Полицијски гласник

СТРАНА 266.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 34

Оптужени су X. председник, У деловођа и 2 благајник општине Н. зато, што нису по наредби јабланичког пореског оделења наплатили казну од опт. X у 55 дин. по пресуди пореског одељења од 26 I 1907. г. већ пустили да ова казна заотари, те тиме учивили кривицу из § 128. у в. с § 132. каз. зак. Мотиви суда: »Према признању свију оптужених да су за ову казну знали, и да према наређењима пореске власти исту нису наплатили, веК пустили да она застари, и према наређењима јабланичког пореског оделења под № 644 и 4212 / 907. г. § § 225. и 234. кр. с. пост., овде стоји дело иредвиђено и кажњиво по § 128 у в. с § 132. к. зак. Што се тиче кривичне одговорности оптужених за ово дело. суд налази да је за исто одговоран сам опт. Стојан, а са разлога: Што је он као тадањи председник општинског суда, по чл. 103. зак. о општинама, био највиша извршна власт у општини, који је по тач 3 чл. 109. ист. зак. обвезан да прима и саопштава наредбе државне надлежне власти коме треба, и да се стара о тачном и уредном извршењу њиховом. Па како опт. Стојан признаје да му је ова казна саопштена, и да је од надлежне пореске власти добио наређење да исту изврши, а међутим није хтео издати наредбу благајнику да ову казну наплати и пошље је пореској власти, па ни оида кад су га на ово опомињали и благајник и деловођа, како казна не би застарела, то је он као наредбодавац по тач. 4 чл. 113. зак. о уређењу Главне Контроле једино и одговаран за ову штету нанету државној каси. Према томе, казна му со и има одмерити по наведеним зак. прописима, § 128. у в. с § 132. к. зак. и т. д.« Са ових разлога првостепени суд осудио јо оптуженога на 2 месеца затвора. [Пресуда првост. лесковачког суда од 9 III 1909. г. № 7386] *). Апелациони Суд у свему је усвојио изнете мотиве првостепенога суда. само је нашао да је казна блага, па је оптуженога X осудио за поменуто дело на 4 месеца затвора. [Пресуда II од Апел. Суда 4 IV 1909. г. № 1579]. Ову иресуду Апелационог Суда оснажио је и Касацнони Суд. [I—8 VIII 1909. № 7918]. , Суд је требао на првом месту да оцени, да се у § 128. казн. зак. предвиђа кажњиво дело у томе: што онај субјект власги, који је ио закону надле-

х ) Један судија првостеп. суда издвојио се за извесно дослеђеше, но поред тога вели: »да је ову казну требало да изврши само иореско одсљење, које ју је и изрекло, а не да шал>е другим властима на извршење, кад то није законом одређено, да општински судови извршују туђе административне или друге пресуде, већ само своје. У оваквој радњи пореског оделења и лежи узрок ште се ово дело појавило код општ. суда, те би то требало узети у оцену при изрицању пресуде^. Овде се овај судија није јасно изразио: шта ће бити последица констатованога Факта, да оптужени није био власт, надлежна за извршење дотичне пресуде ?

жан да изврши какву казну, ову не изврши на време или је не изврши потпуно. Треба дакле, да је тај чиновник или службеник по закону дужан да ту казну изврши, и да он ту дужносг повреди. То су елементи дела из § 128. к. зак. Стоје ли ови елементи у конкретном случају ? Оптужени је био председник општинског суда. Он је био дужан да поступа по законим наредбама препостављених власти и да се стара о њиховом извршењу. Исто тако он, као наредбодавац, по чл. 113. зак. о уређењу Главне Контроле, може одговарати за накнаду, ако је својом небрежљивошћу нанео штету држави. Ово је суд тачно констатовао у побудама своје пресуде. Ну погрешан је закључак суда да зато, што оптужени није испуњавао ове своје дужности, он стоји одговоран за дело кажњи.по по § 128. казн. зак. Није овде говор о помагању извршним органима при наплати досуђене казне по пресуди; не извршује кривичну пресуду она власт, код које прима плату службеник који је осуђен, веК је извршна. само она власт, која је законом иозвана. да извршује дотичну иресуду. У овом случају та власт била је она пореска власт, која је пресуду и изрекла, и њој није ништа стајало на путу да ту преоуду и изврши. Тако небрежење оптуженога X није могло спречити извршну власт да пресуду у законом року изврши тиме, што би она сама предузела друге мере, помоћу којих би пресуду могла да изврши п мимо воље и сарадње оптуженога. То је ова власт и могла и требала да учини, и овај моменат битан је у питању овога оптужења, а суд га је сасвим изгубио из вида '). То, што се објект општинске власти, у овом случају опт. X., није одазвао наредби старије државне власти, може створити правну основицу само за његову дисциплинску и рачунску одговорност. Међутим ову одговорност ваља строго издвајати од кривично-правне одговорности за дело из § 128. казн. зак. која се овде не може засновати, чим не стоји законска надлежност општ. власти за извршење ни по чл. 103. зак. о општ. (на који се суд у својој пресудп позива) ни ио ком другом закону. И тако судски мотиви и пресуда у основу су погрешни. Мимо тога, у конкретном случају пресуда је погрешна још и због тога, што баш када би и стојала надлежност за извршене овакве пресуде т а!>8<;гас(;о, неизвршење те пресуде не може овде за опт. К створитн дело из § 128. к. зак., јер та дужност у овом случају нрема њему отпада. Као год што је неприродно тражити па не стоји ни обвсза да неко своје блиске сроднике достави власти за какво кривично дело, исто је тако неприродно и бити но може, да пеко чини

х ) Примера ради навешћемо да је извршна власт (пореекп одељак) мог.)а кметовску плату оптузкенога X. узети у попис за ову казну, а могла му је узети у нопис и покретност и т. д. и оптужени не би био кадар да је у томе спречи.

кривично дело тиме, што сам себе неће да ухаиси или што од самог себе неће да наплати неку суму по пресуди. Ту његова дужност престаје, и ако би он иначе био субјект власти, која по закону то има да ради, овде та дужност мора прећи на другога, незаинтересованога, који ће по својој дужности ту пресуду имати и да изврши и за уредност извршења да одговара 1 ). А кад таква дужност т сопсге1о не стоји — онда за опт. X. нема ни дела из § 128. казн. законика. 30. Деликт одвођења женске, у цељи да се с њоме венча иди живи у блуду (§ 188. к. зак ) кад се над таквом женском изврши насилни блуд (§ 191 т. I к. зак.) долази у реални стицај с деликтом силоваља и учиниоцу се у овом случају има казна да одмери по § 69. казн. законика. [В. Касациони Суд I 17. III 1911. г. № 3772. В. Код Никетића, § 188. к. зак., овакву исту одлуку, а и протнвне одлуке, по којима је дело силовања - консумирано делом одвођења у цељи блуда, па се казна има изрећи само по § 188. к. законика.] Први случај. X је оптужен за то, што је одвео . девојку Васку, у намери да се доцније с њоме венча, па је потом насилно и обљубио. Првостепени Суд узео је да овде стоје два кривична дела из § § 188 и 191. т.1 казн. зак., па је оптуженога X. за оба ова дела у реалном стицају осудио на казну [Пресуда првост. нишког суда 25 I 1911. г. № 2077]. С тим гледиштем сложио се и Апелационн Суд [Пресуда I Апелац. ј 1 5. II 1911. г. № 856] а и Касациони Суд, који је примедбама од 17. III 1911. г' № 3772 исправио само једну омашку судску, а иначе је усвојио изнето гледиште. Други случај. У. }е оптужен, што је насилно одвео Станицу, девојку, у намери да с њоме блудно живи, па је иад њом извршио и насилну обљубу. Суд је нашао да овде стоје два засебна дела, и то: дело насилног одвођења; кажњиво ио § 188 к. зак. и дело насилне обљубе, кажњиво по тач. 1 § 191 к. зак. па је оптуженога за оба дела осудио на казну. [Пресуда прокупачког првост, суда од 8. VI 1904 г, № 7049]. Ову пресуду одобрио је и Апелациони Суд [II 12 УПП 1904 № 3106]. Ну II оделење Касационога Суда уништило је ову пресуду примедбама од 3 IX 1У09 г. које овако гласе: »Иогрешно је суд нашао да у радњи опт. У. стоје два самостална Еривична дела. казнима по два засебна законска

1 ) Види и Олсхаузен, коментар, код § 346. к. I, трећи одељак. У овом погледу види и § § 50 други одел.ак II 51. др. одељак нашег казн. законшса.