Полицијски гласник

ВРОЈ 15.

ПОЈШЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 117.

За срећу Полот је добро срачунао времо и одстојање; прођосмо мореуз Булоњски и недалеко одатло у Портелу нађосмо крај обале прибежиште и сигуронст. Ис, крцавајући се овде видесмо на спруду да леже оно двоје песрећиика, које сам ја баш желео спасти. Осека их је мртве оставила. на туђој земљи; можда су то били и заљубљени. Био сам дирнут њиховом судбином али ме из тога тргоше друго бриго. Сви сељани, жепе, деца, старци, беху дотрчали на обалу. Породице сто педесет рибара падаху у очајањо гледајући слабе лађице које су упропастиле шест енглеских лађа које су са својом сигурном грађом пркосиле гњову мора. Сваки гледалац са страхом, који јо лакше појмити него описати, тражаше очима барку која га интересоваше и према томе, да ли је била потопљена или ван опасности , чујаху се узвици плача, јаука или усклици особите радости. Жене, девојко, мајко, чупаху своје косе, цспаху одело, падаху по земљи, кунијаху и грђаху; други и не глодајући на бол ових првих и не помишљајући да благодаре Богу, коме су до мало пре пружали руке молећи, играху, певаху и са лицем још мокрим од суза показиваху знаке највећег одушевљења: најватренија заветовања, покровитељство доброга Св. Николе, његово моћно посредовање, сво то бошо заборављсно. Може бити дан доцније сетиће се тога, може бити да јо ту требало имати мало сажаљоња према ближњому, али за време буре егоизам је све.... У осталом казалисуми: нека се брине сваки за се... Деветнаеста глава. Још исте вечери дођем у Булоњу, где дознам, да јо главни командант издао наредбу, да се, сви они, у свима родовима оружја, који су обележени као рђави поданици, одмах похватају и укрцају на лађе за напад. Тиме ,је се хтело да се очисти војска и заустави кварење, које већ постајаше уочљиво. Дакле једини начин да со издвојим од досадањег друштва био је да напустим »Реванш (( , чији сопственик, да би накнадио губитке у последњој битци, неће испустити прилику да испошље некога за ове људе, којих се генерал мишљаше да отараси, а пошто се Канивет и његовп верни но требаху више појављивати по логорима, мислио сам, да ми не смета ништа да постанем војник. Снабдевен Лебеловим исправама упишем се у батерију поморских тобџија, која је чувала обалу, и како је Лебел у војсци био каплар то и ја добијом тај чин на првом одмору, то јест, петнаестог дана по доласку. Уредним и исправним животом, умешношћу у руковању топом, што сам знао као неки стари тобџија, заслужио сам брзо наклоност старешина. Јсдна околност, која је требала да учини да је изгубим, доврши ми задобијање њихове пажње. Био сам на стражи у утврђењу Ер за време великих плима и осека; време беше страшно, таласи као брда брисаху обалу са таквом силином да су и тешке топове покретали. За сваки нов талас ре-

кло би се да ће однети утврђење. Било јо очевидно, да догод се Ламанш не умири неће се појавитн ниједна лађа, те дигнем стражс, дозвољавајући на тај начии војницима да се до сутра одморе на кроветима. Место њих ја сам бдио, или боље нисам сиавао зато што ми со није сиавало. Око три сата изјутра допреше ми до ушију неколико речи, које ми се учинише онглеске; у псто доба неко закуца на вратима, на дну стопеница које воде батерији. Помислио сам одмах на неки препад, одмах избудим све, напунимо оружје, и воћ смо се спремили да скупо продамо свој живот, кад кроз врата чујем глас и јецање неке жоне, која мољаше за помоћ. Убрзо сам распознао јасно Француске речи: отворито, ми смо страдалници. Колебао сам со за тренутак, али, пошто сам спремио све што треба да први, који со покаже пепријатељски, буде убијен, отворим, и видим, уђоше једна жена, једно дете и пет лађара, који су били више мртви него живи. Прва ми јо брига била да со огреју; били су мокри до коже и дрхтаху од зимо. Ја и моји друговп позајмимо им наше кошуље и одело и, чим су се мало повратили, они нам испричају догађај који их је натерао да сврате к нама. Пошли су .из Хаване на лађи са три катарке и, у очи свршетка срећнога путовања, они су се разбили о камените бедоме који нас заграђују, и сласли су со једино хватајући со за греде наше ограде. Деветнаест њихових другова, а међу њима и капетан, удавили су се у таласима. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА

Учињона су нам ова питања: I Суд општине ливадичке, актом својим Бр. 716, пита: Моли се уредништво, да изволи преко „Полицијског Гласника (( одговорити суду овом на следећа питања: I По § 471. грађ. суд. пост. земљодолцу се не може узети у попис, за дуг, пет дана земље и кућа са окућницом до једнога дана и т. д. Ово имање не може ни сам зомљоделац продати или ма којим начином отуђити. Судском пак праксом протумачено је, да и удова заоставша са децом умрлог земљоделца, има право на ово законско благодојање, што је са свим правилно, јер је законодавчева намера била у главном та, да се породица, односно кућа земљорадничка од пролетаријата заштити. Али како ни законом, ни судскомпраксом, ни расписом Господина Министра Правде № 354, ни иначе, до сада није објашњено: може ли се жени или удови зомљорадника узети у попис за дуг земља кад она нема преко пет дана земље, али има преко пет дана земље са мужевљевим имањем, и обратно, може ли се земљораднику узети у п-опис за дуг земља кад

он нема преко пет дана земље, али има преко пет дана земље са жонинпм имањем, то изволиће уредништво по овоме дати потребно објашњење. II Кад со измођу два граничара извесног земљишта породи спор збогиакнадо штото, која јо произашла усљед тога, што је тужени својим имањем поред синора засадио гору (багрем) то од ово горе проузрокована је спорна штета у имању тужиочовом, онда има ли н по ком законском пропису тужилац права на накнаду спорне штете, и ако има, има ли у томе какве разлике између оваке штото, коју је засађена гора учинила, и штетс коју јо учинила гора, која јо сама изникла, као забран (браник), али која јс по времену крчења (разрађивања) старија од прокрченог (разрађеног) земљишта на којој штета иостоји у засејаним усевима?® — На ова питања одговарамо: I Као што се из првог иитања види, у њему су истакнута три случаја, где се може изродити питање о попису. Један је од њих кад је жена удата и има живог мужа, па је она дужник, али њен муж -нема боз њеног имања онолико земље, колико му штити § 471. грађ. с. пост., а са жениним, пак, иманешто више. Други је кад је жена удова, па сама нема пет дана орања, али са мужевљевим имањем има више. И, трећи јо, кад муж нема своје земљо преко онога што му закоп штити, али са жонииим имањом има вишо, а он је међутим, дужник. Ни један од ових случајева иије, истина, нарочито предвиђен прописима § 471. пом. закона, али се они ипак морају рошити по правилу, којо ова законска одредба поставља. Узимајући, дакле, да је законодавац хтео да сачува зомљорадничку кућу од беде и сиромаштине, уредниглтво налази, да ни једна сељачка — земљорадничка кућа, не сме остати без „наглавицо" с обзиром на број глава у кући. Према томе, кад год су муж и жена сами у кући, па жона има свога одолитог имања, а међутим је она дужник, онда се од њеног имања може продати сав онај вишак, који се нађе преко пет, односно шост дана орања и куће, кад се њено и мужевљово имање узму заједнички. Прво се, дакле, из заједничког имања издвоји наглавица , па онда вишак жениног имања може бити предмет пописа за њене дугове. Кад је жена удова, а међутим је она дужник, онда такође треба обезбедити за дом и све иореске главо у кући »наглавицу (( , па ако што преко тога претекне, онда се из остатна жонине — удовино имовине може вршити наплата. Где су муж и жона сами, па је муж дужник, али он лично нема више од Ђ наглавице (( , онда ту не можо бити речи о наплати, без обзира на то, што са жениним имањем има више, јер жена није дужна да плаћа мужовљеве дугове својим имањем, нити да му обезбсђујо »каглавицу "-.