Полицијски гласник

ВРОЈ 10.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 79.

иоиисну књигу, всћ се налазе у средини шуме, уведени на име села, и како је дужник плаћао порез на њих пе у своје име, већ за рачун села, то налазп, да иема оправдаиих разлога за одобрење зборске одлуке. Државни Савет нашао је, да се ова одлука не може одобрити с тога, што се из извештаја Шумарског оделења Министарства Народне Привреде од 5. јаиура 1912. год. Ш№ 218. види, да су горепоменути забрани своЈина села Т а не дужника Јовче, на чије имо нису уведени ни у пописну књнгу, всћ се налазе у средини шуме уведони на име села, а Јовча на њих плаћао пор з не за свој рачун, већ за рачун истог с-ела. С тога јо на основу чл. 33. закона о општинама решио, да се одлукане одобри. Одлука од 17. Фебруара 1912. године № 1175. У општинама, које имају једно гласачко место, у свима зборским радњама (осем избора општ. часника и случаја из III. става чл. 37. зак. о општинама), општинском збору председава председник општинског суда, који отвара, руководи и закључује општински збор, а чланови су гласачког одбора четири правна гласача из дотичне општине, које бира општински одбор за сваки збор, бирајући им у исто време и два заменика (чл. 86. тач. 17. зак. о општинама) Збор општине к којим је руководио само председник општииског суда, а не гласачки одбор, донео је 1. јанура 1912. године одлуку: да општина изврши размену једног свог плаца за плац Ђорђа Ј. и сина му А., из к Државии Савот нашао је, да се ова не може одобрити с тога, што зборском радњом није руководио гласачки одбор, састављеи према пропису чл. 38. у вези са тач. 17. чл. 86. закона о општинама. С тога је, на. основр чл. 33. зак. о општ., решио, да се одлука не одобри. Одлука од 17. Фебруара 1912. године № 1178.

Кад је истрагом утврђено, да је извесно лице бесправном сечом из сеоске шуме дошло до грађе, онда збор сеоски не може решавати о отуђењу те грађе пре него се иследи и пресуди само дело горосече. Збор сељана села Б (општина л...) на даи 25. с.птембра 1911. годино донео јо одлуку, да Маринку 3., онд., уступа у својину сву грађу, која јо пронађена код његове куће, а коју је, како је истрагом утврђено, посекао из сеоске шуме, те да од исте може подићи себи кућу. Шумарско одељеље Министарства Народне Привреде актом од 29. октобра 1911. год, ШБр. 22550, извостило је Државни Савет, да одлуку збора не би требало одобрити са тог разлога, што збор села Б ■нпјс ни могао решавати о овој грађи до одлуке надлежис власти, којом би село Б било оглашено за њеног сопственика, јер кад је и самим признањом притежаоца грађе, Маринка, утврђено: да је до исте дошао неиравилним путем,

босправном сечом, која чини за њ кривицу из чл. 111. закоиа о шумама и кад се, прома чл. 127. истог закона, кривице у сеоским п у државиим шумама нзвиђају и суде по званичној дужности, онда се нитање о овој грађи има расправити, у смислу § § 35. и 319. # крив. закона, одлуком надлежно власти која се буде донела по оитужењу Маринковом због бес.правне соче ове грађе. Државни Савет нашао јо да со ова одлука не може одобрити с тога, што се из извештаја Минист. Народне Привреде од 29. октобра 1911. год. Ш№ 22550 внди, да је нстрагом утврђено, да је овај Маринко до односне грађе дошао недопуштеним путом. Како се пак према закону о шумама кривице овакве врсто извиђају и суде по званичпој дужности, то збор сеоски пнтање о отуђењу ове грађе није могао решавати све донде, док надлежпа власт не буде донела одлуку о нзвршепој горосечи. С тога јо на основу чл. 33. закона о општинама решио, да се одлукано одобри. Одлука од 17. Фебруара 1912. године № 1176. Отуђење сеоске односно општинске шуме може се извршити само онда, ако село односно општина може подмиривати потребе својих грађана са друге стране. Збор сељана села ^ на дан 8. августа 1910. год. допео је одлуку, да се сеоска земља под ситном шумом у површипи 40.82/1а подели подједнако на све иунолетне пореске главе села Г 1 Окружпа Шумска Унрава у К!... поднела јо извештај, да село Г.... но чл. 66. закона о шумама не може подмиривати потребе грађана са друге стране сем из ове шуме, а по чл. 65. истог закона нема друге утрине, где би подигло нову шуму, према чему не би требало одобрнтн подолу сеоке шуме, већ наредити суду, да се на исту убаштини и даље поступи по чл. 63. и 64. закона о шумама. Акто.м од 20. децембра 1911. године ПШ28347, Министар Народне Лривреде известио је Државни Савет; да се н сам слаже са мишљењем Шумске Управе, да ову деобу не би тробало одобрити с обзиром на разлоге изиете у Управином извештају, а и на то, што је у носледње време отпочело у воћој размери ово отуђење и деоба заједничких добара наштету циља, који им је намењен н у садашњости и у будућности. Државни Савет пашао је, да се ова одлука пе може одобрити с тога, што се из извештаја окружне шумске управе од 19. децомбра 1911. год. №1973., који јо усвојило Шумарско Оделење Минист. Пародне Приврсде види, да село Г у смислу чл. 66. у вези са чл. 65. закона о шумама нс би могло нодмиривати својо потрсбе пи са' које друге стране, сем из ове шуме, коју сада жели да отуђн а сом тога, што нема никакве друге утрпне, где би могло подићи нову шуму. Стога је на основу чл. 33. закона о општинама решио, да се одлука но одобри. Одлука од 17. Фебруара 1912. годино № 1177. јос. К. Ст.

Уверења, у којима општински часници издају оцену по дужности о владању извесног лица, која је за њега неповољна, не могу представљати дело јавне увреде, пошто ту оцену часници дају по личном схватању и познавању ствари, нарочито кад се ничим не утврђује да су неистинита и издата у циљу повреде части тога лица. Одлука оаште ссднице Касационог Суда од 20. фебруара 1912. год. Вр. 2535. Начелник среза бело-паланачког, онтужио јо пиротском првостепеном суду К. Н. и остале часнике општине мокрањске за то: што су на дан 10. доцембра 1910. као општински часници општине мокрањске, издалн уверењс о владању 3. ж. Ј. II. учитеља из Мокро са садржином : „да г-ђа 3. ж. Ј. 11. из Мокро, нијо доброг владања, јер има страст да се са људима свађа, прспире, завађа једног с другим", чиме су створили себи крнвицу из § 213. и § 147. крив. зак. и тражио да их суд осуди на казну. Првостепени пиротски суд, према оваквој тужбн. пашао јо: да у радњи оптужоних стоји дело кажњиво по § 213. крив. зак. п решењем својим од 16. марта 1911. № 4660 ставио их је под суд, но да се из слободе бране. По жалби окривљеиих Касационн Суд примедбама свога I одељења поништио јо поменуто решење ниротског првостен. суда, а са разлога: в Из аката овог оптужења види се, да су окривљени, као часницн општине мо•крањске, издали никрнминовано уверење на захтев начелника среза бело-наланачког. Како су они према чл. 97. закона о општинама дужни да па захтов власти издају оваква уверења о владању чланова своје општине, то је суд требао да с обзиром на ово оцени, да ли у томе, што су по дужности дали своју оцену о владаљу приватие тужитељице, која јо за њу неповољпа, можо постојати представљено дело јавнс увреде. Ово нарочито с погледом на то, што они као нсносродпп представници власти ту своју оцену дају но лнчном схватању и нознавању ствари, и што со ни чим нс утврђује, да је износена констатација у томо уверењу неистинита и нротпвна била баш и самом сазнању и познавању стварн од стране оптуженпх часника оиштинских, то прсма томо да је, и дата у циљу повреде части тужитељичине". Пиротски првостспони суд није усвојио ове примедбе, већ јо дао следеће противразлоге: д По чл. 97. тач. 1. зак. о општинама, дужиост је оиштинског суда да у договору са одбором даје свсдочанства о сродству, владању и имовном стању својпх с.тановника, када то власт захтева, као што јо и овде случај. Дајући ово нраво и дужност суду и одбору, законодавац јо се исто тако ностарао да могућој самовољи суда п одбора стане на пут, ако би они хтели да са личног нерасиоложоња пли иначе. даду уворењо — нарочито о владању извосног лица, — па је у чл. 16. т. 3. под а и 6 прописао, која се лица сматрају да иису доброг вла-