Полицијски гласник

ВРОЈ

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 61.

се сакрије код њих. Али је видео шоФере и отрчао да зове ренубликанце, сво.је нелрмјатеље. Жртвовао је свој живот, само да спасе њихов. II сад ће га, наравно, стрељати или послати на гилотину Што су им се мисли више сређивале, све су више разумевали. Гледали су свога спасиоца са'неопнсаним дивљењем. ГраФ де Во се бојао да их не компромитује, и правио се да не види њихово у:-*6уђење, доказујући да то није толика храброст. Али јо ипак морао да одговори на знаке Бабетине да жели да говори с њим. Њене очи, између лраменова косе, који се од суза беху залепили, говориле су речито. Он иопусти и кад поручник изађе да изда заповести, он јој приђе: „Госп. граФе.... Ви ћете умрети... због нас..." јецала је Бабета. Јецање је угуши и она није могла више говорити. »Умрети? Не, дете моје, то није сигурно... Допуштате ли да Вас загрлим? Ох! врло радо. — Збогом!... Умирите се... Долазе.... Мислите на Пјера. Војници се беху поређали око бандита, којо беху везали по четири. Били су спремни за полазак. Официр се појави на вратима и гроф, да бп му уштедео непријатност да га зове, пође му у сусрот: »Господине, рече он, ја се надам да ме нећете везати са овим неваљалцима". Али га младић задржа једним покретом: „Грађанине, рече он, републикански војници умеју да цене храброст, чак и непријатељску... Ви сто слободнп®. Овог пута беше ред на г. де Во-а да буде потрешен и изненађен; у толиком је степену био потрешен, да је једва могао да стегне руке поручнику, који јо тобож журио да се стави на чело својих људи, а у ствари да избегне једну дирљиву сцену, којом је јако био узбуђен.. С француског, Ст. Д. КалајџиЂева. ВИДОКОВИ МЕМОАРИ (НАСТАВАК) Замислито муку капетана: приморани да се што пре врате, они истоварају њихове товаре на земљу, објављујући да би им се учинила услуга ако се дође и узме вино макар п са бурадима. Па и то није све. Зар није велика сласт имати шећер увок под руком? Нећу да вам говорим о каФи, лимуновима, поморанџама, ананасу и хиљаду других лепих тшодова који тамо успевају без икаквог неговања као у земаљском рају! Још мање ћу говорити о ликерима о којима се прича толико и који су тако пријатни да изгледа, нек Бог опрости, кад их пијете као да вас анђели голицају по устима! »— Да сам се обратио женама или деци, ја бих им могао хвалити сво ове посластице, али ја говорим људима. »— Знам напоре родитеља које оии чине да би одвратили младиће од пута

који треба да их одводе срећи, али ви, синови добрих Фамилија, будите промишљенији од очова, парочито од мајки. Не слушајте их кад вам кажу да дивљаци једу Јевропљане : то јо све било само у време ХристоФа Колумба или Робинзона Крусе-а. Не слушајте их кад вам причају о жутој грозници. Кад би она бнла тако страшна у земљи не би било ничега другог но само болницс, а Бог ми је сведок, да има свега јодна. Причаће вам још о шкодљивом поднобљу, али ја сам слободан да то опорекнем. Поднебље је врло топло, али јс се ирирода показала тако раскошна у расхлађивању да доиста треба нарочито пазити па да се тонлота примети. Плашиће вас великим комарцима и змијама звечаркама. Али зар ви у то верујете? Зар немате увек на расположењу робове да растерују, прве, а што се тиче других, зар вам родитељи не говоре само да вас одврате? Говориће вам о бродоломима. Знајте, ја сам преко мора прелазио педесет и седам пута, видео сам тролске човечуљке и мени је ићи с пола на пол као попити чашу воде, и на океану се, на оној ширини, осећам сигурнији на некој лађи из седамдесет четврте, ного у кочијама оксерским или на малој лађици која саобраћа између Париза п Сеп-Клуда, а то јс мислим доста да растера вашу бојазан... „— Могао бих још штогод додати овој слици.. Могао бих вам говорити о лову и рнболову. Замислите шуме где је дивљач тако кротка да и не помишља на бегство, а тако плашљива да је довољно мало јаче викнути па да падне ; замислите реке и језера где има толико рибе да со због њих реке изливају. Све је то верујем, чудновато, али је и истинито. »— За мало не заборавих да вам кажем коју о коњима, да, о «оњима господо. Не можете крочити ни корак а да их не сретнете хиљадама... изгледају као стада оваца, само што су већи. Ако сте јахач узмете уже, ако је дуже боље је, направите покрстну замку, припазите кад коњи пасу, тада они не стрепе ни од чега, изберете једнога, бацито уже и... коњ је ваш. Не остаје вам ништа друго до да га узјашите или да га водите на поводнику ако то сматрате за умесно; јер, упамтите добро, тамо је сваки слободан у својим радњама. „— Да, господо, ја лонављам, све је то истипа, све је истина, цела целцата истина, и доказ је то, што ме је Краљ Француске, Његово Величанство Луј XVI, који ме из његовс палате може и чути, овластио давамод њогове страно понудим све те благодетц. Зар бих ја смео лагати тако близу њега? »— Краљ ћо вас оденути, Краљ ће вас хранити, он ће вас богато наградити а у замену од вас не тражи ништа, скоро никакав рад. „— Имаћете добру, постељу, добру храну, устаје со и спава кад се хоће, вежбање једампут месечно, парада у Сен Лују. Ја вам не прикривам да се тога не би могли ослободити сем ако би добили дозволу, а она се не одбија никад. Испуните ли ове обавезе све остало је време

ваше. Шта хоћете више ? Ако хоћете повољан услов — ту је, само пожурите јер кажем вам, сутра ће већ бити доцкан, лађс су спремие и не чека се ништа више до ветар па да се дигну једра... Потеците, Парижани, потеците! Ако вам случајно омрзне бити у добру можете добити отпуст кадгод хоћетс : једна барка увок стоји у луци готова да врати оне који зажеле за земљом, она не ради ништа друго. Они који желе да знају још што нека ме лотраже; немам нотрбе да им казујом моје име, ја сам довољно познат; мој станје четирикорака одавде код првог Фењера у кући оног трговца са вином; питајте само за БелРоза. „Мој положај ме је био начинио тако иажљивим да сам просто гутао реч ло реч од овог говора и, ма да има већ двадесет година како сам га чуо, .ја мислим да нисам заборавио ниједан слог. Он је тако исто утицао и на ФанФана. Ми смо се таман о њему саветовали кад један дрипац, на кога нисмо ни обраћли пажњу, распали ФанФану шамар те се његов шешир откотрља по земљи. — Научићу те, рече му он, Никоговићу, да ме не гледаш попреко. ФанФан се од ударцазбуни; ја ломислих да га браним, али онај диже руку на мене, а свет се очас скупи око нас. Наједанпут неки пресече гомилу, погледам боље и видим Бел-Роза. — Е, е, шта је то ? викну он показујући на ФанФана који сузаше ; чини ми се да је господин добио шамар ? то се не може поправити, али господин је јунак, ја то читам из његовнх очију, те ће се ствар уредити. ФанФан хтеде рећи да није крив што је извукао шамар. — Све једно пријатељу, вели Бел-Роз, ипак треба се потпуно одужити. — Да, рече онај дрипац, то не може проћи тако олако. Господин ме је увредио, он ми мора дати задовољења; један од нас двојице има да падне. — Добро, де, даће вам задовољења, рече Бел Роз, ја одговарам за ову господу; одредите час. Одредите ви. — Пет сати изјутра иза архиоСкопије, ја ћу донети мачеве одговори Бел-Роз. „Реч беше дата, онај се повуче, а Бел-Роз ударајући ФанФана по трбуху, по прснику где се обично држи новац учини да зазвече паре, лоследњи остатак нашега помраченога сјаја. —• Верујте ми, младићу, рече он, ја се интересујем за вас, пођите са мном, а и господин нијс на одмет, додаде ударајући ме онако исто по трбуху као што беше ударио и ФанФану. Г. Бел-Роз нас одведе у улицу Живери, до на врата неког винарског трговца 1 и упути нас унутра. — Ја нећу да улазим с вама, рече нам он, један човек као што сам ја мора да пази на своје достојанство, идем да скинем моју униФорму и доћи Ку неће проћи ни минут. Иштите са црвеним печатом и три чашо. Бел-Роз нас остави. — Са црвеним печатом, понови он окрећући се, са црвеним печатом. в Ми изврпшсмо тачно заповести БелРозово који ускоро дође, а кад дође ми поскидасмо капе. — 0, младићи, рече нам, покрите се, међу нама нема цере-