Полицијски гласник

БРОЈ 13.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 99.

ли се, он најсданпут мења обичаје и говор, постаје дмваљ и груб преко свако мере ; њсгова је команда као каквог деспота са истока, кратка и без приговарања; имао ј руку и вољу, гвоздоие: тешко ономе ко се успротиви! Полст јо био неустрашив и трпељив, осетљив и груб човек; ттико није имао више одњога искрсности и лојалности. Флерио је био једно од оних најпростијих бића која сам икада срео. Обдарен чврстим саставом он га је још врло млад трошио у свима могућим претераностима. Он је био јсдан од оних распуштеника, који силом аконтирају од свога живота и троше свој капнтал на зелен. Усијана глава, разбуктале страсти и занета уобразиља беху га рано изгурале напред. Он није имао још ни двадесету а малаксалост његових прсију и опнтте слабљење приморали су га били да наттусти артилсрију, у коју јо био ушао у осамна стој гбдиии. Сад је имао само душу, страшно је био сув; два крупна ока, која су својом црном бојом чннила да више пада у очи меланхоличан изглед његовог лица, одавала су све оно што је преживео овај лош у коме тињаше још ватреиа душа. Флерио не знађаше да су његови дани избројани; суђаје му беху изрекла смртну пресуду и извесиост блискога свршетка надахну га на једну ттеобичну одлуку. Ево шта ми је он причао: »Служио сам у коњичкој артилерији, где сам стуиио својевољно. Пук је гарнизонирао у Мецу: жоне, јахање и ноћна служба сатреше ме, био сам сув као хартија. Једнога дана засвира да се коњи седлају и одмах нођосмо; разболео сам се на путу; упутише ме у болннцу и после неколико дана локари видсћи да изкашљавам доста крви изјавише да моја плућа за нрилично дуго времена не могу поднети дрмусање на коњу; нрема томе решише да ме иреведу у пешачку артилерију н чим сам се предигао превод је извршен. Заменио сам једну врсту топова другом, мале за велике, шест за дванаест, мамузе за дозлуко; требало је товарити на маргу и растоваривати, гурати точкове, правити заклон, носити тероте и још горе, упртити на леђа торбу с-а муницијом која је убила више регрута нсго ли топ на Марснгу. Ова ме торба уби, нисам могао више издржати, то се јавим за отпуст и то мл се усвоји; требало је још само да издржим главни преглед који је вршен комисијски а у комисији је био генерал Сарацен. — Кладим се да је онај тамо болестан од груди; боле ли то груди? — Јектичавко у другом степену 1 ), рече лекар. — Овај овдо ? сумњам, сви су они такви: згрчених рамена, тесних груди, иротегљасти, у лицу жољави. Да ти видимо ного... а, четири рата мозксш издржати, настави генерал ударајући ме по лиоту. Шта би хтео ? отпуст ? нећош га добити. У осталом, додаде он, само је онај мртав који се не тсрећс, "одлази!... други. — Хтео сам да кажом... — други! понови генорал, а ти ћути! »Кад се преглед сврши одем и легттем иа мој кревет. Дои сам опружен по њому

') Кашље и пљује крв. Пр.

размишљао о суровости генораловој дође мтт помисао : да ли неће бити попустљивији ако ме ко од његових другова препоручи. Мој отац се познаваше са генсралом Леграном који јо био у логору у Амблетезу и намислнм да од њога тражим помоћ. Нађем га. Он ме примтт као сина свога пријатеља и даде мп писмо за Сарацсна коме ме посла са својим ађутантом. Препорука је била хитна и веровао сам да ћу успети. Дођсмо обојица у логор извостимо се- за стан гсноралов, један војник нам га показа, и ово нас на вратима ј дне опале барако, која ни по чему нс личашс на стан главног старешине: ни стражо, ни стражаре, ни натписа. Куцнем балчаком моје сабље; „слободно" викну ноко са натласком и тоттом рђавог расположсња; повучем за један капап тс со скакавица подиже и отворе врата. Прво што улазвћи опазисмо боше јсдан вунени чаршав у коме су увијени иа мало сламе лежали јодан уз другог гснорал и њогов посилни. У таквом положају он нас прими. Сарацен прими писмо и пошто га јс мирно прочтттао роче ађутанту: »Гепорал Легран се инторесује за овог младог човска; лепо, шта жели он? да га отпустим? није ни мислити о томс®; затим окреиув се мени: „ти би мислиш био добљи кад бих то отпустио ! Диван ти изглед стојтт код кућо! ако си богат да умретн нолако мучен ситним бригама, ако си сирома да увсћаш бсду твојих родитеља и да скончаш у болници. Ја сам лекар, ја. Тебе куршум тражи а лочење на страну; ако то не нађеш, ранац, или још боље, маршеви и вежбања опоравиће тс. У осталом, ради као ја: ии ракијс, отта врсди вишс нсго ли лекови и сурутка". У исто време он пружп руку дохвати једну грдну чутуру која је била близу њега и напуии јодан бокал који мтт додадо. Узалуд сам се бранио, морао сам попити велику количину ракије; ађутант такође не могаше со ослободнти од ово необично л>убазности. После ттас пио је генерал, а његов посилни, коме додаде бокал, докусурп оно што је било остало. в Није било више наде да се може искамчити решење које ми јс требало и ми се вратисмо нерасположени. Ађутант оде у Амблетез, а ја у тврђаву Шантијон где уђем више мртав него жив. Отада није ми се ништа милттло и био сам изгубио вољу на све; тада сам добио поштеду од службе и лежећи и дању и ноћу потрбушке остао сам равнодушан прсма свему што се око мене догађа и мислим да би остао још дуго у томо стању, да једне зимске ноћи не паде Енглезима на памет да запале нашу флотилу. Ма да иисам ништа радио ипак сам. од неког непојмљивог умора бпо заспао. Наједанпут мс разбуди ноки нснадни тресак, устансм и кроз окна јодттог малог прозора примотим хиљаду пламенова који су се укрштали у ваздуху. Видео сам грдне пламене бразде као дуге и звезде које су изгледале као да искачу; испрва сам мислио да видим иеку вештачку ватру. Међутим хука, слична оној од бујице, које као водопад ттадају са стена, натсра ме да задрхтим. Од времсна

па време густа помрчииа је уступала место нокој црвеној светлости која мтт је пзгледала као дан у паклу ; земља бешо као запаљеиа. Грозница ме ухвати; чињат.ие ми со као да ми отиче мозак. Засвира „узбуна с( , чуо сам лепо узвике »к оружју«, и од пета до главе пређе ме неки страх; доиста био сам изван себе. Дохватим чизме, пробам да их навучем, немогућно, тесне, и ноге ми се заглавише у сарама; иробам да их извучсм али не могу. За време овог напрезања мој страх постојаше све већи. Моји се другови обукоше; тишина која завлада око мене каза ми да сам остао сам, а напротив са свију страна чујем трче топовима, нико не брине за моју неприлику у обувању; најзад јурнем прско поља носећи испод мишицо својо одело. »Сутра дан изађем међу другове. Стидећи со мога кукавичлука који је и мено чудио измислим једиу причу, која би мо, ако со у њу поверује, начинила неустрашивим. За несрећу она се не шираше тако лако као што сам ја мислио; нико није био тако глуп да у њу верује, него су ми чак добацивали оштро шало и заједања, те сам излазио из коже од једа и гњева. У свакој другој прилици ја бих сс тукао са цслом четом, али сам био сатрвен и тек идуће ноћи поврати ми се снага. „Енглези беху понова почели да бомбардују варош ; били су готово близу до обале, њихове речи допираху до ттас а наша зрна пребациваху их. Наши послашо на спруд нокретне батерије и оне да би им се приближило моралс су се крстати прсма плими и осоки. Ја сам био у првој послузи једног топа; кад стигосмо до таласа ми се заустависмо. У истом препутку Енглсзи просуше на нас град одтанади; гранате се распрскаваху пред нашим карама а друге испред наших коња. Вило је јасно да смо и поред помрчине били Енглезима средишто на нишаиу. Требао јо и бранити со и нападати; нарсди се прсмештање топова; то се изврши; каплар при моме топу, толико исто збуњен колико сам ја био синоћ, хтео јо да види, далису осовипс на топу логле у л жишто за пуцање, повуче руку, али на једанпут јаукну од бола, а његов јаук поновише одјеци са обало; прсти му беху слепљени бронзом тешаом двадесет цената; притрчаше да му прсто ослободе, подигошо масу која их је притискивала, али при свем том он се осоћашо још ухваћен и обнезнани се; неколико гутљаја ракије помогоше ми п.овратити га и ја со пожурим да га изведсм у поље; сви су помислили да ми је то био изговор да се извучем. „Ја и каплар иђасмо полако; у часу" кад смо ушли у парк (мунициони трен) кроз који смо морали проћи, једна бомба за запаљивањс паде међу две каре пуне барута: опасност јо била ту, неколпко тренутака и сва муниција одо Могао сам комотно да се уклоним, алтт не знам, ■гек у мени се изврши неки преображај: од смрттт сс нисам више бојао; бржо него муња јурнем на металну цев одакле је избијала смола и занаљива материја, зграбим је, однес.ем далеко*и спустим на земљу