Полицијски гласник

ВРОЈ 15.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 119.

2., што су одборске одлуко за овакве случајеве по тач. 3. чл. 86. закона о општинама коначне и нј подлсже даљем расматрању, и 3., што су при доношењу одлуке испуњени сви услови, па и они из чл. 80. и 83. закона о општинама. Трећи одсек Државног Савста нашао јо, даје решењо надзорно власти правилно и на закону основано. С тога је на основу чл. 170. закона о општинама рсшио, да се жалба одбаци као неумесна. Одлука од 21. марта 1912. г. ј\» 3883.

Државни Савет није надлежан за расправу пигања о награди стараоца пописане покретности, јер је по § 466. б. грађ. суд. поступка остављено полицијској власти, како има да поступи у одмеравању ове награде. Коста С. и Милун С., овд., као стараоци узабрањене покретности Браће II., трг. из Београда, молили су извршно одељење Управо града Београда, да им се исплати на име старалачке наградс и трошкова за пописану покретност Браће П., овд., 9349-40 дин., према поднетим рачунима. Извршни Одељак Управе града Бсограда рсшењем својим од 4. новембра 1911. год. № 21726, на основу § 466. б. грађ. суд. пост. одрсдио је молиоцима у име награде и трошкова 3074*70 дин., а од осталог тражења одбио их је и упутио надлежном суду, да тамо своје тражењо докажу. По изјављеној жалби, ово решењо одобрио 1е и Министар Унутрашњих Дела решењем од 27. Фебруара 1912. године № 1502. У жалби изјављеној Државном Савету жалиоци су навели, да је решење Министрово неправилно с тога, што је Извршни Одељак Управе града Београда био дужан одредити им тражену награду, а не упућивати их суду на парницу. Државни Савет нашао је, да је по § 466. б. грађан. судског поступка остављено полицијској власти, како има да поступи у одмеравању награде стараоцу. По том закону полицијска јо власт расправила питање о старалачкој награди. Према овоме, питање, које жалитољи покрећу жалбом, не спада у област административних спорова, за расправу којих јо, по чл. 48. зак. о пословном реду у Државном Савету, надлежан Државни Савет. С тога јо, на основу чл. 25. саветског пооловника, решио, да се жалба одбаци као ненадлежној власти поднесена. Одлука од 20. марта 1912. г. № 3261. Јоо. К. Ст.

Интабулација стављена на имање продавца, за обезбеду куповне цене, не може се скинути без пристанка купца и ако продавац нема довољно земље да би могао продати имање према § 471. грађ. с. пост. отуђити. Одлука оаште седнице Касационог Суда од 3. марта 1912. год. № 2978. Тужилац С. С. у тужби датој пожаревачком првостепеном суду навео је, да је са туженим Д. С. направио уговор о

куповини и продаји извесног свог имања, по коме му јо то имање продао за 2500 дин. О овој продаји начинили су иисмено са уговореном интабулацијом на продато имањо, ако продавац С. за месец дана не изда тапију. Па како он — тужилац нема довољно зе.мљо по закону, тражио јо да суд уништи овај уговор. а интабулацију стављену на продато имање огласи за неважећу. Тужени је навео да нома моста поништају уговора и скинућу интабулације. Ирвостепени суд прссудом својом од I. септомбра 1911. год. № 22052, пошто је нашао да тужилац не можо уговор да испуни прома § 471. грађ. суд. пост., уништио је поменути уговор и стављену иитабулацију на продато имање скинуо. Ову пресуду првостеп. суда одобрио јо и Апелациони Суд пресудом својом од 12. новембра 1911. год. № 5975. По по жалби тужене страно Касациони Суд је примедбама свог III. оделења од 31. децембра 1911. г. № 17227 поништио помонуту пресуду Апелационог Суда а са разлога: „Погрешно јо Апелац&они Суд одобрио пресуду првостепенога суда одиосно скидања интабулације са имања туженог. Јер, уговор о продаји имања и правпо је могућан и морално допуштсн, а што се он не може извршити узрок су наређоња екоиомско-политичко природо, а ако су иаре1)Оња § 471. грађ. с. пост. била позната парничним странама, што закон предпоставља, онда је о њима много више имао водити рачуна тужилац као продавац. Према томе, раскинуКе тога уговора не може да повлачи за туженога губитак онога што је дао, него по наређењима § 915. грађ. законика, има ствар да со врати у пређашње стање, а повраћај у пређашње стање но значи само да туЖ( јни изгуби право на купљону земљу, него и да тужилац врати туженом суму, коју је према уговору примио, иначе би било ноправодно богаћењо тужиоца на штету тужснога. Како тужилац није примљену суму вратио, и како је за обезбеду исте сам ставио пнтабулацију иа своје имање, то суд није имао законског ослонца да ово обезбеђењо окида без пристаика тужснс стране. То, што тужилац сада нсма довољно имања, није разлог да интабулација не може остати, јер наплата интабулисане суме у овом трснутку само јо релативно а но апсолутно немогућа, пошто тужилац можо у току времена имати и више имања него што му штити § 471. грађ. суд. пост. тс има се ценити тек кад настано питањо о извршењу осуде за наплату овог потраживања тужонбг а не још сада <( . Апелационп Суд није усвојио ове примедбе Касационог Суда, већ је дао следеће противразлоге: »1. Апелациони Суд се није могао сложити са гледиштом Касационог Суда о правној прпроди одродбо тач. 4 а § 471. грађ. суд. пост. Апелациони Суд сматра, да јо ово наређење увек прохибитивне природе. Оно јо јавног карактора и апсолутно забрањује, да се земљоделац лиши

својине и уживања дола имаовине овим законом заштићене било вољно-правним актом зомљоделца (уговорима) било но тражењу трећих. У сваком случају отуђења овог заштићеног дела и само судско власти по § 471. тач. 4 а грађ. суд. пост. и тач. 11. правила Министра Правде од 4. Фебруара 1874. № 354 (зб. XXVI. стр. 14.) дужнс су по службеној дужности одбити санкцију таквом уговору или тужби за његово реалисање, јер. су такви уговори противни закону и забрањени у јавном интересу. Наређење § 471. тач. 4 а грађ. с. пост. не стоји на дисдозицији странака и не чишг уговор само рушљивим већ ништавним. Ова забрана отуђења одређеног имања земљодслчевог, чини таквс уговоро по закону недозвољеним и иравно немогућим. У даном случају власти су обавезне по дужности чувати од повреде ову забрану отуђења имања земљодолчевог без обзира на то, да ли су се и уколико саме странке старале, да им уговор о отуђењу не дођу у колизију са поменутим наређењем. Прома овоме и ако су мотиви законодавца биди економско-политички за доношоње наређења тач. 4 а § 471. грађ. суд. пост. те да сачува земљораднико као најмногобројнију класу грађана од бескућништва, а не принцип чисто морални или правни, — илак је забрана императивна за све и чини заштићони део имања земљодслчевог правно-немогућним предметом уговора о отуђењу и оних који воде отуђењу те спада у услове на § 538. грађан. законика који чини такво уговоро ништавним. 2. По § 471. тач. 4 а грађ. суд. пост. онај део имања, који је земљоделцу забрањоно отуђити ма којим начином, не може се ни у иоиис узети па ни задужити. Ово је јасно изражено у V. одељку истог наређења. По § 305. грађ. законика за залогу могу служити само оно ствари, које међу људима пролазе. Као што је напрод наведено имање зашт'ићено тач. 4 а § 471- грађ. суд. пост. правно је искључено из промста. Земљоделцу је за брањено да га отуђи или задужи; а забрањсно је и властима, да га могу узети у иоиис за дугове земљоделчеве. Попис о коме се говори у § 471. грађ. с. пост. по својој правној природи и циљу, а према § 472. грађ. пост. сматра со за залогу и има иста правна дејства као и интабулација, јер и једна и друга залога по § 304. и 320. грађ. зак. воде отуђењу пописаног односно интабулисаног имања на случај ако се гарантовани дуг но плати. Према томе, као што јо ништаван уговор о отуђењу имања заштићеног тач. 4 а §471. грађ. с. пост. тако је исто ништаван и попис и интабулација као и друге врсте залога на том имању, јер су законом забрањене и односе со на ствари, које се по изрочном законском наређењу у јавном интересу ие могу ни задужити ни заложити ни отуђити, а које се сматрају као и да нису својина земљоделчева и да он нема права располагања, са њима већ да су ,туђа.