Полицијски гласник

БРОЈ 39.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 309.

рицу. Услед тога он је скинуо одело са лешине п положио је у постељу. Али пошто је леш после неколико дана почео заударати, он га је спакопао у један велики кофер, т.ј. ои га је силом угурао, иошто је иооткидао иоједине удове. Да би угушно задах од лешине, он је леш полио хлорним кречом. КоФер, у коме је лежао леш, стајао је крај њего.ве постеље; он је, дакле, пуних девет месеца спавао покрај једне лешине. Опу одбрану није изменио ни пред поротним судом у Каселу, пред којим је одговарао због умишљајног убиства од 5—-П.децембра 1906. Сем тога оптужени је ту тврдио: да са старом Фогел није стајао ни у каквом интимном односу. Фогел је па неколико дана пред своју смрт бацила у нужник више својих брил.антских прстенова по свој ирилици нз мржње ирема њему. Међутим распоред намештаја у Маријином стану несумњиво је показивао, да је Мајер с њоме живео као муж и жена. Сем тога по одлуци суда извршено је било најбрижљивије истраживање у нужиику њихова стана, али није нађен ни један бриљантски прстен. Испражњени ц дезинфицирани кофер био је показат поротницима, али је од.мах морао бити уклоњен из судске сале. јер је још једнако заударао на лешину. Медински стручњаци изјавили су, како је у највећем степену вероватно, да је Мајер удавио стару Фогел. Поротници (^у огласили, да је крив због разбојништва с убиством у смислу § 251. казненог закона. Суд га је на основу тога осудио на 15 година робије, на 10 година губитка грађанске части и да за толико време буде под полициским надзором.

П0УЧН0-ЗАБАВНИ ДЕО ВИДОКОВИ МЕМОАРИ. . ""г-" ^ (наставак) Кажем му да зато што идем на епитимију треба да спавам на слами и да ћу се задовољити и једним крајпчком у штали. „О, рече он, кад спавате са Јовапком и Мадленом ви се нећете нимало огрешити о ваш завет јер се и њихова постеља састоји само из сламе.... а међутим у штали нема места... тамо су ве1> један казанџија, н два војника који су пошли на одсуство, па су замолили да ту нреноће". Нисам ништа рекао, него још задовољан што ћу избећи сусрет са војницпма, пошао сам у спаваћу собу девојака. То је био један Килер пун јабука, сира и суве сланине; у једноме, ћошку на седалу бсху дванаестину кокошака, а на пасул.у осам зечева. IIамештај се састојао из једне крње тестије, једне црвоточне клупице и једног иарчета огледала, а кревет као и код свих сељака овога краја беше сасвим ирост сандук као за пиво, пун сламе и није имао впше од три стопа ширине. Овде сам имао нову неприлику: младе девојке су се свлачиле предамном сасвим

слободно, али ја сам имао много разлога да се покажем обазривнји. Непависно од околности, којих је лако сетити се, ја сам под женским оделом имао мушку кошуљу која би обелоданила мој пол и мој инкогнито. Да нс би се издао ја сам полако откачињао неке чиоде и, кад су девојке полегале, као случајно угасим лампу, те сам могао без страха свући женско одело. Спуштајући се у кревет легао сам пажљиво да би избегао сваку непријатност. Ова ми је но1. била стрчшна. Госпођица Јованка не могаше мрднути а да ме не додирне, ма да нпје била лепа, била је тако свежа и једра а то је било врло примамљиво за човека који је већ од толико времена живео као калуђер. Они који су били у сличном положају повероваће мп да нисам ни тренуо. Лежао сам дакле непомично, очију отворених као у зеца, кад у прозорје чу се да на вратпма неки лупају кундацнма. Моја нрва помисао као и сваког човека који се налази у незгоди, би, да су ми наишли на траг н да ће ме ухватитн; нисам знао где да се депем. После се сетпм војника којн су спавали у штали и мало се умирим. — Ко луна? упита домаћин тргнут из спа. — Ваши јучерањи војпнци. —• А шта хоКете ? Вагре, да запалимо луле, па да идемо. Наш се домаћин тада дижс, нађе жар у пепелу и отвори војницима. Један од њих, погледав према светлости лампе на свој сат, рече: »четири и по сата.,.. пођимо... време је... на пут рђава војско!" и доиста они одоше. Домаћип угаси лампу и понова леже, а ја, да се не би облачио пред мојим „другарнцама" као што сам се свлачио, устанем одмах, упалим лампу, обучем се и за тим клекнем у једном ћошету као да сс молим Вогу очекујући да се породцца избуди, а на то није требало дуго чекати. У пет сахати мајка викну из свога кревета: „Јованка... устај!... треба спремити што за сестру која хоће да пде рано« Јоваика се диже, спремише ми »белу кафу с( , коју сам слатко попио и оставим ове добре људе који су ме тако лепо примили. Пошто сам цео дан пшао журно стигнем увече у једно село, у околини Вана, где приметнм да сам залутао због обавештења, која су била лажна, или сам их ја погрешно разумео. Ноћио сам у овом селу и сутра рано изјутра прођем кроз Ван. Још једнако сам мислно да идем у Рен, одакле сам сс надао да ћу л>ко отићи у Париз, алн излазећи из Вапа деси ми се нешто што учини да променим намеру. Истим путем иђаше п једна жена са једним малнм дететом, које ношаше на леђима једну котарицу са светим моштима, које је показивала по селима певајући пригодпс песме и иродавајући прстење Св. Хуберта или освећене бројанице. Она ми рече да иде у Пант преким путем. Ја сам пак имао толико разлога да бежим од главног друма да се ннмало нисам устезао да по1)ем за п.ом, нарочито што мп је Пант пзгл<!дао погоднији него Рен, као што ће се видетп одмах, После осам дапа хода стнгнем у Нант где жена се светим моштима оста у јед-

ном предграђу а ја се упутим па Острво Фејдо 1 ). Док сам бно у Бисетру дознао сам од нскога Про пија. званог Наите 2 ), да у овоме крају има једпа крчма где се лопови скупљају без бојазни да буду узнемиравапи. Знао сам да би се овде препоручио са неколико познатих пмена, алп мука је бпла што сам ја знао само општа нмена, а сад ннсам пмао иачина како да их дозиам. Пајзад једпо ми средсгво успе: зађом редом у иеколико радњи тражећи господипа Гренија. У четвртој газдарица која је разговарала са двонцом, остави њих и уведе ме у један мали кабипет, па ми рече: Ви сте виделп Гренија?... Је ли још увек болестаи (у затвору)? — Не, рекох, он је здрав (слободап) и видећете да сам код мијкс лоиовске; ја јој кажем без устезања који сам и у какпој се незгоди налазим. Не одговорив ми нпшта она ме узе за руку, отвори једна врата, направљена у некој дрвепарији, и угура ме у једну ниску собу, где осам људи и две жене играху карте и пијаху ракију. »Слушајте 11 , рече моја водиља представљајућп ме друштву које беше врло зачуђено видев калуђерицу, »слушајтс... ево сестра је дошла да вас покрсти" У исто време ја склонихм моју мараму и три разбојника, које сам видео у затвору познадоше ме; то су били Бери, Бидо Можер и млад Гупи, њих са.м нашао у Кемперу, а други су били утекли из РошФора. Врло су се питересовали о моме оделу и, кад нас вечера све расположи, једна од жена, која је ту била, обуче га, а њен говор и држање тако су одбџјали од одела да смо се искидали од од смеја док не дође време да се спава. Кад сам се разбудио нашао сам на кревету ново одело, рубље и све што је иотребно да се човек добро одене. Одакле је све то ? Нисам имао времена да још и о томе разбирам. Оно мало пара 1нто не бејах потроишо у болници у Кемиеру где сам све скупо плаћао, био сам потрошио у путу, а остав без одела, без помоћи, без познанства требао сам дапишем матерн да ми пошаље помоћ. Али једна особита околност скрати моје бављење на Острву Фејдо. Оомога дана моји другови, впдев ме да сам се потпуно опоравио, рекоше ми увече да ће сутра напастп једну кућу на тргу Граслен и да они рачунају да ћу и ја поћи. То ми није ншло у рачун. Хтео сам да улучим прилику да се измакием па да одем у Париз, где близу Фамилије не бих остајао бсз пара, али никако писам мислио да се удружим са крадљивцима, јер и ако сам се дружио са кесај>опшма и живео са нуг;толовима, осећао сам несавладљиву одвратност према овој врсти злочннаца јер ми је рано нскуство већ било показало опаоности од њих. Али, одбпјање би ме учиннло сумњивим пред мојим новим друговима, који су ме могли, у ово.ме тајном склоништу, без икакве ларме уништптп и послати да правим друштво сомовима и шараипма у Лоари. Пије ми остајало нншта друго пего да одмах бежим п ја се решпм.

*) Крај у Панту. Пр. 2 ) Нантејац. Пр.