клевету. Међу основе искључења противјавности треба уврстити и штиКење соиствених оиравданих интереса, ради којега је увреда или клевета извршеиа. То би био случај н. пр. онда, кад би А оклеветао В да би отклонио какву велику материјалну штету од себе. Овај случај је један случај стања нужде, те би било нотребно, да су испуњени услови по-

Ј ) Тако 1,Шеп{&а2 455. ВеИпд је исгог мишљења (70), али вели, да не треба доиустити доказивање оних чињепица из приватног живота, које нису од оптуженог навођене, из којих се може закључити на истинитост или неистинитост навођених чињеница, н. пр. чињеиица, из којих се може закључити, да ли је А запста вршио противприродни блуд с лицем Б. 2 ) Уп. ВеИпд 7 9.

') В. о овом питајЈ >у ВеНпд 33. и сл., ЈЛ1\е1ћа1 454.

45. и сл. /9. 4 ) 13. о томе 1ЛИеа1ћа1 459. и Ј .<'г1ес1тап 16, 41.

требно за ноотојање стања нужде 1 ), да би штнћење оправданих, интереса био оенов искључења противправности. И по данашњем стању нашег законодавства у овом питању извршилац се не би могао у овом случају казнити, ако би постојали услови за примену стања нужде. Он не би био кривац, али би увреда одн. клевета постојала, пошто је према нашем законодавству стање нужде основ искључења, не противправности, већ виности. Као основ искључења противправности треба да се сматра и штићење оправданих интереса сродних лица. У § 220, ирој., где је и овај основ искључења противправности изрично наведен, вели се само »ради заштите оправданих интереса", а пропуштено је да се каже, чији треба да су интереси, који се штите. 8. В. I 4 би в, 5, 8 и 10: Овде речено важи и за клелету. БЕЛЕИШ ИЗ СУДСКЕ ПРПКСЕ ПО КРИВИЧНИП ДЕЛИГШ КРИТИЧКО ИЗЛАГАЊЕ од М. С. Ђуричића члана Касационог Суда (наСтавак) 26. Касациони Суд разматра само коначне, али не и извршне пресуде и решека. Она одлука, која је оснажена од Касационог Суда, пе може више бити предмет поновног разматрања у Касационом Суду, пошто је та судска одлука већ раније извршном постала. [§ § 277. и 283. крив. с. пост.] Види противне одлуке I оделења Касационог Суда од 6. II 1У09. Л'» 1- 08. и 8. IV 1909. № 4261, које су у сагласности са сталном праксом Касац. Суда. Првостепени ваљевски суд писмом својим од 24. I 1909. г. № 1897. известиоје Касациони Суд, да је по оптужењу Н. II. благовремено изјавио жалбу и његов бранилац X. Па како ова жалба браниочева погрешно није била здружена са актима помен. оптужења, кад је тај предмет слат Касацпономе Суду на разматрање, већ је тада пресуда Апелационог Суда разматрана само ио жалби, држ. тужиоца и оснажена решењем Касац. Суда № 11786, то суд сада шаље акта на разматрање и по жалби браниочевој. Усљед оваквог нисма, Касациони Суд накнадно изда друго решење, којим и по жалби браниоца оснажи већ једном оснажену пресуду Апелационог Суда, (6. II 1909. Љ 1508). Такав је исти случај и са решењем Касац. Суда I. Оделења од 11. IV 1909. № 4261, само што је овде била изостављена жалба прив. тужитељице, па је накнаано придружена, и пресуда и по њој поново разматрана. Оваква је пракса у Касационом Суду стална. Ми смо шта више имали и та-

А ) В. Живаповић Основи Кривичног Права, Општи Доо § 52.