Полицијски гласник

СТРАНА 374.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 47.

ГТОУЧНО - ЗАБАВНИ ДЕО ВИДОКОВИ МЕМОАРИ, (НАСТАВАК) Старија његова сеотра, која је била одведена у Париз, ломагала га је у његовим пословима. Обучена као праља, са корпом на леђима, она је улазила комотно у куће и куцала на свима вратима, па кад би се уверила да укућани нису код куће, враћала би се да јави Милоту, а овај преобучен као браварски калФа трчаше са кључевима у руци и за тре нутак је отварао најтежу браву. Често, да не би изазвао сумњу, ако неко наиђе, отварању би присуствовада и његова сестра са кецељом, са скромном марамом на глави и са изгледом као да је изгубпла кључ Као што се види Милот није заборављао да предвиди што треба, па ипак је ухваћен на делу и осуђеи на робију. Четрнаеста Глава. Никада нисам био несрећнији него сад у овом заводу; затворен у 24. години са најокорелијим зликовцима, с којима сам се морао отално дружити, волео сам сто пута више живетп међу зараженима кугом нбго међу њима. Стрепбо сам да слушам и да гледам та пропала бића чијп се ум занимао само злим, и због заразности примора бојао сам се за самог себе. Кад су ноћу и дању у моме присуству хвалили радње најсупротније моралу нисам био довољно сигуран у чврстину мога карактера, те сам се бојао да се најзад не навикнем на њин покварени и опасни разговор. Ја сам се истпна одупро многобројним искушењима, али, нужда, беда, нарочито тежња за слободом, могли су често навести човека на злочин и без његове воље. Нисам додуше још био у положају да би ми било неопходно потребно да бегам, али моје су се мисли ипак врзало само око тога. Разни планови долажаху ми на ум, али није било довољно само иматп 11Х ; да се остваре требало је чекати згодан моменат, а дотле једини лек мојнх тешкоћа било је стрпљење. Затворен са лоповима, којпма је лоповлук био занимање и који су више пута бежали, и мепе су чувалн са предострожношћу која се није могла изиграти Аргусени су били у собама баш до наших и увек готови да оиазе и најмањи наш иокрет. Чича Матија, п.ихов старешина, имађаше лисичије очи и такву извежбаност да је на првп поглед прпмећииао, да ли пеко ил'а намеру да га превари. Овај стари лисац био је дотерао близу шесстих, алп је био још снажан; он је био један од оних људи који се' не троше. Гледајући га са кратким курјуком, са сиво напудрованом косом и намрштеним лицем, мислио сам да је вршио врлб добро свој занат. Он никад није говорио док није умешао свој штап, а било му је задовољство да ирича о многобројном батињању, које је већ био извршио или које ће тек учинити. Стално у рату са робијашима он

је познавао свакога од њих; он је толико сумњао у њих да их је оптуживао за завере и кад они сироти нису на то ни помишљали. Према томе може се замислити да није било лако умилостивити овога Кербера. Па ипак, ја сам покушао да задобијем његову наклоност, пробао сам начином којим нико досал није успео, а убрзо сам увидео да ме нада није преварила; ја сам му ухватио нараФ. Покаткад он би ми рекао по штогод, а то је, казивали су ми старији, био први знак да сам му у вољи, те се нисам бојао да га замолим за милост, да ми дозволи да правим дечје играчке од парчади дрвета, која су ми доносили робијаши који су ишли на рад. Он ми дозволи све што сам хтео, али под условом да будем ааметан , и сутра дан сам почео посао. Моји су другови дељали, а ја сам састављао. Чича Матија јо налазио да је то, што ја радим, добро, а кад је видео да у томе маломе послу имам и помагача, он се не мога уздржати да не приЈна своје задовољство, оно што му се није десило за толико време. »У доСри час! рече он, било би добро да сви тако радите, то би вас разонодило, а са приходима од тога могли би прибавити још какву пријатност". За кратко време па моја соба би претворена у радионицу у којој четрнаест људи, колико орни да растерају досаду, толико и да зараде коју пару, радијаху најмарљивије. Имали смо увек готову робу и продавали смо је нреко робијаша, који су нам и материјал доносили. За месец дана наша се трговина веома разви ; сваки дан смо имали доста зараде од које ниједна пара није ишла у канцеларију. Као што се обично практиковало, чича Матија нас за бакшиш овласти да за нашег благајника узмемо неког Пантарала, осуђеника, који је продавао јело и ниће у соби где смо ми били. За нашу несрећу бпло је предмета који се нису могли производити без потребне сразмере између производње н потрошње; у осталом, то је један закон економске политике. Дође једно вреие кад наша Фабрикација застаде немајући потрошње. Тулон бсше препуп играчака еваке врсте; требало нам је скрстити руке. Не знајући шта друго да радпм направим се да ме боле ноге да би отишао у.болницу, Лекар, коме ме препоручп чича Матија, чији сам штићеник доиста био, поверова да запста не могу да коракнем. Кад се мисли на бегство добро је изазвати такво мишљење. Доктор Феран није ни најмањс посумњао да имам намеру да га преварпм; он је бпо један од оних ученика Вскулапових, који као и всћипа хппократа из монпељејске школе, одакло је и он изашао, мишљаше, да је грубијанство један од саставних делова његовог занимања, али ппак је био човечаи, нарочито према мени био је наклоњен. Главнп хирург мн јетакоћеуказивао своју блпгоиаклоност н поверити ми бригу о његовом сандучићу са стварима за превијање; ја сам располагао са чешљањем платна за превијање, спремао сам завоје, те сам тако постао користан, а због услужности био сам радо примљен; п све до болничног аргусена

није било човека који није био према мени љубазан; а међутим нико није био суров као тај г. Лом (тако је било име томе аргусену), кога су мало шаљиво називали Ессе Ното 1 ), зато што је некада и он продавао свете мошти. Ма да су му били казали да сам ја врло опасан, г. Лом је био тако опијен мојим владањем, а још више мојим Флашама вина, које сам му давао, да је био очевидио омекшао. Кад сам био готово сигуран да му више не уливам неповерење ја сам предузео да његову будноћу, онако исто као и друге његове сабраће, изиграм. Био сам већ набавио лажну косу и црне бакембарде а у сламњачи сам имао једне старе ципеле, које кад се »ОФиксају" изгледаће као нове, али то ми је тек било за главу и за ноге, а за остало рачунао сам на главпог хирурга, који имађаше обичај да на моме кревету оставља реденгот, шешир, штап и рукавице.^ Једно јутро кад се он био занео у ампутирање мигнице једног болесника, видео сам да је за њим отишао и г. Лом да присуствује раду који се обављао у једној од крајњих соба; прилика је била одлична за преоблечење и ја пожурим. У новом оделу пођем право на излаз, ту сам. имао проћи кроз један одред подаргусена; ја се безочно дрзнем, нико ме од њих и не примети, и воћ сам мислио да сам ван опасности кад чујем узвик. »Дужите га! држите га! то јв робијаш који је утекао«. Требало ми је ваљда још двадесет корачаји па да се дохватим врата на арсеналу; не бунећи се нимало ја удвојим брзину и дошав пред стражару викнем гаиљбоку, показујући му једно лице које је улазило уварош: »потрчите са мном, онај је побегао из болнице". Можда би ме ова присебност спасла, али баш кад сам излазио на капију осетим да ме неко вуче за косу, окренем се и видим-г. Лома. Да се противим, убиће ме; покорим се, пођем пред њим и он ме врати у завод где су ме метнули у двојни оков. Било је јасно да ћу за ово добитп засебну казну и да бих је избегао паднем на колепа прзд комесарем: Господине, рекох му, само да ме не туку, то вас једино молим; робоваћу радијо три годпне више ако хоћете. Комесар мало дирнут мојом молбом имаде муке да сачува своју озбиљност; најзад одговори да ће ми опростити и због смелости п због новине у начину, али хоће да му кажем лице које ми је набавило оме стварп које хирург није имао. „Ви и ие знате, рекох му, да су људи, који нас чувају, бедници и чине све за новац, али нема ппчега на свету што би ме натерало да издам онога који ми је иомогао". Задовољан збогмоје искрености нареди одма да ме ослободе дуплог окопа, и како су аргусени гунђали због толике попустљивости он им нареди — да ћуте додајућп: ,,ви би требали да га волите, у место гато се на њ љутите ; он вам је дао наук којим треба да се користите". Захвалим се комесару и тренутак после одвели су ме на, моју кобну нлуау за коју сам требао бити везан за шест гоЈ ) Фигура која представља Хриота са венцем од трња на глави. Пр.