Полицијски гласник

СТРАПА 286.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 36.

дог човека, који је сав крвав изашао у Малом Флотбеку, да је он извршилац овога злочииа. Разуме се да је тај злочин изазвао највећу узбуну. Јошистога вечера полиција је предузела Iрозничаво најживље трагаше за злочинцем у целој околини. Одмах је издата јавна потерннца, у којој је био изнет тачан опис убичин. Објављена је била паграда од хиљаду марака ономе, ко открије убицу. Газди од стана и његовој жени пао је у очи опие убпчев. Газдарица је рекла своме мужу : Знаш шта, овај опис слаже се са нашим кирајџнјом. Како можеш тако гита рећи, одговорио је љутито муж. Та млади човек је тако солидан и син је врло честитих и имућних родитеља. У недељу изјутра, 11. новембра Ј906. год., дошла је убичина газдарица к њему у собу. Млади човек, који се целу ноћ без мира и покоја претурао у својој постељи, баш је спавао најдубљим сном, ма да је јутарње суице већ било продрло у собу. Господине Рикере, време је устајати, звона у цркви већ звоне, тим речима иробудила је газдарица младога човека. Он страшљиво поскочи трљајући сањиво своје очи. Јесте ли већ чули за страшно убиство, које се догодило јуче по подне у возу између Алтоне и Малог Флотбека, упитала је газдарица. У граду влада етрашно узбуђење. За хватање убице одре^ена је награда од хиљаду марака. М)ади човек побледео је као смрт и није могао прозборити ни једне речи. Он скочи из постеље и хитро се обуче. Дршћући од страха он отвори прозоре, Тада спази повише гомилица људи, који су разговарали о ужасном убиству у возу, живо махајући рукама. Једна густа гомила људи опколила је улични стуб за објаве. На њему је блештала велика, као ватра црвена плаката месне полициске власти. Плаката је садржавала тачан извештај о убиству у возу и исцрпан опис вероватног убице, за чије се хватање обећавала награда од 1000 марака. Ова слика била је страшна за младога човека. Он затвори прозоре и трчаше немирно по соби горе, доле. Потом се обуче потпуно и изађе из куће. Без циља и правца лутао је улицама, плашећп се увек кад би се нриближио каквом констаблеру. Тада се реши — то је било први нут у његовом животу — да оде у кафану. Тек што је сео за један сто, придружише му се три младића његових година нривучени његовим потпуно симпатичним изгледом. Премда је он нерадо пио поручено пиво — што је такође први пут чинио у животу попустио је пријатељима, који су га наговарали, да покуша попити још коју чашу. Ненавикнут на алкохол он се убрзо мало напио. Упљачканим новцем платио је трошак за себе и своје нове пријатеље. Кад су младићи том приликом приметили да њихов млади познаник има повише новаца они га наговорише, да с њима пође у јсдну јавну кућу. (сш>шиће се)

ПОУЧНО-ЗАБАВНИ ДЕО ВИДОКОВИ ШЕМОАРИ. (наставак) Да би овп трошкови постали кориснн, да би се пошло путем побољшања, о чему се толнко времена већ говорн, и што се остварује веома споро, требало бп нреиоручити надлештвима умереност, од које се не би требали пикад да одвајају, па чак и у примени најстрожијих казпи. Видео сам чуваре који су осуђенике доводили до очајања злостављајући их због својих ћеФова и да их само муче. „Како се зовеш ти!« говораше један од ових бедника новом осуђенику, »кладпо бих се да ти је име арашина... добро, ја сам ветар н растераћу прашипу". И ударци воловске жиле надали су као плева. Неки опет чувари пљачкали су се међу собом да би тако изазвали помисао на освету од које ништа ннје заштићавало осуђенике. У овим мојим мемоарима ја ћу имати прилике да попово говорим о овом цредмету, нарочито о чувању које чини једну нову казну за слободне л»уде. Незгоде и злоупотребе које оам поменуо постојале су скоро све у заводу у Вресту кад сам ја био. То ми је био разлог да скратим бављење које сам имао тамо да издржим. У сличним случајевима прво што се ради то је да се човек увери о поузданости друга. Мој друг беше један винограџија из околине Дижола, стар око 37 година, осуђен на двадесет година и четири годинс за опасну крађу у поврату, неки глупак кога беда и рђаво поступање беху готово убилИ. Савијен од батина изгледао је као да је још само звао да сс као псето или мајмун пожури на звнждање аргусена. Такав један друг није ми се доиадао, пошто ми је за план требао неки одрешит човек, који неће уступити ако су у изгледу батине, којима не ирестају никада частити ооуђенике који су помагали или знали за бегство других. Да би се отресао овога Вургоњца направим се болестан те њега метнуше с другим, а кад сам се оправио затворише ме са једним ђаволом, осуђеним на осам година за крађу кокошака у парохијском дому. Овај је већ имао мало живости. Кад смо се нашли и сели на клуау он ми рече: »чуј, друже, ти не изгледаш да ћеги дуго јести народни хлеб, буди слободан према менп, нећеш изгубити ништа с< . Признах му да се носим мишљу да утекнем у првој прилици. „Е добро, каже он, имам и ја једаи савет да ти дам. Треба прво ове носороге заварати да не би познали твоју намеру, али то није све... имаш ли Филиие (талире) ?« Одговорио сам му да имам мало пара у кутијн, онда ми он каза да би он лако набавио одело код једног осуђеника, него да би избегли сумњу треба да купим »штогод за кућу«, као човек који се решио да мирно одува своју осуду. Ово „штогод 11 састојало се из два дрвена вагана, једног малог буренцета за вино, пара обојака (сукно за подметање под окове због зиме) најзад

из једног душечића напуњеног ситним кучипама. Био је четвртак, шести дан од мога доласка у завод ; још у суботу у вече сам набавио мрнарско одело, које обучем одмах испод робијашког огртача. Испраћајући продавца нриметио сам да он пма на рукама ожиљке од дубоких изгоретина и дознам да је осуђен на вечиту робију у 1774. год., а у Рену јо издржао опекотипе и није признао крађу за коју је оптужен. Кад је објављен закон од 1791. год. оп је помилован на двадесет и четири године тешке робије. Сутра дан одељење, у коме сам и ја био, оде да оправља шмрк који стално није ваљао. У сали нам као обично пре>ледаше лисице и одело. Знајући ово ја сам врз моје мрнарско одело на грудима био метнуо једну бешику обојену као месо. Како сам намерно оставио кошул>у и огртач отворене, ниједан чувар н не помисли да ме озбил.није прегледа и изађем без препрека. Дошав код шмрка изађем са мојим другом иза једне гомиле дасака као ради нужде; лисице сам исекао још увече и саставак, који је сакривао трагове стругања, попусти одмах. Ослобођен гвож^а скинем брзо огртач и панталоне осуђеничке. Под кожну капу метнем лажну косу донегу из Бисетра, и пошто сам дао томе другу малу награду, коју сам му обећао, тпмугнем иза гомиле исечених дрва. Десета глава. Вез икакве сметње изашао сам из ограде и нађох се у Бресту који нисам ни мало познавао, а бојазан, да ме размишљање којим путем треба да пођем, не изда, увећаваше моје неспојетво. После ваљда хиљаду идења и враћања дошао сам на једину капију коју варош имађаше. Ту је био увек на сталној стражи један бивши чувар робијаша, неки Лашик, који је робијаше познавао по ходу, по држању, по изгледу, а нарочито је лако познавао по томе што је сваки, који је провео неко време у заводу, н несвесно избацивао ногу, којом је вукао гвожђе. Требало је дакле проћи пред овог страшног човека, који пушећи полако орловским оком загледаше сваког који уђе и изађе. Дошав пред Лашика спустих крај његових ногу један суд с млеком, који сам куппо да би моје прерушавање било потпуно. Напунив сад лулу молио сам га за мало ватре; он се пожури да ми је да са свом опом учтивошћу, због које је био познат и, ношто смо мало пушили, ја га оставим и ухватим пут који је био преда мном, Ишао сам три четврти часа и чујем три топовска пуцња, који су значили да је робијаш утекао и јављали су сељацима из околипе, јер онај који ухвати бегунца добијао је : сто дииара награде. Видео сам доиста много људи где наоружани моткама и пушкама трче по пољу, претресајући пажљиво шумарке и најмање жбунове траве. Неки земљорадници били су још раније понели оружје, јер сам видео многе са пушкама да су оставили запрегу тек што су били почели орати. Један од ових прође баш поред мене путем који се укрштао са оним којим