Полицијски гласник

СТРАНА 108.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 14.

живот у коме без великог запињања има послова сваке врсте. Уверен да нећу дуго живети решим се да то време корисно употребим; ностао сам гусар; шта сам имао да ризикујем? могу ме само убити, а и тада мало губим; међутим не оскудевам ни у чему, разонођења сваке врсте: опасности, ужпвања, ништа себи не кратим." Читалац сад зна какви су људи били капетан Полет и његов помоћник. Овај последњи, са душом у носу, био је и у битци и у свему подбадач осталима. Понекад кад је изгледало.да је сав утонуо у тужне мисли он би се из заноса трзао нагло ; његова глава даваше покрет нервима и он би постао тако дурновит да не познаваше границе: није било будалаштине, није било испада који он није био кадар учинити: у овом неприродном надражењу све му је било могућно; покушао би да и ч бамо небо прескочи. Нисам у стању да изређам све лудости које је починио на овом вес љу кад ме је Дифаји са њиме упознао. Час предлаже једно, час друго; најзад му паде на памет позориште. — Шта се даје данас? упита. — »Саможивост и кајање.® — Ја више волим »Два брата/' Другови, воли ли ко од вас датшаче? Капетан плаче сваке године на свој имон дан; ми немамо никад таквих радости. Тако је кад је човек родитељ. Идете ли кад год у позориште, старешино ? Треба да видите; биће много света. Сав лепи свет, племство овог краја, рибарке у хаљинама од свиле. 0, Боже! небо, отвори се ! прасад са колирима. Али ништа, оне траже забаве; још да бар разуму Француски? а, баш! само што не уједају. Сећам се последњег бала: жене кад их позовете у игру, одговарају: трудна сам 1 ), — А тако, ти би хтсо да набијеш рогове сељаку?. рече Иолет свомо поручнику, којега нико од гусара не прекидаше. — Капетане, одговори овај, ја сам предложио, нико не каже ништа, никоме се не плаче, идем да плачем сам. Флерио изиђе одмах а капетан га стадо хвалити: „занесењак је ама храбар, нема му равна под овом божјом капом! 1( Затим нам настави причати каио да има да захвали срчаности Флериа за богату пљачку коју су учинили. Иричање је било занимљиво и примамљиво и норед тога што Полет имађаше рђаву навику да квари возу, гутајући глас с свагда кад се деси на крају речи са сугласницима, како со у грађанству тад сматрало за обавезно говорити, ако се хоће да говори отмено и како се говорило о празницима. Тако нам је описао готово смешно јодну борбу у коју је, ло обичају, мотком умлатио туце Енглеза. — В че се примицаше; Полет који не беше још видео жену и децу повуче се пошто се врати Флерио. Али Флерио се не врати сам. — Капетане, рсче, како вам се допада млади морнар кога сам рекрутовао ? Надам се да црвена капа није никад стајала на лепшој глави. — Доиста, одговори Полет; само.... то је неки жутокљунац? нема браде.... А.., додаде подижући глас, то

') Уморна оам.

је нека жена! Затим настаеи са још већим чуђењем: не варам се, то јо Санта... ■—■ Да, Елиза, лепша половина директора трупе која чини част Булоњи, дошла је амо да ужива у нашој срећи. — Жсна међу гусарима! ја јој честитам, рече капетан бацајући пребученој комендијашици презрив поглед; она ће овде чути лепе ствари! Само нам је још ђаво требао ! жена! — Но, господине шеФе ! узвикну Флерио. Нисмо ми људождери, нећемо је појести. У осталом знате припев: „она воли да се смеје и да с нама пијо и пева; с( шта има ту рђавога? — Ништа, само.... путовати треба, а моји су људи сви здрави... није овде место жони која со влада добро.... На ове речи, срдито изговорене, Елиза обори очи. — Драго дете, не стиди се, капетан се шали. Не, не, ја се не шалим; сећаш се за време Св. Наполеона кад цео штаб, почев од маршала Вриона, немађаше љубазнице, тај дан није било ни битке: госиођа зна зашто, не приморавајте ме да говорим много! И ако овај говор понижаваше Елизу ипак со она но кајаше што јо допратила Флерија. У општој гунгули она покуша оправдати свој долазак код „Сребрног лафа® љупкошћу, отменошћу манира, пријатношћу лица које изгледа да рас.пуштени живот искључује. Она говораше о узвишености, о слави, о храбрости, јунаштву и најзад да би заиитересовала Полета она се позва на њогову племенитост називајући га Француским витезом. Ласкања увек, више или мање, али тек овладају душама, и Полет поста гоготово учтив, с му се поврати у уста и поче га изговарати са толико раскошности као да је обукао празнично одело; још се извини колико је боље могао, од Елизе доби опроштај и опрости се са својим зваиицама препоручући им да се забављају, као да је њима досадно било. Што се тичу мене ја нисам могао више остати будан, потражим кревет, одакле нисам ништа више ни чуо ни видео. Сутра дан сам био свеж и крепак. Флерио ме представио власнику лађе,. к.оји, ценећи ме по добром изгледу, даде ми неколико петодинарака унапред. После седам дана осам наших другова одоше у болницу, а комендијашица Санта не виђаше се више ни- на објавама... кажу да се она одмах склонила на сигурно место, а потом отпутовала у Париз. С нестрпљењем сам очекивао час кад ћемо се укрцати. Петодинарке г. Шоаснарда биле су избројане: и ако су ми омогућавале живот, нису ми ни мало дозвољавале да играм неку важну улогу; с друге стране, што сам више остајао на копну све сам се више бојао неког непријатног сусрета. Булоња је била препуна рђавих људи. Манзи, Трибути, Сале-и и други бављаху. се у пристаништу и пљачкаху под заповедништвом разбојника Канивета, који се ту, код толике војске, усуђивашо називати џелат глава. Чини ми се да и сад видим ону слику на његовој капи, на којој су били израђени мртвачка глава, мачеви и укрштене кости. Канивет је био као арешдатор, или боље, господар коцке и др.

Он је створио гомилу учитеља бороња, њихових помоћника, вештака у руковању штапом, у борењу ногом и другим вештинама, који су љему плаћали данак да би имали право вршити лоповлуко. Он их је надзиравао ноирестано и кад би посумњао да су неискрени кажњавао их је. Помишљао сам да је немогућно да у овоме друштвеном талогу нома кога који је побогао из казамата ;• бојао сам се да ме ко не позна, и моја су страховања у толико била основанија што сам био чуо да су неколико ослобђених робијаша били примљени у пионире а неки у војнс раднике у марини. Неколико дана говорило се само о убиствима, о разбојништвима, о крађама, а сви ови злочини имали су особине, но којима се иознавало, да су дело извежбаних зликоваца. Сасвим је могућно да се у овом броју разбојника налази и који од оних с којима сам био везан у Тулону. Било ми је потребно да их избегном, јер ако би се понова с њима удружио имао бих муке да се сачувам да ме не увуку у опаоности. Зна се, да су крадљивци као и девојке: кад човек мисли да утскно из њиховог друштва, и од њихових погрешака, они се удружују да му намеру осујете; они траже друга који бежи од зла и за њих је слава да га задрже у томе презривом положају, из кога нити они излазе нити допуштају другоме из'ићи. Иомињем оне који су у Лиону оитужили мено и узроке који су их навели да ме ухапсе. Како ми је то искуство било још свеже, био сам сасвим природно вољан да се њим користим и да се пазим; према томе, на улицу сам излазио што сам год ређе могао и готово све време проводио сам у доњој вароши код неке Анри, која је примала.гусаре на стан и храну и лозајмљивала им је на име онога што ће као део добити од пљачке. Госпођа Анри, претлостављајући да је била удата, беше врло лепа удовица, још врло пријатна и ако је била у тридесет шестој години; имала је две красне ћерке, које су не претендујући да буду паметне, биле толико љубазне да су уливале наду сваком лепом младићу ког је срећа обдарила. Сваки који трошаше паре у њиховој кући био је најомиљонији и код мајке и код кћери, и то толико дуго колико је дуго трошио. Руке ових девојака биле су обећаване двадосет пута, двадесет лута су може бити оне биле верене и њихов углед није претрпео никакву штоту. Биле су слободно у речима, али иначе врло уздржљиве и ма да ре не разметаху невиношћу нико се не могаше похвалити да је успео да оне погреше. Међутим колико јо јунака са мора који су били очараии њиховим дражима! Колико су заљубљених, који су се варали њиховим изазивачким држа-њем, уображавали да уживају особиту наклоност која ће их одвести срећи! Дновни љубавник био је слављен, нежно пажен, указиване су му хиљаду ситних иажњи, дозвољаване м.у извесне интимности, један пољубац, на пример, силом узет; храбрен је иогледима; давани су му савети за штедњу, наводећи га лраво да троши; чак се руковало његовнм новцем, и ако би