Полицијски гласник

СТРАНА 126.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 16.

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Учињоиа су нам ова питања: I Суд општино соко-бањоке, актом својим Бр. 1063, пита: 1. У чл. 172. зак. о општ. отоји написано, да жалба противу избора општин. часника подлежи такси од 5 динара, па ма колико било на њој потписника. Док на против по Тбр. 53. зак. о таксама: за све жалбо изјављене Државном Савету, противу указа, и избора у опште, плаћа се такса 10 дин. Но када је садањи зак. о таксама ступио у живот нијо нарођено истим законом да се укида и чл. 172. зак. о општ. те со сада може двојако тумачити. С тога со моли уредништво за обавештење : можо ли се сматрати да и данас постоји алинеја у чл. 172. зак. о општ. која со односи на плаћање таксе противу избора општ. часника, или за жалбу вроди плаћање таксо из Тбр. 53. зак. о таксама? 2. Неспорни судијаА. првостоиоиог суда, решењима својим огласио је за неважећу пресуду овога суда, са којом је досуђена извесна сума за издржање њогове оболеле ташт . и ако је помонута пресуда извршном постала; и одбио је једно лице од већег интереса, не само док интерес не достигне главницу, и ако то лице има осудно решењо А. првостеп. суда, које јо одавно извршним постало, са којим му је досуђен 12°/ 0 интерес до наплате. Моли се уредништво за обавештење: можо ли, ма која власт, поништити — прсиначити извршну пресуду или решење, па било општинског, било првостеп. суда ? 3. По чл. 14. у вези са чл. 10. зак. о изборима народ. посланика, и по чл. 95. Устава, казано је: ко може да бира, и ко може бити биран за народног посланика. Но како нигде, ни у Уставу, ни у ма ком закону није назначоно, могу ли бити бирани за народно посланике, и имају ли права гласања на зборовима свештсна лица монашког реда, то се моли уредништво за обавештење: могу ли бити бирани, и имају ли права бирати народ. иосланике свештена лица монашког реда, — која плаћају довољно порезо, и имају све остале услове из чл. 14. зак. о изборима нар. посланика и чл. 95. Устава, — кад то ни једним законом, па ни чл. 32. зак. о уређењу глав. држав. рачуноводства и осталих фин . управа није регулисано ? (с — На ова питања одговарамо : 1. Истина, у чл. 172. алинеје четврте отоји, да жалбе против избора општинских часника подложе такси од пет д"инара, без обзира на број потписника исте. Али како је доцније донесон закон о таксама, који у свом 53. броју одрсђујс

таксу од 10 динара у опште за свс изборе, то со има узети, да јо у томо долу измењен чл. 172. Тако се мора узети по оном правном начелу, да со доцнијим доношењем закона укидају оне одродбе извесних закона, које су у сукобу са новим законом. У осталом тако гледа на овај случај и Државни Савет, јер он редовно тражи таксу од 10 динара. Према овоме, из четврте алинеје чл. 172. зак. о општинама, остао је у снази само онај део, који говори о томе, да је такса једна без обзира на број потписника, да со, дакло, за жалбу плаћа свега 10 динара, па ма она била потписана и од више лица. 2. Извршна пресуда једне власти или суда, може со поништити само путем поновљења спора, у случајевима које закон предвиђа. Никако, дакло, друкчије она не може блти уништена, а најмањо то право припада неспорном, односно старатељском судији. Овај носледњи, у заштити масених интероса може да се послужи само законским средствима и ништа више. Онај, чије је ираво повређено негирањем пресуде, има много законских путева да пресуди прибави важности; и Кад је пресудом судском већ досуђен интерес од дана осуде до наплате, онда ту нема мсста примени § 004. а грађанског закона, јор ова законска одрсдба говори о урачунавању интереса пре подигнуте тужбе и осуде. Према томо, власт, која пресуду има да изврши, не може се освртати на оспоравања, која се чинс са нонадлежне стране, кад пред собом има јасну и опредељену судску пресуду. 3. Ни Уставом земаљским ни изборним законом, није забрањено свештенству монашког реда, да може бити бирано за народне посланикс. Та се забрана не би могла извести ни из закона о црквеним властима источно иравославне цркво, па ни из кога другог закона. Према томе, они би имали право да буду бирани, ако испуњавају услове из чл. 95. Устава и чл. 14. закопа о пзборима народних посланика, Колико бп они имали ирава на ово по канонима, то би била ствар оцоне црквених власти. II. Суд општино радовашничке, актом својим Бр. 149, пита: „Прошле године, на захтев сељана села Радовашпице, био је одређсн дан за избор сеоског пуномоћника. Доловоћа општински, који је био и деловођа бирачког одбора, још раније спреми изборни записник, и остави у истом празно место, да се по свршеном избору унесе име изабраног лица. Али кад је избор завршен, он заборави да унесе име изабраног лица. Како је против овога избора било жалбо, то надзорпа власт уочи ову пра-

знину у записнику, и поништи избор, али уједно и оптужи бирачки овбор и деловођу за дело из чл. 167. л. законз о општинама. Моли се уредппштво за обавсштсње: постоји ли у овом случају доло из чл. 167. л. и ако постоји, какву одговорност повлачи бирачки одбор за ово?" — На ово питање одговарамо: Ако се утврди, да је доловођа са бирачким одбором намерно неисправно водио изборпи записник, те да се избор пуномоћника осујети, онда би одговорност била ноизбежна. Буде ли се истрагом утврдпло, да је то дошло са немарности и аљкавости, онда би, наравно, казна, коју предвиђа чл. 167. л. отпала, али би у том олучају свакако требало да одговара деловођа административно - дисциплински, јер јо он крив, што је село за неко врсме остало без заступника, и ш^го јс и по други пут потрзано на избор и грађани дангубили. 111 Г. Прока Стојановић, учитељ, пита: „Молим уродништво да у свомо цењсном. листу расправи питање о хонориру, и то у следећем : а) Да лп се хонорар рачуна као систоматична плата, или као ванредни приход — »рад ка аарче к —• »дневница". б) Да ли се може ставити забрана на хонорар (и то на '/ 4 , г / 2 или на цоо хонорар) кад се он плаћа само од одржаног часа по 2*50 динара. Надам с ; да ћс уредништво разјаснити ово питањо, које законом није предвиђено нити објашњоио а по § 471. тач. 7. грађ. суд. постуика". — На ово питање одговарамо: Наређења § 471. грађанског судског поступка, као изузетак од општег правила, ништа пе говоре о томе: да ли се може ставити забрана на зараду надничара, дневничара — коју примају од приватних лица или установа, било истога дана за који су радили, било недељно, петнаестодневно или како друкчије. И како код овог изузотног правила но може бити аналогије, без обзира што њој има места у грађанском праву, ми налазимо да би ова зарада могла бити предмст забране у опште, и да чак нијо везана за Ј / 2 или '/ 4 , пего да цела може бити узабрањена, нарочито још ако јо месечпо одређена. У случајевима, где се ова зарада хонорар — прима дневно, и ако она може бити предмет забране, наилази се на тошкоћо приликом извршења. Тако, ако неко стави забрану на дневницу, па она буде уважена и саопштена лицу, које има да чини исплату, може со осујетити тиме, што дотично лице напушта рад. На тај начин ностаје објекта зараде, п ако иосле извесног времена исто лице опот нродужи рад, нова дневница не може се задржавати ио ранијој забрани, јер ова нова надница нијо она, која је од страно повериоца Фикоирана као предмет залоге у смислу § 378. грађ. суд. ' постуггка.