Полицијски гласник

СТРАНА 390.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 48. и 49.

ОДЛУКЕ ДРЖАВНОГ САВЕТА И КАСАЦИОНОГ СУДА Одлука олште седнице Касац. суда од 24. новембра 1911. год. № 14787. Првостоп. вел. градиштанском суду био је оптужен Ж. В. што је ноћу између 15. н 16. јуна 1911. год. из затворене штале украо Димитрију ЂчрђевиКу, крмачу са иеторо прасади у вродности 90 дин. п тиме учинио кривицу кажп.пву но § 2'23. 6. крив. зан. Првостгпени је суд натпао, да јо ова кривица кажњива по § 223.6. крнк. зак. али да се оптуженом има казнада одмери но § 223. г. крив. законнка зато што је оп раније пзвршном пресудом пожареиач, првостененог суда од 25. маја 1895. I од. бпо кажњен са четири месеца затвора за опасну крађу п према томе га је суд пресудом својом од 20. октобра 1911. год № 20Г.65. и казнио са три годпне робпје Но по жалбп држав. тужиоца и онтуженог, Касацпони, Суд, иримедбама сво јим од 4. новембра 1911. г. № 14255. нопиштио је ову прссуду са разлога: »По II. одељку § 73. крив. законика пе може се као иоврат узимати ни ка;.! иитп дело, кад га крпвац учинп иосле десет година од кад је издржао или му је опроштена казна, па коју језа раније дело, истог рода, осуђен био. Па како се из аката овога оптужења види, а и сам суд у пресуди евојој наводн, да је оптужени Ж. још 25. маја 1895. год, извршиом пресудом иожаревачког првостепеног суда, био кажњен за опасну крађу, дакле пре више од 10 година, то је тај суд погрешио што је, противно горњем законском пропису. оптуженом Ж. одмерио казпу но § 223. г, кривич. законика, када после горњег законског рока од десет година, не може о поврату пп речи битп, већ се та рапија осуда има узети само као отежавпа околност из тач. 5. § 69. кривнч. законика". Првостепепи велико — градиштанскн суд није примио ове примедбе Касацпоног Суда, ве^ је дао следоће протпвразлоге: »Иако је од 25. маја 1895. год., када је опту жени Ж. првп пут осуђен за опасну коађу, до дана када је учинно ово дело протекло више од десет година, те пема новратл услед застарелостн н т&к суд овај налази, да се оптуженом Ж. за ово дело има казн т да одмери по § 223.г. крпвич. законика. Ово зато, што се по § 223 г. крпвнч. законика имају казнити крађе стоке и земљоделског алата не само онда, када су учињене у стицају или поврату, већ и онда, кад су учињене онако како предвиђају претпоследњи и последњи одељак § 223. крнвич. законика. У последњем, нак, одељењу § 223. крнв. законика каже се, да ће со по њему казнити и онај, који учини огтасну крађу, почем је пре тога два пута за просте крађе или један пут за опасну осуђен био. Из овога се наређења види, да закон не тражп да со ово друго дело у пшп у року од 10 година, падаипак буде каж-

њиво по њему изузетно од наређења о поврату. Овим со хтело, да се крадљнвци из навике и по занату нарочито строже казне, јер се овде ка ша много више повећава но код поврата, иошто у поврату може бити већа само за ноловину законом предвп1,<'но, док је код последњег одељка !ј 22.3. кр, зак. два пута, а код § 223.г. три пута в*'ћа од законом предвпђене казне. Према томе, суд овај на.чази, да у овоме с.чучају нема места примени § 73. и тач. 5. § 65. кривич. законика како то Касациови Суд налази у својим примедбама. за то, што је ово специјалан случај, којн је предвиђен наређен.ем § 223. г. крпв. законика изузетно од наређења о по рату". Касациони Суд у својој општој седници од 24. новембра 1911. год. усвојио је прпмедбе свога одељења а противразлогс нрвостеп. велпко—градпштаског суда одбацио. Одтуна опште седнице Касационог суда од 3. новембра 1911 г. .№ 15857. Начелпик среза алексипачког оптужпо је алексиначком првостепеном суду М. III. и М, Д. 1пто су једпом жалбом нанели среском чнновнику увреду н опт. Ш. што је ту жалбу писјо , а опт. Д. што је наговорио Ш. да му такву жалбу напнше. Првостепенн алексинач. суд је нашао да стојп дело уиреде кажњиво по § 104. крив. закоиики, п да је учинилац истота, само оптуженп Д. а ие п опту Јкетш Ш. пошто је признан.ем оптуженог Д. утврђено да је оптужени Ш. по и.еговом наговору паппсао онакву жалбу, п за то јс решењем своји.ч од 19 марта 191 I. г. •V' 6765. оптуженог Д. ставио нод су г д, а опту;кеног III. ослободио стављања под еуд. По по жалби иследне власти и приватног туншоца, Касациони Суд примедбама свог I. одељења од 10. октобра 1911. № 12588, понштттио иомен. решење првостен. суда а са разлога: »Погрешпо јо суд нашао, да у овоме делу не.ма одговорности за оптуженег Ш. као саучесника. Према § 46. тач. 2. крпвич. законика, да би у каквом делу било саучешћа, довољно јо само то. да је ко кривца, знајућн, потпомагао у ономе, чиме је зло дело приправљено, олакшано илн извршено. Оптуженп Ш. пак у томе, што је, по тражењу оптуженог Д , жалбу са инкриминованпм пзразиманалпсао и овога као неписмепог потписао, припомогао је извршењу дела, будући евестан тога, да тп изрази садрже у себп увреду, као и то, да се тнме хтела нанети увреда прнватном тужиоцу, а који су елементи пре.ча помепутом пропису, иотпуно довољни за постојање саучешћа". Првостепени алексиначки суд инје усвојио ове нримедбе Касационог Суда, већ је дао следеће противразлоге! „За представљено дело увреде у зваппчиој дужпостп може бпти једиио одговоран оптужени Д. као жалилац, а ни-

како и оптужени Ш. као писац жалбе, која инкриминисане изразе садржи. Оптужени III. по захтеву оптуженог Д. написао је жалбу н по овлашћењу његову жалиоца Д. и потписао, која је жалба, као акт онтуженога Д. н унућена Управн Државиих Моноиола. Полазећи са онштег припцниа, да иико за ту!)С дело но може одговарати, првостепени суд сматра, да се по овом оптужеп.у једино жалилац оптужепи Д. може третнрати као учинилац дела увреде у званичној дужностг, а никако и оптужспи III.. јер ио овакви.м делнма и не може бити саучешћа, које гфимедбе Касационог Суда истичу. На овакво становиште првостепеног суда. огавио се и Касациоии Суд удругом оптужењу, са истоветним случајем, јер је по кривици В. Ш. и В. Н. рсшењом Касац. Суда од 5. августа т. г. Л« 9177, оснажена пресуда Анелационог Суда од 20. децембра 1910 г. Л« 6070, која је изрично искључивала свако саучешће по оваквим делима, ослобођавајући сваке казне ннеца жалбе, који за туђе дело не може битн крпвпчно одговоран. кад иостоји случај, да је жалба по захтеву жалиоца писана, и он по његову овлашћењу потп нсан. Касациони Суд је у својој општој седници од 3. децембра 191 I. г. усвојио примодбе свога I. одељења, а противразлоге првостеи. алекоинач. суда одбацио. Одпуна опште седнице Касационзг Суда од 24. Новембра 1911. г. 15155. Начелник среза таковског оптужио' је нрвостепеном горњо-милаповачком суду П. Ј. п остале и то: Петра, Днмитра н Владимпра што су саставили н потписали, Петар као сопственик, Владимир као к.мет и граничар п Ди.митар као гранпчар тапију баштинску ј\» 1325/902. којом се Петар убаштинпо лажпо на државно земљиште звано »силама« описато у тој таппји "ао четврта парцела, п Љу • бомира, Симсуна и Миливоја, што су ту лажну таппју као часн ци општинскп потврдили 7. маја 1902., да је то земљиштс Пегар наследпо од свога оца и да том тапијом није заузета ничија па ни државна, ни општеиародна ни општинска земља, па је тражно да суд осудн и то : Петра и Димитра ио § 147. крив. зак., Љубомира, Симеуна и Миливоја по § 111, крин. зак. и Владимира по § 147. у в. § 111. и 142. т. 2. крив. зак. и суд је решеп.ем својим налазећи да сва та дела стоје ставио све оптужене сем Димптра решењем евоји.ч од 22. септембра 1911. № 24505, под суд и у прптвор. Но по жалби оптул;ених п њихових бранплаца у I. своме одељењу Касациопи Суд је ноништио поменут> решење са разлога: ,, И по § 147. и но § 111. крив. законика тражи се, да је ко у на.мери да себп или другима какву корпст прибави илп да другоме шкоди лажну исправу начинио или праву исправу преиначио. Дакле, да би ко могао одговаратн за дело из по.менутих законских прописа, треба да буде песумњиво утврђепо. да је каква исправа направљена лажно у намери, да