Полицијски гласник

БРОЈ 9.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 71.

казну олакшавају, умању.ју или са свим искључују. Све ово елемонте, а по сили своје дискрециопарн . власти суд има да оцени, с обзиром на позитивна. законска нарођења, имајући претходно у виду наређења § 51. крив. суд. пост., по комс се на првом месту има утврдити постојање казненог дела. По тужби државног и приватног тужноца казнима радња оптуж. Ђ. састојала би се у томе: да јо он 19. августа 1910. г. у општини мирановачкој положио заклетву да ништа не дугујс С. удови пок. Ј. II., из Козје, нити да је што дуговао њеном бив. мужу. Ј., као и то да нијс паписао и потписао признаницу од 202 дин. издату за тај дуг Ј. II., коју ј тужиља С. као доказ о постојању дуга уз тужбу ноднела, п која со у актима налази, — а мсђутпм истрагом јо утврђено да је ту признаницу сам написао и потписао опт. Ђ. Према овоме, да је се оптужени Ђ. са знањем криво заклсо. Кад се расмотре акта грађанског спора по парници прив. тужиље С. противу оптужсног Ђ., која је парница вођена код суда општинс пај шке н мирановачке, онда со види ово стање: 1) да је тужиља С. као удова пок. Ј. II., из Козје, не аоднпсеЛи никаквог доназа да је она наследница или старалац масе иок. Ј., — тужила суду оптуж. Ђ., да дугује њоном мужу пок. Ј. ресто 102 дин.; за доказ тога јо поднела оригиналму признаницу оптуж. Ђ., која је гласила на 202 дин., изјављујући да је тужилац Ђ. иоложио раније њеном мужу 100 дин. у отплату. Дакле тужиља није себе продставила као законског представника поверилачке стране, као што то изрично наређује § 72. н 90. грађ. суд. пост. Према овоме тужилачка страна није представљона онако, како закон тражи, то по томе, има со сматрати да тужилачке стране и нема, а где ње нома по § 3. грађ. суд. пост. не може ни бити суђења. Но кад је суд општински преко овога прсшао, онда јо његова дужост била да поднете доказо заправо тужилачке страно иопита и по томо одлуку своју донесе. Како је у овоме спору за доказ тражбинс поднота исправа, коју тужони није признао за своју, онда се јо имало поступити по одредбама § 248. III став грађ. суд. пост. и ио извиђају овога евентуално отворити кривичну истрагу за дело пз § 253. тач. 3. кривич. зак., — или спор пресудити по поднетим доказима. Мимо свега овога, општински суд донео је своју пресуду, којом је противно закону и здравом разуму наметнуо заклотву тужсноме у томе како он — туженп не дугује пишта по тој признаници, нити да је иста његова н како је нијо својом руком напиоао и потписао. Према оваквом стању ствари, и сходно одредби § 5. крив. суд. пост. суд јс имао дужност да све ово при оцени питања о постојсњу дсла и одговорности оптуженога оцени што је и учинио, налазећи

да противзакона и наметнута заклетва не можс сачињавати појам кривоклетства како га предвиђа § 266. крив. законика, јер тај законски пропис претпоставља испуњење свпју оних Форми за понуђену илн повраћену заклетву, а нарочито од суда наложеиу заклетву, а то једино може бити она коју предвиђа § 291. грађ. суд. ност., —■ пгго овде није сЛучај к . Касациони Суд у својој општој седници рсшењем својим од 6. Фебруара 1912. год. № 1282, одбацио је противразлоге првостоп. суда, а усвојио примедбе свога I оделења п пропоручио суду да по истима поступи. Рачунополагач, ако није потписао дуговани распоред, не може бити одговоран за мање пренета и изостављена лица, и суме у том дугованом распореду. Решење оиште седнице Касационог Суда од 6. фебруара 1912. год. № 1101. Месна контрола окр. морав. тужила је Главној Контроли Т. М. из Пањевца, због накнаде штете причињене тиме, што јз мање пренео на дугу порезе из 1902. у 1903. годину за 139.43 динара, која је иореза његовом кривицом по закону о непосред. порези застарила за наплату. Главна Контрола је својом пресудом од 1. августа 1911. г. № 16391, одбила месну контролу од тражења, с тога што тужени рачунополагач није потписао дуговани распоред за 1903. годину. Но по жалби тужилачко стране Касациони Суд, примедбама свога III одељења, поништио је пбмен. пресуду Главне Коптролс а са разлога: и Кад тужени Т. и иа свом саслушању код комесара и у одговору на тужбу, признаје, да је био одговорни рачунополагач у 1902. години за коју се и тужи, оида га Контрола нијо могла ослободнти одговорности за накнаду штете, због тога, што он иије потписао дугованп распор д за 1903. год. тим пре што се он тиме и но брани, већ застаролошћу и могућношћу, да се мање пренето суме наплате. Контрола је, дакле, имала пресуду да изрече само са обзирбм на истакнуте доказе, — тач. 7. § 305. грађ. суд. ност. (< Главна Контрола није усвојила ове примедбо већ је дала след ћо иротивразлого: »Кад је Главна Коитрола горњом својом просудом одбила тужилачку страну од тражења спорне штето према туженоме, онда је она то учинила на основу констатације, да тужони по дужном раснороду за 1903. 1од. није ни био рачунополагач, јер по томо и искључиво ио томе, што јо он у 1902. год. био предсодник општине, само се иогрешно у примодбама III одољења Касационог Суда прстпоставља, да јс он у спорном случају био рачунополагач. Јер рачунополагачка одговорнос.т предссдника јодне општине н то за дуговани расиоред 1903. год.. не може се иретиостављати веЛмора бити утврђена његовим иотиисом на самом дугованом расиореду , као што се то изрично тражи у уиуту госиодина Министра Финансије од 23. новембра 1902. г.

ПБр. 30255 и то на крају иретиоследњег става тач. I истог уиута. Кад тога потписа нома, опда со не може продседнику општине намстати рачунополагачка одговорност и за један акт, за који нема његова потписа, па самим тим ни доказа, да је он, у опште, у том акту учествовао. Кад тога потииса мора бити, па га ипак нема, онда распореду оскудсва један од битних услова за квалиФикацију јавне исправе, те не може у опште бити речи, да је и на тој основи штета према њему доказана. Овај улут господина Министра Финансија пуноважан је и обавезан на основу чл. 128. закона о иепосредном порезу, а за спорни случај у толико више, што о дугованом распореду закон о нопосредном порсзу ништа и не говори, већ само о распоредима за текуће године, које по чл. 97. истог закона саставља искључиво државна пореска, а не општинска власт. Кад је, дакле, роч о дуговапом распореду за 1903. год. као што је спории случај, онда је са свим безпредметно позивати се на то, да је тужени био рачунополагач за 1902. год., јер по текућем распороду не само за 1902. год. него ни за једну годину нредседници оиштина нису рачунополагачи, нити се води спор по распореду 7 за 1902. већ искључиво по дугованом распореду за 1903, год. Зато је савршопо безпредметно и признање туженог, да је он у 1902. год. био рачунополагач нити то његово признање има ма каквог смисла и везе са оценом спорног случаја. Према овоме, тужени може бити рачуноиолагач само ио дугованом расиореду; а по дугованом распореду за 1903. год., као што је случај у овом спору, он је рачунополагач само онда, кад распоред за ту годину и потпише, као што је већ објашњено одредбама помсиутог обавезног п пуноважног упута МИн. Финансија. У томс, и то искључиво у томе смцслу, председници општинских судова могу бити одговорни рачунополагачи, па су у том смислу кроз толико година стално и Главна Контрола и Касац. Суд и расправљали овакве спорово. У том смислу једино је и примењивање одредба из последњег става чл. 99. зак. о порезу. Шта внше у тој се одредби предвиђа као рачунополагач у општини пе само председник, него, евентуално и његов заступник. што значи, да председник општине није ни у општс морао бити рачуиополагач, већ можда друго неко лице, које га је у даном случају заступало. Кад све то стоји, кад јо дуговани распород за 1903. год. тужени морао и да потпише, па да бц му се, на основу тога, могла наметнути одговорност за накнаду штетс по том расиореду, и кад без тога распоред чак н није пуноважна нсправа, онда јо Главна Коитрола по елужбеној дужности морала да цепи, да лн је тај услов за одговорност туженог нснуњоп илн но, без икаквог обзира, да ли со тужени на ту околност позива пли не. Из тих разлога, а сагласно н дојакошњој општој праксн Контролног и Касационог правосуђа у свима случајевима ове врсте, као и с обзиром на несумњиву законску исправност ових навода