Полицијски гласник

СТРАИА 388.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСПИН

ВРОЈ 48. и 49.

Али како наредбе власти треба слушати и онда, иад опе не почипају на несумњивом законском п;;аву, и против ових треба употребити лаконско нраво зкалбе, онда и оку треба вршнти дотле, док је г. Мипистар Прииреде, па жалбу било нојединаца бпло онштинског суда, не поништи као пезакошпу. IV. Суд општине башке, актом својим 1>р. 1281, пита: „Ова општпна пмала је своје земл,инЈте пом шумол1 и утрином, у нростору 3—400 хектара, коју је за разрез пореза пријавила 1884—5 год. п ма исту порез плаћала све до 1902. год. Те годинс суд општпне бањанске, са којом је општнном н ова општина била грулиоапа, због своје много запуштепе дужне утринске порезе, дао је шумској управи одустанак од плаћања порезе како за своју, тако и за ово општипску утрннску порезу. Шумска комисија за ограиичење држ. шуме »('увобор !( , пресудом својом од 17. оептембра 1910 г. бр. 482, одузела је ту сву селску имовину ове ошптпнс и присајединила са државном шумом. Ђ Сувобор (( , изузев 107:82 хект. колико је дала селу Вау. које сада само сачињава башку општину, на економске потребе, а осталу имовину бив села Ба-а коју комисија није одузела разграбили су поједипцп, п по пропису Финансис.ког закопа од 1910 и 1911 год. као своју имовину пријавили за разрез* пор -за, и као такву за своју сматрају и на силу уживају. Према томе, дата површина селу Бау у 107-82 хект. пресудом шумске комиснје, на економске потребе, у означеннм границама, не постоји у ствари и мањи је простор за 20—30 хектара, јер онај простор који се реченом пресудом означава да је дат селу Бау на економске потребе, заузела су, као што је напред речено, приватна лица пре 10—15 год. За ову разлику суд је тражио извешће од шумске Рудничке Управе, но ова се изјашњава као ненадлелша за ово питање. Моли се уредништво за обавештење: 1. Има ли село Ба-а, и по чему да тражи у својину напред означено земљиште сеоско, на које је порез плаћало до. 1902 год 2. Како ће суд да одвојп имовину дату на економске погребе, кад се то земљиште већином налази у државини приватни сопственика; , 3. како се сматра оно селско земљиште, које су приватни сопственици у 1910 и 1911. г. пријавили по Финансијском закону за разрез пореза и приграбили га за себе, а у ствари је селско, и како ће га село себи прибавити; и 4. са каквим правом српска држава може да полаже јаче право на поједина земљишта, на која нема тапије, а која се налазе у државини села Ба-а, — ове општине, и поједини грађани села Ба-а"? — На ово питање одговарамо : Кад је општина бањанска, као законити представник села Ба-а, доклеје оно

било у саставу њеном, уступила држави у својпну шуму и утрину овога села, односно садашње општине башке, у смислу чл. 12. закона о иепосредном порезу, јер није могла нлаћати порез па нсту, онда то земл->иште није више својина те општине, иего државе. Према томе, оадашн.а општина башка има да рачуна само са оном шумом, коју пије уступила држави и са оних 107-82 хектара, што јој је држава уступила на економске потребе у смислу чл. 10. зак. о шумама. Како су ових 107 - 82 хектара уступљенн општини у својину нод нарочитнм условом да се ово имање штити од приватних захватача, то на општини и лежи дужност да све ове тужи, преко свога пуномоћиика, и тражи повраћај заузетог земљишта, без обзира на то што су га они нрајавили за порез, јер плаћање пореза у овом случају, не може бнти иикакав доказ о својини. V. Суд општине кожељске, актом својим Бр. 8770, пита: „Једно лнце, из ове општине, овога лета, правило је креч на свом имању и продавало појединим лицима, а није мерило на ово-општинском каитару, нити се обраћало њој, већ је креч мерило на свом кантару и продавало. Ова општина моли Уредништво Полициског Гласника за објашњење у пр вом наредном броју: Да ли има нраво да од истог лица наплати кантарију и по ком законском пропису ? Да ли има право да таково лице узме на одговор и казни, зашто се није обраћало ово-оппЈт, суду за кантар, већ на своме кантару мерило веће количине? За ово објашњење, суд моли и по други нут, јер је још м-ца јула т. г. писао Уредииштву за објашњење, па није добио никаква одговора". — На ово пнтање одговарамо: Ако креч пије продаван ђутуре или на кола, него на килограм, онда према чл. 1. закона о општинској мерини општина има право на мерину по чл. 10. истог ^акона, ако креч није нарочито ослобођен од стране г. Министра Народне Привреде, о чему треба добавити податке из овог Мпнистарства. Према овоме, ако је креч продаван на килограм и не буде ослобођен, онда продавац може бити кажњен по чл. 11. поменутог закона. Све ово, наравно, може бити само у том случају, ако општипа има својих ме ■ рила и кантарџија—мерача. VI. Суд општине гуњачке, актом својим Бр. 1651, пита: У Тбр. 90. закона о таксама, стоји: да се за допуштење подизања покретних ваљарица или воденица на води плаћа такса и то: 1. За воденице или ваљарице на Дунаву, Сави и Морави по 1000 дин. 2. А за воденице или ваљарице наосталим рекама по 250 дин. а под Т.Бр. 385

поменутог закона стоји, такса за допуштење подизања воденица или ваљарица поточара, плаћа се 10 дин. У овој општини, наречици Пецкој, постоје три ујамске и гаест поредовничких воденица, које само мел.у од октобра иа до маја месеца, а лети услед суше већипом 11 е мељу, јер тада река иресушн, од којих воденица њихови поредовиицп и сопствепици пемају никакве добити, но само у њима мељу за своју искључиво домаћу потребу. Началник среза азбуковачког, актом својим од 12. овог месеца т. год. Бр. 10322, тражи да поредовници и сопственици ових воденица плате на сваку воденицу по 250 дин. таксе по Т.Бр. 90 закона о таксама. Стога се моли уредништво, да у свом наредном броју листа, даде објашњење морају ли овдашњи сопственици и поредовници водепица платити тражену таксу у по 250 дин. иа једну воденицу, илп оне спадају за плаћање таксе иод Т.Бр. 385 реченог закона као поточаре, пошто исте не мељу преко целе године, а у поредовничким воденицама има поредовника преко 150, који искључиво мељу за своју домаћу употребу без икакве друге добити. — На ово питање одговарамо: Закон о таксама, у своме тариФском броју 90, предвиђа таксу за оне воденице, које се подижу по дозволи власти. Према томе, ако су воденице и ваљарице на Пецкој, подигнуте у своје време по дозволи взасти, оне су платиле таксу, коју је требало платити по ондашњем закону о таксама, и сада неће плаћати ни ону таксу из т. 90 ни ону из т. 385. Ако, међутим, у своје време није дата дозвола заподизање ових воденица оиако, како прописује закон о водама, онда сопственици морају сада тражити ту дозволу, па ће, нараравно и платити таксу за дозволу. Ако се Пецка по закону о водама сматра као поток, онда ће бити такса из т. 385, а ако се сматра као река, онда из т. бр. 90. Од правилног категорисања вода зависи и правилна наплата таксе. Ако начелник остане при своме захтеву, опда сопственици нека траже решење и употребе право жалбе. VII Оуд општине рудничке, актом својим Бр. 2634, пита : »По рачунима ове општине, а у изводу дуговања и потраживања од 1904 и 5 год., води се на дугу извесна сума ненаплаћених акциса интереса и аренди код разних лица. На потраживање овог суда, сва ова лица позивају се на застарелост, а нека подноое и квите да су платила, у којима није означено за које године. Како је ондашњи благајник и руковалац касе умро на осуди, и иема се од кога тражити ова наплате, јер му је сво имање продато за кривицу, а и наредбодавац — председ. суда умро је, то је одбор својом одлуком Ирој 691 предложио ову суму за расходовање, но на-