Полицијски гласник

ВРОЈ 34

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАПА 271.

§ 140. грађанског законика гласи : »поочим или иомајка морају бити бар 15 година старији од посинка или поћерке. Сви ови, тј. поочим, помајка и посинак, рођени су за време турске владавине, и када је био попис Књиге Буки записате су године овим лицима по њиховом казивању или по казивању њихових родитеља, и разлика је у годинама старости по пописној »Књ. Б. (< између поочима и по.мајке и посинка свега 2 године. У самој ствари посинак је млађи преко 15 година од поочима и номајке, као што § 140. грађ. закона тражи. За доказ да су заиста иоочим и помајка старији од посинка 15 и више година, поднели су суду овом уверање, издато од стране два старца, који знају кад су се они родили, а ово су уверење потврдили код лолициске власти. Суду треба да реши ствар, али не зна да ли је већи доказ уверење издато од два старца и потврђено полициском влашћу, или је већи доказ полисна „Књ. Б. в , регистри и пописне листе од пописне Књиге Буки па на овамо. Да би суд могао ово питање решити потребно му је обавештење: шта је већи доказ — да ли уверење или пописна Књига Буки ? <( — Па ово питање одговарамо: Пописне књиге »А (( и »Б (( , састављане су по исказу или старешина породица, или појединих чланова ових. Године су уношене онако, како су их казивали они, који су за дотичну породицу давали податке. Податци ови некад су били тачни, а некад су давати погрешно намерно, како би се избегла служба у војсци итп. То се нарочито могло чинити у крајевима, где су црквене књиге уништене за време српско-турског рата, као и у новоослобођеним покрајинама, где се за време турске владавине, нису ни водиле књиге рођених. Из ових разлога, књиге »А (< и »Б (( не могу се дићи, као доказна средства, изнад других доказа, који се могу поднети, у који ред долазе и сведоџбе старијих лица. Према овоме, ако суд нема разлога да сумња у савесност оних, који су издали уверење о годинама старости пооинка, он може примити уверење као доказ о ономе, зашта се подноси. IV. Г. Вој. Поваковић, полицијски писар срезазлатиборског, пита: »Начелник среза златиборског, при потпису пресуда за дела из §§ 355. т. 1., 327. т. 1. и 360. т. 2. казнен. зак., као иследпик увек прецрта речи : »на основу §§ 15. и 16. пол. уредбе, одмах је извршити« и ставља: »извршити је, кад извршном постане®. Налазећи, да сам ја у праву, да пресуду, по напред изложеним зак. прописима, треба одмах по саопштењу и извршити, молим уредништво за објашњење, шта ми остаје да чиним у повтореном случају ? <(

— На ово питање одговоримо: По члану 37. закона о уређењу округа и срезова, срески писари су помоћници среских начелника, и све послове раде у име ових и по њиховим наређењима (чл. 33—36). Само у случајевима, кад је срески начелник одсутан, онда најстарији писар улази у права његова, и ради самостално. Према овоме, кадгод је срески начелник у месту, онда срсски писари морају да раде све послове онако, каио он буде наре !)Ивао у границама закона. Само код продаја имања, где срески писари, као извршиоци, одговарају непосредно суду, могу давати своје примедбе у смислу § 13. закона о чиновницима гра^анског реда У овом истакнутом случају, где срески начелник потписује пресуде о осуди извеснпх лица, мора бити онако, како он хоће, у толико пре, што његов захтев није незаконит. Јер ио § 15. и 10. Полмцијске Уредбе, лресуде допесене на основу § 327. т. 1. и § 360. могу бити одмах извршене, али не морају, него то зависи од нахођења и увиђавности власти. Међутим, ако кривица није тако учињена, да до очигледности показује потребу, да се прибави задовољење ауторитету власти или заштита општим интересима, оида је боље да се пресуда не извршује одмах, поглто у многим случајевима може бити измењена од стране суда по жалби осуђеног. Према свему овоме, може се одговорити на питање: »шта да се ради у поновљеном случају" само са две речи: да слушате.

ОДЛУКЕ ДРЖАВНОГ САВЕТА И КАСАЦИОНОГ СУДА Одпука опште седнице Касационог Суда од 25. августа 1911. г, № 9966. Првостепеном суду за окр. београдски, били су оптужени Ј Н. и жена му Р. из Рожанаца, и то оптужени .Т, што је ноћу између 2 и 3. новембра лр. год. убио са предумишљајем у својој кући свога сина Д. чиме је себи створио кривпцу из § 155. крив. зак. и опт. Р. за то, што је она држала лампу за време, док је оптужени Ј. ударао комадом од лотре по глави погинулог Д. и као мајка његова мирно стајала и ничим није покушавала да спречи оптуженог Ј. од извршења овог дела — дакле да је она потпомагала оптуженог Ј. у извршењу овог дела и тиме учествовала у извршењу иотог. Апелациони суд пресудом својом од 27. априла 1911. год. № 2333, нашав да је оптужени Ј. главни кривац а оптужена Р. саучесник и Ј. осудио са 20. године робије а Р. са 18. година робије. Но по жалби оптужене Р. и бранилаца оптужених, Касациони Суд примедбама свог 1 оделења од 9. јуна 1911. г. № 8405, поништио је помен. пресуду Апелац. Суда а са разлога: »Погрешни су разлози са којих Апелациони Суд налази да је оптужена Р. потпомагала Ј. у извршењу овог дела и

да је према томе она саучасник у овом убиству. Да би се оптужена Р. могла сматрати као помагач у извршењу овога дела, по требно је утврдити неку њену позитивну радњу, која олакшава извршење дела или да је, у циљу да извршењу помогне, пропустила какву радњу, која јој је у дужности стајала и којом би могла спречити или отежати извршење — тач. 2. § 46. крив. суд, поступка. Из тога што је Р., како је извиђајем утврђено, истрчала из собе са лампом после већ предузетог боја, од стране оптуженог Ј. према сину и тако била присутна последњем ударцу Ј. — овом над убијеним, не може се извести саучешће без оцене још и тога: да ли је н по чему Р. била баш уверена да оптужени Ј. иде на убиство сина, или је могла као вероватније мислити да он иде само на то да туче сина, који ноћу, остављајући своју кућу, долази њима да их узнемирава, као и да ли је она, као жена, и могла што предузимати противу Ј., коме је, као мужу своме, дужна покоравати се и кад хоће да казни своје млађе, ма и непосредно или да им да отпора. Најпосле, суд за доказ постојања дела саучешћа противно закону узима и мржњу оптужене Р. према убијеноме сину, кад се само постојање дела саучсшћа, по тач. 1. и тач. 2. под а § 236. крив. оуд. пост. основима подозрења из § 121 и 122 крив. суд. пост. не може доказивати, а узимајући мржњу као основ подозрења за кривичну одговорност оптужене Р., ако би претходно наш-ао да је дело саучешћа иначе доказано, требао је да је оцени са обзиром и на то, да у друштвеном реду, коме припадају обоје оптужених, мати често куне своје дете, и ако га у иотини не мрзи, те је и Р. могла у прилици своме сину Д., кад јој је овај тражио ка®у као част, рећи : даћу ти кафу за душу, а да у ствари не жели његову смрт. У сваком пак случају то не може, по закону, послужити и као доказ за постојање самога дела саучешћа". Апелациони Суд није усвојио ове примедбе Касационог Суда, већ је 2. августа 1911, год. под № 3665, дао следеће противразлоге: »По тач. 2. § 46. крив. законика, саучесник је у злачинству или пресгупљењу онај, ко је кривца зпајући потпомагао у ономе, чиме је зло дело приправљено, олакшано или извршено. Исказом сведока С. кћери оптуженог Ј. и оптужене Р. а у неколико и признањем оптужене Р., утврђено је, да је оптужена Р. држала лампу и светлила оптуженом Ј. за време, док је овај свога сина — погинулог Д. ударао комадом од лотре по глави н као мајка погинулог мирно стајала и ничим није покушавала да спречи оптуженог Ј. од извршења овог дела. Оваквом својом радњом оптужена Р. помагала је оптул^еном Ј. у извршењу овог дела, јер је држећп лампу олакшавала извршење овог дела, а тиме, што је као мајка погинулог мирно стајала и гледала када је оптужени Ј. ударао погинулог Д., а ие да је она била присутна