Полицијски гласник

СТРАНА 124.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 16.

овом рачуна да је Егалуп мало всКи од обуће која га је произвела. Површине двају отисака, или површииа отисхга и ђонова обуће, морају се налазити тачно у истој равнини. Са ФотограФСким снимцима отисака ради се даље по методи Козовој. Репродуковање отисака за упоређење. Репродуковање отисака ногу за упоређење врши се на начин који смо изложили приликом говора о обувеним ногама, т. ј. стављајући ногу прво иа равну цинкану плочу намазану мастилом, а за овим на белу хартију. Ако се жели добити само општа форма ноге, слој овог мастила треба да је доста дебео. Стокис и Корин утврдили су једну методу за узимање отисака ногу помоћу каквог ситног праха, о којој ће доцније бити говора. Ови исти научници препоручују, као и Бекер, да се узимљу ова четири отиска ноге: а) приликом стајања; б) » обичног хода; в) в стајања са наслоном на еиољашњу ивицу ноге, и г) приликом стајања са наслоном на унутрашњу ивицу ноге. Ова четири положаја дају врло верну слику деформација табана за време главних покрета. Најбољи начин за репродуковање отиска обувене ноге састоји се у идењу, са сумњив'ом обућом, по пластичној средини, н ч пр. по глинастој земљи. Вештачки отисак, произведен на овај начии, требадаље калупити помоћу гипса, па ће се добити калуп с-личан са калупом отиска, који је нађен на месту извршеног дела. Упоређење између ова два калупа веома је лако. Ако је отисак на месту извршеног дела произведен мокром обућом, треба ову уквасити и пре репродуковање отиска за упоређење. За упоређење са отисцима, нађеним у снегу, треба, у колико јо то могућно, и отиске за упоређење произвести у снегу. Излази с;амо од себо да се ова метода може применити само за упоређење негативних отисака. За упоређење пози. Тивних отисака треба ђонове ципела намазати штампарским мастилом и корачати у њима по болој хартији. Ако су ципеле потковане, треба намазати само главу јексера. Овај начин бољи је од онога који препоручује Грос, а који се састоји у стављању ђонова за упорођење на мало јастуче натопљено каквом бојом. |[о овој Гросовој методи обично се добијају непотпуни отисци. Упоређење отисака. Упоређењом сваког четвороугаоника на обома отисцима по већ изложеној Козеовој методи, увидеће се брзо да ли су отисци идонтични или ио. Ако задње стране пете нема на отиоку, којије нађен на месту извршеног дела, треба као полазну тачку. за повлачењс перпендикуларних линија узети тангенту главе првог мотатарса, која је јасно растављена од меснатог дола прстију. Да би се упоредила два остатка обувених ногу довољно јо измерити, према

линијама мреже, њихову дужину и ширину. Поред овога треба испитати, као што је раније рочено, недостатко обућо, а, евантуално, и потков. Поменули смо већ више пута, да отисак нема, готово никад, исте демензије са ногом или обућом од којих произлази. Покрет ноге у ходу, Клизање и мала ротација у извесним случајовима доводе понекад до раширења отиска било у дужину било у ширину. Пе треба, дакле, закључивати неидентит ако бп се на неким местима нађеног отиска констатовало 1 до 2 тт. виш.; но на отиску обућс за упоређење. Поред овога, отисак у влажној земљи смањујо се приликом сушења. те су му с тога димензије мање но у оригинала. (НАСТАВИЋЕ ск) КРИЗА РЕПРЕСИЈЕ од Ш1ЈВАТ-А ГЈАВНОГ ПРОКУРАТОРА АПЕЛАЦИОНОГ ОУДА У ЛИЈОНУ

(нАСТАВАк) Ми претерујемо у нашој сентименталности, и то се сматра као ћоп "1оп. Виче се на представи на најмањи бол. Магистрати чија је дужност да захтевају смртну казну хвале се да то но чине јер је ова казна одвратна за њихову осетљивост. Наш снобизам иде дотле да нас растужује судбина злочинца који је стављен у затвор. Хоћемо да знамо шта ради, шта је рекао, шта једе, шта пије и да ли је добро спавао. У суду у Уа1епсе —• дискутовало се у публици о аутогра®има „Друмских ложача«; кљукали су их цигаретама и посластицама. Наша лакомисленост учинила је да одмах заборављамо крв жртава, на сирото, које су лишене оца или мужа. Нико не мисли на сузе, на муке ових несрећника; но пита се да ли су јели, ни баш да ли су имали шта да једу. И кад правда метне руку на јаку убице, треба да буде обазрива да својом бруталном руком но упр.ша драгоцено месо. Магистрати могу томо да приступе само с највећим обзиром; њихова је прва дужност да респектују његову узбуђеност и да га учтиво известе да он има право да не одговара. Такви обичаји створили су општу распуштеност која је мало по мало захватила сво друштво, као што се болест шири мало по мало по свима гранама дрвета. Први орган кога се зараза дотакла, морала је бити законодавна власт, где се одбијају сва осећања, све узбуђење земље. Репубдика, која представља собом сав идсал човечности и доброте, била је изложена више ного свака друга влада да падне у крајност Доброте. За овим писац прелази на поједине благе законе, који су донесени под утицајем хуманитарне школе, који су допринсли ослабљењу репресије, ублажавањем казне и разним другим олакшицама. Тако декретом Народно Одбране од 27. новембра 1870. којим јс измењен члап 463. казн.

законика, судови су овлашћени да баш у случају поврата могу редуцирати затвор испод шест дана, а новчану казну испод 16 динара, да изричу једну или другу од ових казни, да замењују затвор новчаном казном и да је могу свести до 1 динара, т. ј. готово на ништа. Закон од 14. августа Н85. установио је условно ослобођавањо. По овоме закону министар унутрашњих дела овлашћен јо да пусти условно у слободу осуђене на више од шсст месеца затвора који су издржали половнну своје казне. Из претеране благости допуштоно је свима осуђенима на повремене казне: затвор, заточење, робију, па баш и онима које чека лађа за прогонство, да се користо овом милошћу; закон поставља само једаи једини услов, а то је да њихово владање и њихов рад буду задовољавајући. Но, никакав надзор није над њима оргапизован; ослобођени су остављени сами себи; и ако су по некад изречене неколике ревокације, то јо услед новог деликта. Прелазећи по том на условну осуду, писац даље овако наставља: »Долазимо на закон од 26. марта 1 »91. »год. тријумФ нове криминалистичке шко„ле, декорисан именом његовог знамепи»тог предлагача, г. сенатора Бераиже-а. >,Он се оснива на тој праведној и дубоко »хуманој идеји да има осуђених који још „нису потпуно покварени, за које би за„твор био кобнији него што би био ко»ристан, и да претња може бити довољна „да предупреди поврат. Ако за пет го„дина по осуди, они нису заслужили иов „затвор или тежу казну, опомена јо ироизвела своје дејство. У противном слу„чају, они морају прво да издрже казну „која им је одложена, а по том ону која „им јс досуђсна за нови деликт. То је „корак к закону о оироштају, који нам се „анонсира као круна казненог милосрђа; „али то није опроштај пошто је казна изречена и осуђени може бити, мораће да је издржи". Опроштај би се применио у осталом на кривце на којо Беранжоов закон није циљао, т. ј. на оне који су погрешили под утицајем пролазне заблуде и код којих кајање јаче утиче него све претње од казне. Може бити да би било корисније да се одатле почело и донустило да се користе опраштањем ови несрећници од којих друштво нема ничега да с; плаши и који испаштају довољно своју кривицу грижом савести и срамотом. Било како му драго, основна идеја Беранжеовог закона изврсна је, јер се она састоји у томе да се не Фрапира кривац дефинитивно и да се у њему пробуди нада о опроштају казне, ако уме да то заслужи својим добрим владањем. То је родитељска правда коју је друштво усвојило. Обазрив и нежан отац опомиње своје дето пре него га казни; по несрећи асимилација није савршена. Старешина породице зна скоро увек све махнс свога, детета и на прве погрешке интервенише нрекорима и претњом, док друштво сазнајо за погрешке својих чланова тек кад се ухвате, а ми знамо да то но бива увек при њиховом првом покушају; многи се пронађу и продају судовима тек пошто су дуго остали покажњоии. навиклц