Полицијски гласник

СТРАНА 164.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 21.

лажним папиларним линијама. Није нам познато да ли су злочинци до сада употробљавали ово сродство, али његоваупотреба није немогућна. Отисци папиларних линија ногу. Може се иојавити потрсба, у врдо ретким случајевима, да се злочинац идентиФикује на основу папиларних линија његових табана. Табани су, као и дланови, покривени папиларним линијама, само што су ове линије више једнолике. Упоређење отисака табана врши се на исти начин као и упоређење отисака прстију. Да би се добио отисак за упоређење, треба босом ногом стати прво на стаклену или цинкану плочу, која је намазана штампарским мастилом, а потом на белу хартију. Корин и Стокис препоручују, да се босом ногом стане на лист глатке хартије, па да се за овим остављени отисак поспе ликоподом или Гриблеровом црвеном бојом. Пошто се вишак посутог праха отклони, добија се јасан отисак у црвеној боји. Отисци животиња. На месту извршеног кривичног дела понекад се налазе и отисци ногу појединих животиња, који могу имати извесно важности за истрагу. Приликом опасне крађе у једној планинској кући ми смо нашли врло јасне отиске пса поред деФсктиозних отисака човека, и ови псећи отисци играли су знатну улогу у истрази. Отисци предњих и задњих ногу паса разликују се врло јасно по облику стопале, који је троугласт код предњих и готово округао код задњих ногу. Код мачке је предња стопала издужена, а са обе њене стране налази се по једна тачка у облику острва; код задње стопале ова острва спојна су са средњом ивицом. тако да образују широк отисак у облику лепезе. Мерењем дужине корачаји може се приближно утврдити природна величина животиње, која је оставила отиске. Код позитивних отисака лако је констатовати, на основу малих тачкица које се око њих налазе, да ли је животиња имала наногама дугачку длаку. Отисци коња, магараца, гов ди итд. могу се такођз лако познати. За идентификовање животиње треба утврдити: облнк и изношеност поткова, број клинаца и присуство енгоча (у снегу). Ветеринари и поткивачи биће од велике користи у сличним случајевима за истражног чиновника и вештака сиецијалисту. Ход животињо може се одредити по дистанцији између отисака и дубини ових. Понекад се, нарочито кад је пут узбрдан, може констатовати да ли су коњ, мазга итд. вукли какав тежак терет, јер у овом случају предњи доо поткова више упадау земљу, а често се и клиза уназад. (свршит.к се)

КРИЗА РЕПРЕСИЈЕ од Ш1ЈВАТ-А ГЛАБНОГ ПРОКУРАТОРА АПЕЛАЦИОНОГ СУДА У ЛИЛОИУ

(НАСТАВАК) Условна је осуда такође корисна новина. Благодароћи њој, тамнице неће бити место без наде на препорођај. Драж за пуштањом у слободу пре времена, кадра је да побуди понекад тожњу часном животу; у извосним душама у којима се још скрива искра добра, може сс произвести тајанствени рад морализације. То је принцип иеодређене казне, која се свршава само кад је осуђени поправљен 1 ). Према томе условна се осуда мож ■ правдати само у колико је она награда за поправку. Ако је она одобрена боз размишљања, као што се то чини данас, она је само акт друштвене слабости. Чиста је наивност рачуната на поправку окорелих злочинаца. Клице морализације не подижу со на отрованом земљишту. Повратници, они који су навикли на злочин и изгубљени за друштво. треба да буду искључени од условне осуде као и од одлагања. Радити друкчије скоро је исто тако мудро као што је отворити кавезо какве монажерије у сред .једне вароши. Али трајање затвора треба да буде доста дуго па да се може судити о поправци осуђеног. Како се може судити о ноправци осуђеног иосле три или четири месеца затвора, који га заклања од искушења, алкохолизма и рђавих друштава? Условна осуда примењона ма кратку казну нсма смисла: она треба да буде резервисана за осуђоно више од једне годино затвора. Други услов од кога апсолутно треба да зависи условна осуда, то је да се над ослобођенима води доста строг падзор, да би се знало шта он ради у слободи и да би се могао повратити у затвор ако сс влада рђаво. Зар није лудост отпустити злочинцс у друштво на вору у варљиве изглсде на поправку, који у осгалом најчешће баш не лостоје, и не водити бригу о ономе шта они тамо радо и да ли нису поново пали у порок или злочин ? Надзср над условно ослобођенима треба даклс да буде организован рационално. То је неопходан услов, битна гаранција ослобођсња пр времона. Енглези нису оставили ову празнину у њиховој условној осуди; они су поставили пород ње оно што је био у Францусжој надзор више полиције, који смо ми укинули управо неколико мссецп пре увођења условне осуде 2 ). Енглески је закон баш додао старом иадзору Француске више полицијо корисно побољшање: он допушта да се врати у затвор условно

') Г. г. СагоГа1о, Рпиа, Регп, Реш1)1о1еЈ и Сгаггаис1 преузносе неодређену осуду. У овоме систему, судија не би одређивао трајање казне; осуђени би био пуштон у слободу само у колико би н.егову поправку иризнали експерти. Принцип овога система извршен је, али његова примена изгледа немогућа, јер би најбол,и експерт био песпособан да позна да ли је злочинац стварно излечен. 2 ) Надзор вшпе полиције укинут је законом од 27. маја 1885. о прогонству.

ослобођени, за кога је доказано да нечасним начином прибавља себи срсдотва за егзистенцију, па баш и онај који се просто нађе на каквом јавном месту, а не можо да оправда своје присуство каквим мотивом, или у таквим околностима, из којих се да претпоставитп да се он спрсма да учини какав деликт 1 ). Ово су врло мудре мере. Каква ћс штета бити ако се поново ставе под кључ условно ослобођени, који вршо одвратан заиат подводача или који лутају ноћу по улицама? Без сумње, тако ћо се избоћи многи злочнни. Пошто смо прегледали арсенал наших казнених закона, треба да се упитамо: да ли је он довољно снабдевен и да лп је оружје које он држи на расположоњу друштва доста многобројно и довољио јако да се бори победопосво против злочина. Експозе који претходи не би могао оставити миого илузија. Већина казни пе застрашавају много. Затвор, рекао сам, имао би баш пре извесне дражи; услед тога многобројни злочини или деликти који се казне овом казном само су по све несавршено угрожени. чосто баш ни мало. Потребно је о томе размислити. Пошто су благост и краткоћа главне махнс затвора, помишља се да се ова казна учини дужом и строжијом. Ја не верујем да треба много полагати на ово средство. Пре свега, бићо врло тешко учинити да судови којима ће закон увек морати да остави у неколико границо између којих ће одмеравати казне, изричу казне толиког трајања, које ће стварно утицати. Судије ће бпти мимо свега људи, т.ј. осетљива, добра и милостива створења. Њихова строгост расплинуће се па првим сузама. Што се тиче тога да се затвор учини тежим, ја не видим како би се могло успети у томе а да се не дода допунска казна. Ма шта се учинило, нећо се спречити да затвор но буде уточишто против глади и беде. Затвор ћо дакле и даље продужити да будо једна врста охрабрења на злочин. Сме ли се остати у овоме стању и оставити друштво ненаоружано ? Ово но изгледа могућо. Троба дакле тражити пошто што јо кадро да укроти злочинцо п да јавиом поретку сигурност која му је потрсбпа. Неколике криминалисте предлагали су да се дода затвору, за извссна деликта казна шибања, са.1 — о'тгге код наших суседа с оно стране ла Манша. Али со одмах подиже повика протпв повраћања телеснпх казни, јер би то било, кажо се, повратак варварству и напуштање једпог од најдрагоценијих добитака револуцнје. Познвају сс на мишљењо Монтескијево: „нека се испита узрок свој раснуште„ности, па ће се видети да она долази »од ноказнимости злочина а не од уме»роности казни® 2 ). Нема сумње, телосно су казно одвратне духу просвсћеног човека; али гнта више одбија ного ешафот којп ми хоћомо ипак да одржимо ? Идеал би био сшурно да со нарушења могу обуздати једином уздом разума, никад

1 ) Ас& Гог 1ћо шоге е1Теч'ј;иа1 Ргеуеп(лоп оГ Сгппе, •21. Аиј»и$1 1871. 2 ) ЕзргН с1ез кнз, Н\'. VI сћар. XII.