Полицијски гласник

СТРАНА 60.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

картама. Краља, даму и слугу су замењивали: једнакост, слобода и геније. Наиољу је стражар одбројавао својих сто хсорака. Из кућице су се чули његови одмерепи кораци, како се ириближују или удаљавају. Нигата више није реметило ноћну тишину осим узвика играча. Одједном се играчи почеше препирати. Спавачи се гунђајућп иробудише и поделише у две партије. Али одмах ,сви ућуташе, кад се напољу зачу глас стражарев: »Ко иде? 1< Војници поустајаше, побацаше карте; луле ишчезоше у тророгим шеширима. »На оружје!" викну стражар. Цео вод скочи на ноге и потрча пушкама. На вратима настаде гурање. Стражар тераше пред собом човека, који се, у осталом, није ни противио. На против, изгледаше да со јако жури да стигне што про у кућицу и на вратима гурну неколико војника који му преиречаваху иут. „Грађанине поручничо, рече један војник, који беше први изашао из куће неки особењак хоће да говори с тобом." Човек беше тако задуван да неколико тренутака није могао да говори; неколико пута покушаваше, али без успеха. Војници се сакупнше око њега и иосматраху га. Његово разбарушено, блатњаво и прашљиво одело, давало му је сумњив изглед. Војници гласно исказиваху своје мишљење: »Ово је неки аристократа! — Бивши поп ! — Не, ројалиста!" Све му се више приближиваху и почеше да га грде. Али тада приђе један млади поручник. Он није имао браде и није изгледао ни најмање страшан. Поред поручника стајао јо један стари наредник, са својим тророгим шоширом са кокардом, и белим перчином и брковима. Он постави неколико питања: »Ваше име, пасош, шта сте тражили ноћас надрумуУ® Али га странац прекиде уморним, али чврстим гласом; в Ја сам граФ Адемар де Во к . За један тренутак сви запрепашћено ћутаху: Како! Бегунац, емигрант, кога смо узалуд целог дана тражили! Па се затим зачуше бесни, претећи, злобни гласови: „Сам нам је дошао... Држимо га! — Легш сам ја говорио да је то разбојник! — То је непријатељ народни! — На смрт! на смрт! — Мир! нареди старн нареднш; Реиубликански војници ре вређају (нападају) заробљенике! -— Ти с.е, грађанине, ниси надао, да ћеш нам ласти шака! шалио се Официр, уверен да ће му ово хватање допети капетанске еполете, — Пардон, господипе; ја сам знао, не можо бити боље, где сте ви. Ја сам намерно дошао". Чврстина његовог нагласка ули поштовање војиицима. Они ућуташе. Поручник му више не смеде говорити : »Ти*. Он настави : л Биди сте склоњени у.селу?

— То вас се не тиче.. Понављам Вам, ја сам Вам био умакао. али сам се вратио што сам брже могао, да Вас замолим за помоћ. — За помоћ ? —• Да. Ви сте војници и ваљда нећете оставити спроте људе, да их мучо разбојиици... Слушајте... једна банда шоФера напала јо на мајур Арнодов. Ја сам их видоо. Пожурите... — Причај то другоме! — ШоФери су ваши пријатољи! — Моји иријатељи су војници као и ви. Они се храбро боре, а не наиадају и не пљачкају усамљене куће". Млади поручник није схватао, да неко може жртвовати свој живот, само да снасе непознате људе, као тпто то чињаше граф де Во. Он му то и рече. Иа и стари. наредник ирихвати ту мисао, и за час она доби много присталица. »Изгледа ми да нас бившн гроФ води у неку клопку. — Зар бмх дошао Вама у руке ? рече гроФ. Ја знам шта ме чека. Ја пркосим судбини, само зато, да спасем невина створења. — Ако говорите истину, какве доказе допосите? заиита поколсбано оФицир. — Па имате мене за таоца. Ако видите да сам Вас проварио, ви ме избушите куршумима. Нико Вас неће спречити, ја сам сам против тодико вас. Али, иреклињем Вас, пожурите! трчите! Сваки минут може им донети срећу или несрећу ! Кад сам већ жртвовао себе, бар да спас не дође доцкан! Наново настаде ћутање. Војници посматраху граФа. Сад су му већ сви веровали; на њиховим лицима читао би човек дивљеџ>е. Поручник узбуњено гледашо наредника. Овај му нешто гаану на уво. 'Гада се ОФицир одлучи : »Добро, рече... Двадесет људп и ти: наредниче.!.. Други нека остану овде. — Господине, рече граф, и пружи пиштоље, ето Вам моје оружје. —■ Задржите га, гра1)анине... Ви ћето поћи да нам покажете пут. — Хвала Вам господине, узвикну одушевљено граф, Ви сте великодушни. — Напред! нареди ОФицир. Војници поћоше. Они убрзаваху кораке за графом, који изгледашс као њихов шеФ. Што су се ближе иримицали мајуру, он је све више убрзавао кораке. Најзад му кораци пређоше у трчање, и Плави појурише за њим бсз нити ма коме пало на памет да он хоћо да бега. Њихова енергија их надвишавагае. Поручник несвесно боше нестрпљив. Он не сумњаше више на младог аристократу. Сад обоје беху на челу трупе; они измењагие неколико кратких, испрекиданих речоница о броју шофера и о сцени коју је граФ видео. Сваки би помислио да су то два друга, од којих је један, републикански оФицир. Кад су стигли на капију, гра® предложи : »Ако се бојите клоике, господино, пођите напред; на тај начин ја не бих могао дићи узбуну. — Пе, грађанине, идите Ви ирви.

ГраФ му показа леш псећи — још је ту стајао. Војници прођоше у два реда поред ограде. За тренутак опколише кућу. Бандити су мислили да су сасвим сигурни, с тога не беху иставили страже. И пре него што су могли узети оружје, беху савладани. Само је њихов вођа нмао времена да се заклони иза једног астала. Г. де Во појури к њему : али овај подиже пиштољ п опали... Али је граФ већ био на столу и дохватио за гугау разбојиика. Обојо се ваљаху по земљи. Засија оштрица бандитова ножа; али гвоздена рука спречи замах. Стари наредник и један војник држаху разбојника. Г. де Бо устаде. »Грађанине, Ви сте рањени? узвикну оФицир. — Не, господине, неваљалац ме је промашио. — Ах, у толико боље! Било би ми врло жао да Вас је убио. — Ви сте врло добри, господине, и ја бих само желео да војни суд, који ћс ми судити, осећа тако исто, као Ви. Сад, кад је опасност прошла, и разбојници похватани, граФ се умири: он се шалио са елеганцијом једнога племића. Поручник се осећаше нелагодним. Занет симпатијом према бегунцу, он је учинио једну омашку. Да би скренуо мисли на гато друго, он нареди да одведу разбојнике у авлнју. Соба је била страховито изгледала: врата од ормана истављена, ковчег исаретуран, ствари испретуране, кревети испремегатани сведочнли су, какав се догађај одиграо, и укућани још не беху дошли к себи. Наполичар бегае у оној ларми пао заједно са столицом, за коју је био везан. Одрегаигае га. Али се једва држао на ногама, јер их разбојници већ беху мећали наиламеп, да да новац, који није ни имао. Његова жена бегае у несвести; Бабета, у својој спаваћој хаљири, покушаваше да је поврати. Слуга и служавка стајаху као скамењени у једноме ћошку. Требало је мало времена, а много говора, па да јадни људи увиде своју срећу. Али кад су разумели, три жене бризнуше у радостан плач; а затим се хиљаду захвалиости и благослова изручише на главу иаредникову. и поручникову. Али два републиканца не хтедоше примити целу захвалност. Они су већ поступали са емигрантом иао са својим и натерагае га да изађе из свога угла. Стари наредник изјави: »Овај грађанин, бивгаи г. де Бо је Ваш спаситољ. Он је видео кад су код Бас ушли шоФери и дотрчао је да нас зовне." Са својим седим брковпма и осмехом блаженства и гордости на уснама личио је на каквог ветерана, који прставља отменог регрута. Али кад мајурци чуше име де Во, са лица нм нестаде веселооти, као да им опет јављају долазак разбојника. Оиа постадоше глупо-запрепашћена. Гра® де Во-а! То је тај изгнани илемић, о коме им је Пјер говорио! Иоћас је требао да