Полицијски гласник

СТРАНА 198.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 25.

Статистички подаци, које смо анализирали, односе се на париски криминалитет, али ће и статистике осталих великих градова дати скоро исте резултате. У свима земљама са обвезном војном службом од две до три год , констатује се смањоње броја затварања у доба између 20 и 25 год. Исто тако у свима зомљама, било индустријским или земљорадничким, констатује се увећање броја затворених за времс зиме и смањење у пролеће. (НАСТАВИЋК СВ)

ПОУЧНО-ЗАБАВНИ ДЕО ВИДОКОВИ МЕМОАРИ

(НАСТАВАК) Двадесетпрва глава. Тако сам постао јатак! Истина то јо било против моје воље, али сам постао: помагао сам злочинцу. Није било црњсга пакла од онога у коме сам ја сад живео: стално сам био узбуђен; грижа савести и страх једнако су ме растрзали, ноћу, дању, сваки час био сам као на стражи. Нисам могао тренути, немађах вишо апетит, ништа ми се није милило. Све! Не, имао сам крај себе Анету и мајку. Али зар нисам морао да их оставим ?... И сад се јежим кад помислим на моја страховања; мој стан је био склониште лопова, и сваки час јо могла банути полиција, извршити протрес и наћи доказе који ће ми навући законску одговорност. Изазван Фамилијом Швалије, која ме је гулила; мучен од Блонди-а, који но престајаше да ми измамљује новац; уплашен од страшног и непоправљивог мог положаја; пости1>ен што ми заповедају тако ниска створења; љут што не могу да се отресем моралних обзира који ме везују за људски род, пао сам у очајање л за осам дана претресао сам у глави пајстрашније планове. Блонди, бедни Блонди, био је тај иротиву кога се мој гњов највише окренуо. Радо бих га удавио па ипак сам га још пуштао, још сам га штедео. Толико стрпљење било је право чудо према ономе колико сам био узбуђен, али то је Анетина заслуга. 0, шта бих ја радио да га је какав жандарм ухватио за јаку приликом неког његовог излета, а он их је чинио често! Радовао сам се надајући се да ће то бити врло скоро, али сваки пут, кад Се задржао дуже него обично и кад сам се помислио да сам се најзад ослободио тог разбојника, он је опет долазио, а с њим су долазиле и све моје бриге. Јоднога дана дођошо он и Дилик са нским бившим чиновником Сен-Жерменбм, кога сам упознао у Руану, где је као и многи други уживао само привремено име поштена човека. Сен-Жермен ме је знао као трговца — Блондела и изненади се врло кад ме виде, али довољне су му биле две речи Влондијеве иа

да има кључ целе моје историје: на речи а рхилоаов поверење замени чуђење и Сен Жорм: н спусти обрве које бешо набрао кад мо је видео. Блонди ми каза да имају намеру да оду сва тројица у околину Санлија, и замоли ме да им позајмим моја кола, на којима сам јаигаао по вагаарима. Радостан да се по ову цену отресем ових разбојника пожурим да им дам нисмо за човека који ћс им предати кола. Добили су кола, запрегли, отигпли и за десет дана нисам од њих имао никаква гласа. Сен-Жермен први дође. Једнога дана уђе у моју кућу збуњен и исцрпљен умором. „Дакле, рече ми он, другови су ми похапшени«. — Иохапшени! узвикнем ја од радости, коју нисам могао сакрити, али прибрав се одмах упитам га за појединости, правећи се, да ме је та вест запрепастила. Сен-Жормен ми исприча укратко, како су Блонди и Дилик похапшеии зато, што су путовали без пасоша. Нисам веровао у то, већ сам био начисто да су учинили какву похару. Још више сам био уверен у ово кад, на мој предлог да им пошљем мало пара, Сен-Жермен одговори да имају пара. Кад су пошли из Париза имали с.у сва тројица свега педесет динара, тај новац нису могли штедоти; какојеонда могло бити да га нису потрошили ? Прва мисао, која ми дође била је, да су извршили какву позамашну крађу за коју нису смелп да ми кажу, али брзо сам сазнао да су извршили дело много теже. Два дана после повратка Сен-Жермена отиднем да видим кола, која је он довео. Прво сам приметио да су променили натпис; прегледајући унутрашњост приметим на постави крвнЈ мрље скоро испране; отворим сандук, он беше сав крвав као да је у њему стајао какав леш. Сво ми је сад било јасно; стварнЈст је била страшнија него моје претпоставко. Нпсам со впшо премишљао; пошто је мени него ли њима било више стало, да ових трагова нестане идуће ноћи одведем кола на обалу Сене. Дошав изнад Берси, на једном усамљеном месту заложим ватру од сламе и суварака, које сам донео, и нисам се враћао кући пре док се кола нису потпуно протворила у пепео. Кад сам сутра дан казао Сен-Жермену оно што сам видео, не казајући му да сам кола изгорео, он ми најзад признаде, да је у колима био леш неког кириџије, кога је Блонди убио између Лувра и Дамартена, док нису улучили прилику да га баце у један бунар. Овај човек, најдрскији разбојник кога сам икада видео, говораше о овом злочину, као да со разговор води о иекој најневиној радњи: смешкао је се и бешо развезао да прича до најмањих ситница. Страшио сам се од њега и слушао сам га пренеражен, а још кад ми рече да му треба отисак од браво на једној кући, где познајем кирајџије, м:ој страх до!,е до врхунца. Пробао сам да га одвратим. »Шта ме се тиче! одговори он, посао као посао. ти га знаш!.. ништа више; ти познајеш људе, 1 одвешћеш ме и делићемо.. Дакле, додаде он, но вреди увијати, мени треба отисак«. Учиним се као да ме освајашегов

говор. „Толико бити савестан. 'Кути Бога ти, настави Сен-Жормен, ознојих се.... Дакле, уговорено је ми смо ортаци". Велики Боже, какво ортачење! Ах, то не бешо велика казна за моје радовање Блондијевој ненрилици! Блонди је још имао каквих обзира а Сен-Жермен никаквих; његови су захтеви били неодољиви. Изложен овако да ме може сваког часа осрамотити решим се и одом г. Ханрију, шеФу одељења сигурности у главној полицији ; и пошто сам му изложио мојс стање кажем му да ћу му дати, ако ми дозволи да живим у Паризу, драгоцених података о ^великом броју побеглих робијаша, којима сам знао склоништа и намере. Г. Ханри ме ирими доста љубазио, али, пошто је за тренутак размислио о ономе што сам му рекао, одговори ми, да не може ступити са мном ни у какво погодбе. »То не треба да вас спречи, рече ми он, да ми кажете шта знате и онда ће се оценити, је ли ваше казивање истинито и може бити... — 0, господине никакве претпоставке: то би значило ризиковати мој живот; ви не знате на шта су све способни људи, које хоћу да вам прокажем, и ако будем одведен у затвор после пошто се на суду неколико пута утврди да сам имао веае са полицијом, ја сам пропао. — Онда, о томе не говоримо више*. Г. Ханри ме отпусти да одем а за име ме и не запита. Био сам врло ожалошћен од овог неуспеха. Сен-Жермен, пак, не престајаше да долази; он ме опомињаше да одржим дату реч; нисам знао шта да радим. Да ли да известим личност коју смо решили да заједно похарамо ? Да сам ое некако могао извући да не пратим Сен-Жормона на том послу онда не би било опасно да то урадим, али ја сам обећао да ћу да присуствујем, а међутим, није било могућпости да иод шшаквим изговором опорекнем моје обоћање. Очскивао сам дело као што се очекује смртна пресуда. Једна недеља., две недеље, три недеље прођоше ( без сметње. На крају овог времена дануо сам душом; после два месеца био сам потпуно миран ; мислио сам да је и он, као и њогови другови, негде ухапшен. Анета, тога ћу со увек сећати, даде деветодневну молитву и запали најмање туце свећа за покој његово наморе. »Боже мој, узвикиваше она каткад; смилуј се, па нека остану гдо су!" Бура је дуго трајала а часови спокојства беху кратки; они су предходили слому који је требао решити моју судбину. 3. маја 1809. године у зору пробуди мо нока лупа на вратима мога дућана; сиђем да видим шта је то; сНрбмао сам се да отворим, кад чујем тих разговор: »он јо човек јак, разговарају саговорници пазимо добро!« Нисамимао шта да сумњам о узроцима ове јутарње посете; вратим се журно у собу. Обавестим Анету; она отвори прозор и започе "разговор са полицајцима, а за то време ја се искрадем и пожурим уз басамаке. На четвртом сирату нађем јодна врата отворбна; уђем, погледам, ослушнем: сам сам. Испод једног дрвеног украса налажаше се постел^а