Полицијски гласник

СТРАНА 310.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 39.

Ношто сам променио моје иово одело за једпо сељачко, уз које сам добно и осамнаест динара прида, пођем нз Нанта, носећи на штапу котарицу са храном да бих изгледао као човек из околине. Није потребно да кажем да сам пошао пречицом. где би, узгред да напоменем, жандарми били корнснији него на главним друмовима гдс се ретко виђају људи који имају нешто номешано са праицем. Ову нримедбу чиннм, у осталом, спстему општинске полиције, од које би се могле имати, ја верујем, огромне користи. Кад би се она ограпичила само на безбедпост, у правом смиелу те речи, она би по трагу могла нз општине у општину гонити злочинце, место што они изишав из атара великих вароши пркосе свима службеним тражењима. У разно време, а увек приликом каквих великих слутњи, кад разбојници крстараху но Сеперу, кад глад владаше у Кавадо-у и Леру, кад Оаза сваке ноћи има^аше ножаре применнли су делимично овај систем и резултати су показали да је користан. Једанаеста глава. Изншав из Нанта ишао сам један дан и две ноћи не свраћајући ни у једно село, те ми храна коју сам био понео несгаде; ишао сам онако, насумице, ма да увек решен да идем у Иариз или на обалу мора, иадајући се да будем примљен на коју лађу; тако сам стигао до првих кућа једне вароши, која је изгледала као да је недавво била ноприште какве битке. Већина кућа беше само гомила рушевина поцрнелих од ватре; све оно што је оа-[ужавало пијацу беше порушено; остао је био још само тороњ који још пзбијаше сате за становнике који пису постојали. Ова слпка пустошн представљала је у то време најобичније догађаје. На једноме крнлу зпда који је остао од неке гостионице могаше се још прочитати: добар стан за пешака и за коњаника. Онде су војпици појили њихове коње крстпоницом коју су узели из једне капеле, а мало даље њихови другови пграли су уз оргуље са мештанкама које оскудица и беда примораваху да се продају за један тајин. По траговима ове страшне борбе рекао би човек да се налази у средини америчких ледина или у оазама пустиња где се дивљачка племена тамане са слепом бесомучношћу. Међутпм овде није било двеју страна, него сами Французи, које је заслепљепост била довела дотле. Налазио сам се у Вандејн, у Шолету. Газда једне бараке покривене травом, у коју сам свратио, даде ми једну идеју питав ме, да нисам дошао у Шолет за пазарни дан, који је сутра. Одговорио сам потврдно чудећи се, нрво ко се то скупља па овнм рушевинама, а после, шта околни сељаци имају још за продају, али ме баракер обавестп да на трг- догоне једпно стоку из удаљених срезова, и ма да још ништа није учињено да се поправи пустош од рата, мир је био утврђен, и, ако се у земљи виде још републнканскп војници они, су да застрашавају присталице краљевства, који би могли постати опасни.

Изишао сам на пијацу сабајле и, мислећп да се користим прнликом, прнђем једн јм воловарском трговцу молећн га да ме саслуша. Испрва он ме је гледао са неповерењем сматрајући ме сигурно за каквог шпијуна, али ја упех да га уверим говорећи му да се тиче једне чпсто моје ствари. Уђосмо затим под једну шатру где се иродаваше ракија; испричао сам му укратко да сам побегао из тридесет шесте полубригаде да бих видео родитеље који станују у Паризу, и да тражим место које би ме могло одвссти мети, а да не будем ухваћен. Овај поштени човек одговорн ми да нема места за мене, али ако би хтео да терам волове до Со-а могао бнх поћи с њим. Никад предлог није примљен свесрдније; ступио сам одмах у службу с вољом да моме господару учиним све оно што је зависило од мене. После псдне он ме посла да однесем пнсмо једноме у варошн и тај ме упита: зар ми господар није наредио ништа да примим: није нншта, одговорим. „Све једпо« рече ми овај, који је, мислим, био бележник, »ви ћете му дати ову кесу са тристотине динара". Предао самисправно ову суму воловарском трговцу, коме моја тачност ули још веће поверење. Сутра дап смо отпутовали. На крају трећега дана мој господар ме зовну: — Луј, знаш ли писати ? — Знам, господине. — Рачунати? — Знам. — Књиговодство ? И то. — Е, добро, пошто ја морам променити пут да идем да видим мршаве волове у Св. Гобиржу, ти ћеш терати волове са Јаковом п Сатурном; ти ћеш заступати мене". Даде ми још нека упутства и оде. Држећи се унапређења које сам добио, престао сам да идем више пешице и то ми понрави живот, јер гониоци волова увек су илн прашљиви од прашине коју дижу волови, или су каљави до колена од блата, које волови још више увеличавају. Био сам одсад боље нлаћен, боље храњеи, али нисам злоупотребљавао ове корпсти као што сам видео да раде друш заступници, којн су ишли истим путем. Докле се сточна храна код њих претварала у иолиће и јагњеће бутове, или док они са каФеџијама прављаху рачуне , дотле сирота стока очевндно опадаше. Жпвео сам врло поштено, тако, да кад се нађосм > у Вернеју, мој господар, који је стигао пре нас, иохвали ме због доброга изгледа стоке, а у Со-у моји волови вредели су по грлу двадесет динара скупље него свих других, и ја сам на иуту био потрошио деведесет динара мање него други заступници, те ми господар расположеп даде четрдесет динара и похвалн ме код свих гонилаца стоке као Аристида ме^у терачима волова; и ја сам у неку руку био на дневном реду на тргу у Со-у; али ме моји другови не трпљаху. Један од њих, младић из Доње Нормандије, познат за своје снаге и вештине. пробао је да ми огади посао узимајући на се да чува Дервен; али шта могаше један прост гејак противу ученика славнога Гупи-а! Норманданац подлеже у једној од најзначајии-

јих борби у иесничању, коју становници трга за дебеле краве ггамте још. Ова победа била је у толико славнија, што сам ја бно врло пажљив у моме владању", и нисам пристајао да се тучем, сем где није могло друкчије бити. Мој газда, свс више задовољан мноме, хтео ме је пошто пото погодити за годину као помоћника, обећавајући ми и мали удео у трговини. Нисам био ништа чуо о мајци; а овде сам код газде нашао оно што сам пошао тражитиу Паризу; најзад моје ново одело прерушавало ме је тако, да се нисам ни мало бојао да ће ме ко познати у честим излетима које сам чинио по Паризу. Пролажах поред више мојих познапика али се они и не освртаху па мене, па ипак једно вече кад сам прелазио преко улице ДоФен осетим да ме неко пљесну по плећима; прво сам иомислио да бегам и не осврћући се зато, што онај који нас зауставља, тако исто рачуна да нас у окретању ухвати, али једпа кола препречише мп пут. Очекивао сам шта ће бити и за трен ока увидео сам да сам се џабе уплашио. Тај што ми је направио толики страх није био нико други него Вилдје, капетан из тринаестог ловачког иука, са којим се у Лиљу био врло спријатељио. Ма да изненађен што ме види са шеширом препокривеним увоштањеним платном, у кожним чакширама и блузи, он се показа врло љубазаи и нозва ме на вечеру рекав, да има да ми прича врло занимљиве ствари. Он није био у униформи, али ме то нпје чудило; официри обично облаче цивилно одело кад се баве у Паризу. Оно што ме је бунило било је његово немирно држање и његова до крајности бледоћа Како је он хтео да вечерамо ван вароши то узмемо Фијакер и дођемо до Со-а. Кад смо дошли код „Великог Јелена® затражисмо засебну собу. Тек што смо били послуженп а Вилдије закључав в*рата два пута и спуштајућн кл^уч у џеп рече ми са сузама у очима и са неким тамним изгледом : »Мој пријатељу, ја сам један изгубљен човек... изгубљен... траже ме... треба да ми набавиш једно одело као што је твоје... да ли ти то хоћеш ?.. ја имам нара... нмам мпого.., отпутоваћемо заједно у Швајцарску... знам твоју вештину у бежању и ти си једини који ми можеш иомоћи ? Ова нзјава није ме баш ни мало обрадовала, али код толиких мојих брнга нисам жалио да против себе чиним још и то, што се уздружујем са једним човеком кога такође гоне, те би ме и то могло издати. Ово размишљање, које сам у себи учинио, решп ме да се удружим са Вплдјеном, и ако нисам знао због чега све то. У Лиљу сам га видео да троши внше него гито његова плата допушта, али један оФицир млад и умешан има толико начина да дође до пара, те нико и не обраћаше пажњу на његово трошење. Био сам, дакле, врло изненађен кад ми стаде причати ово што следује: »Нећу да ти говорим о приликама које су предходиле нашем иознанству; довољно ти је да знаш, да сам поштенији и паметнији од других, помоћу при-