Полицијски гласник

ВРОЈ 21.

ПОЛИЦШСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 165.

силом, и да јодине казне буду стид, кајаље и новчане накнаде. То јо био сан аутора ГЕаргИ Лее 1,018: »следујмо при„роди која је дала људима стид као бич „и нека најв Ки део казни буде инфамија »трпети га (<1 ). Ова би се жеља могла остварити само кад би код људи ишчезли и послодљи трагови тешког атавизма варварства, кад би се они покоравали само нагонима човечности и осећали оав бол стида и кајања. Хоће ли доћи ово златно доба једног дана? То је сумњиво. За тренутак треба узети човока онаквог какав је, т.ј. као биће више по своме разуму, а ниже по свом физичком из1'леду, у комо со мешају виша интолигенција, племенито аспирације, „жеље богова", као што се изражава Омир, са свом нискошћу природних инстиката. Разум није никада био довољан да господари овом сатанском и божанском организацијом. У осталом, зар већина казнп у нашем казненом систему нису телесне казне, т.ј. зар оне не проузрокују већи или мањи физички бол? Зар разлика између позитивних и негитивних казни нијс чисто номинална? Зар затвор, ћелија, сув лобац, лисице, нису толесне казне? Не би со дакло увоо, са шибом или батинама, пов принцип у нашем казненом праву. (НЛСТАВНЋЕ СЕ) П0УЧН0-ЗА.БАВНИ ДЕО ВИДОКОВИ ЖЕМОАРИ (нАСТАВАк) Ма да ме је новост, коју ми је доноо продавац риба, ожалостпла, ипак ме није спречила да помислим, да је смрт Кристјсрнова скренула пажњу од мога бегства; и, како ми ништа од онога што ми је причао но казиваше да је при прозивци примећено моје одсуство, сматрао сам да сам обезбеђен. Дођем у Бетин без препреке; настаним се код једног старог познаника из пука. Био сам врло љубазно примљсн, али ма како да је човек смотрон ипак се доси понешто што нијо предвидео. Ја сам претпостављао гостионици пријатељство једног пријатеља, али сам налетео на своћу, јер со пријатељ беше скоро оженио, а брат његове жоне био јо од оних војника који не жудо за славом и којима срце куца само за миром. И сасвим природно, место којо сам ја изабрао, као и све куће његових рођака, непрестано су обилазили жандармн. Тако, они улетеше у кућу мога пријатеља мпого про дана и боз икаквих обзира што се мони спавало затражили су ми исправе. Нсмајући пасош пробао сам да им штогод рекном, али залуд је била мука. Каплар, који ме јо нарочито загледао, повика: »Аја, не варам со, то је он, видео сам га у Арасу : Видок је то. <( Посло четврт часа био сам у затвору Ботинском.

' Исто.

Можо бити да би читалац жолео, про но што пођемо даље, да дозна шта је било са затвореницима које сам оставио у Булоњи. Могу му сад задовољити радозналост за неколико њих. Кристјерн јо, као што смо видоли, стрељан. Лелијевр, који је такође био частан човек, продужио је да се нада и стрепи до 1811. године, кад тифус просочо његову ноодређоност. Чстири морнара-стражара погинулн су: они су јодне ноћи пуштени у слободу и послати у Пруску и двојпца од њих на зидовима Данцига заслужпли су крст части. Врачар је такође пуштен боз пресуде. У 1814. години он је со звао Колинет и био јо старсшина у једном вестФалском пуку, комо, је био намислио да спасе касу у своју корист, али у околини Фонтенебла падно у руко једном пуку козака којима јо положио рачун: ту му је био послодњи дан; они су га убили копљима. Мојо бављење у Бетину није било дуго; сутра дан по хапшењу сигурна стража повела ме је у Дуј. Двадесета глава. Тск што сам био крочио у апсанску авлију, а државни заступник Розон, кога су моја честа бежања јодила, викну : Дакле. и Видок је стигао ! Јесте ли га оковали ? — Ех, господине. рекнем му; шта сам вам учинио да мо тако мрзите? Зар што сам бежао више пута? Зар јо то нека велика кривица? Јесам ли што урадио у слободи? Кад су ме ухватили зар нисам био на послу да себи обезбедим поштен живот? Ох. ја сам више несрећан него што сам крив! Смилујте се на мене ; имајтс мидости према мојој старој мајци, која ће пресвиснути ако се ја морам вратити у казнени завод. Ове речи и нагласак искрености, са којом сам их изговорио, имадоше утицаја па г. Розона. Увече он дође и дуго ме јо испитивао о томе како сам живео од изласка из Тулона, и.да бих га уверио, у оно што сам говорио, наводио сам необориво доказе то он мало омекша. „ Што не напишете, рече ми, молбу за помиловање или бар да вам се казна смањи ? Ја бих вас препоручио министру правде. Захвалим му се за ово обећање и истог даиа један адвокат из Дуја, неки Тома, донесе ми да потпишом молбу коју јо он већ био написао. Очекујући одговор, једног јутра ме позваше у канцеларију; помислио сам саопштиће ми одлуку министрову. Нестрпељив да јо што пре чујем ишао сам за кључарем као човек којп иде у сусрет некој пријатној новости. Надао сам се да ћу видети државног заступника, кад тамо. видим моју жену. Мучио сам се да погодим какав је циљ њене посете, али она ми сасвим отвороно речо: »дошла сам да вам покажем пресуду којом нам је брак раскинут, а та мн јо Формалност потребна јор хоћу да со удам. Ево, овде је чиновиик који ће вам је дати да јо прочитате". Изузев мога помиловања ништа ми се није могло јавити пријатнијо него да јс мој брак разведон: заувек сам се отарасио једног створења које сам мрзео. Не знам да ли сам могао сакрити моју радост, али сам спгуран да

ју је израз мога лица одавао и имао сам довољно разлога да в рујем, да је мој мсстозаступник, који је-био прпсутан, могао отпћи уверон да му не завидим нп мало на благу којс ће стећи. Мој затвор у Дују отежо се страшно; воћ пет месеци сам био у хладовини а ништа не долазаше из Париза. Државпи заступник ме је уверавао да о мони води рачуна, али несрећа чини човека сумњалом, и ја сам почсо сумњати да ме он само заварава празном надом да би ме одвратио од бежања докл ; не стигне спровод; ова помисао појача моју намеру за бегство. Вратар Вет сматрао мо је као да сам већ помилован и имађаше ш ких обзира према мсни; ручавали смо често обашка у једној малој собици, на којој јодан прозор гледашс на реку Скарпу. Изгледало ми јо да би се кроз овај прозор, који није имао решетке, могло јодног дана посло ручка побећи, само је требало набавити одоло, а кад преобучен једном изађем неће ме стићи потера. Ову ствар поворим неким пријатељима и они ми набавише униФорму оФпцира лако артилерије и решим се да је обучом у првој згодној прилици. Јсдне недеље, у воче, вочерао сам са вратаром и чиновником Хиртрелом; вино, којим сам их частио, расположи их. „Знате ли, рече ми Хиртрел, да није добро што сге овде... прозор, па без решетке! Бога ми ја се не бих тако ослањао. — Мани бога ти, чичаХиртреле, треба бити пловак, одговорим му ја, па се гњурнути са толике висине; Скарпа је довољна дубока за онога који не уме да плива. — Тако је, примети вратар,и разговор стаде на томе. Ускоро уђотпе и други, вратар се стаде коцкати и кад се он највише био заузео око картања ја скочим у реку. На шум од мога пада цело друштво потрча ка прозору, а Вет из свег паса викаше стражу и кључаре. За сроћу моју прсдмети су се због помрчине једва разликовали и кад су видели у реци мој шошир, који сам намерно бацио, помислили су да сам из реке већ изашао, а ја сам напротив пливао ка „речној капији", испод које сам једва прошао јер ме је због хладноће и снага почела издавати. Нашав со изван вароши опучим преко њива; мокро одело телсило ми је вишо од педесет кила, али сам ипак ишао, и зауставим се тек у селу Бланжу, две миље далеко од Араса. Било је четири сата изјутра; неки покар, који већ ложаше Фуруну, осуши ми одело и даде ми хране. Чим сам со окрепио одмах поћем и упутим се ка Дизану, где је живела удовица једног капетана, мога пријатеља. Код ње ми јо један човек требао донети униФорму коју су ми набавили били у Дују, али ја сам јо примио тек у 'Херзену, гдо сам се после неколико дана био склонио код једног мог рођака. Извоштаји, које сам ускоро добио, приморали су мо да бежим: дознао сам да је полиција, увсрив се да сам у земљи, наредила праву хајку ичак дајенапуту да ме ухв;1ти; решен да бежнм нисам јо чекао. (ИАСТЛППЋЕ СЕ) —