Полицијски гласник

СТРАНА 210.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 27.

59. Општински часници одговорни су за дело из чл. 163. зак. о општинама и онда, кад на време пошљу суду општински азбучни бирачки списак. само ако нису послади и засебне азбучне спискове за поједина села, која улазе у састав општине. [0. С. 30. IX 1911. г. № 12164]. Примедбе I 22. VIII 1911. № 1222, које су одржане у Оигитој Седници. в По чл. 117. Устава, сви закони и законите наредбе, које су законим начином обнародоване, имају обавезну силу за све грађане и власти земаљске. Па како је Министар Упутрашњих Дела, на основу чл. 21., 22.. 23., 27. и др. закона о општинама прописао Формуларо, по којима су све власти дужне биле да поступају, јер су као прилози уз закон о општинама прописно објављени, — то је суд према овоме требао да оцени: да ли за оптужоно у овоме долу аостоји кривична одговорност у смислу чл. 163. зак. о општинама, пошто су они, као органи општинске власти, пропустили да изврше на време своје дужности у погледу правилног потврђења бирачких спискова". Одбачени иротивразлози шабачког ирвостеиеног суда од 6. IX 1911. № 35005. „Из података, које је истрага прибавила, види се да су оптужени азбучни бирачки списак за општину б. послали па време суду на потврду, што значи да јо отпао сваки разлог за њихово даље инкриминирање, кад су они ову своју дужност правилно и благовремено извршили (в. чл. 22. и 181. б.) зак. о општ.). То што оптужени нису до означеног рока, 11. Фебруара 1910. год. — послали суду на потврду и гласачке азбучне спискове за поједина сола, која улазо у састав пом. општине б., но може маниФестовати кривично доло из чл. 163. I Одељ. зак. о општ., кад закон о општинама изрично такву дужност није ни ставио у надлежност. (в. чл. 22. и 36. зак. о општ.), За расправу питања да ли су оптужени као часници општински (органи) били дужни да пошаљу посебнс бирачке азбучне спискове за свако соло, које улази у састав њихове оиштине, на потврду првостепоном суду, од одлучне су важности чл. 22. и 23. зак. о општинама. Чл. 23. зак. о општинама ставља у дужност општинском суду, да пошаље првост. суду на потврду у означено времо азбучни гласачки списак за свако гласачко место. Како сеоске општине образују једно гласачно место [в. чл. 22., 36. и 58. зак. о општ.], то онда значи да су органи те општине обзвезни да првостепеном суду пошаљу на потврду само општн азбучни гласачки списак за своју општину. Ту законодавац није учинио никакву резерву, какву је учинио код варошких општина, које исиуњавају услове из чл. 36. зак. о општ., те се онда чл. 23. истог зак. но може екстензивно тумачити, као да је обухватио потврду и ових бирачких спискова, јср би такво интерпретирањо било у даном случају у колизији са начелом, које јо изражоно у § 221. крив. пост.

Шта више из текста чл. 27. ђ.) зак. о општ. појављује се да јо законодавац потврду ових бирачких азбучних спискова оставио дотичном општинском суду. Овакво тумачењо чл. 27. ђ) закона о општинама појављује се као тачно и кад се стави на гледиште логичног тумачења. Јер законодавац прописујући азбучни гласачки списак за свако гласачко место и захтевајуКи да со он тврди првостепеним судом, пшао је на то да пружи веће гаранције за правилност самог избора, и искључи злоупотребе избора, које су под режимом старог закона о општинама било могуће, кад ти спискови нису били потврђивани првостепеним судом. Док уводећи посебан гласачки азбучни списак за свако село, које улази у састав једне општине, чију је потврду оставио општинском суду, законодавчева је тежња била да упрости избор сеоских кметова и олакша њихово обављање, имајући том приликом у виду оне гаранције које даје аутонтични гласачки списак за целу општину, јер и при избору сеоских кметсва употребљује се овај општи азбучни бирачки списак, као контрола тачности посебног селског азбучног списка, те је онда појава злоупотреба онемогућсна. Позивању на чл. 117. Устава нема места, јер овдо није у питању наредба, коју је Господин Министар Унутрашњих Дола издао само на основу овлашћоња законодавца. Напротив овдо јо случај, где је Г. Министар мимо закона, народбом својом прогласио обавезност потврде сооских азбучних спискова (која улазе у састав јсдне селске општине), зашта није бно овлашћен од законодавца, јер дато овлашћењо у чл. 23. зак. о оншт. има се тако разумети: да изради само Формуларе ових бирачких спискова, у границама које је законодавац у чл. 21., 22., 23. и 36. зак. о општ. поставио. Мођутим за обавезност наредбе Г. Мин. Унутр. Дела тражи со да и она почива на логалној основи. Она ћо тај услов пспуњавати, ако постоји законодевчево овлашћење за њено доношоње, и ако се не противи тексту ни духу закона, који њоме има да се допуни. Но ако она иде даље од тога, па мења или проширује одрсдбу једног позитивног закона, какав је дани олучај, онда таквој наредби оскудева лсгална основа, због чога је суд не мора респоктовати као наредбу са законодавним карактером. Са изложоних разлога суд налази да престављени поступак оптужених но може престављати доликт 8Ш §;епеи8 из чл. 163 I Од. зак. о општинама®. Наиомена. Ми заступамо гледишто, изното у противразлозима, на како су они и сувишс исцрпни, ми ћемо бити кратки. Нома ниједног прописа у закону о општинама, по коме би општински судови дужни били слати првостоп. суду на потврду и азбучне бирачке спискове за поједина села, која припадају једној општини. Напротив по чл. 27. ђ) зак. о општ. овакве спискове потврђује сам општински суд. То је и добро, а и сигурно, јер сс гаранција налази у ономо општем општинском бирачком списку, који се мора слати на потврду првост.

суду, из кога се тачно морају извести посебни спискови за поједина села. И тако: кад у закону о општинама нема ниједног прописа о означеној дужности оптужених, онда пропуштањо овога рада не може ни чинити доло из чл. 163. зак. о општинама. Ну ни у оном случају, кад би со узоло да је прописивање означеног Формулара основано на закону, опот со не може извести да овде стоји кривична одговорност оптужених. Они су могли мислити онако исто, као што и ми мислимо, да је прописивање овога Формулара само производ јсдне омашке или поступање произвољно, противно законској Форми, и по томе да стоји дотична законска обвеза, па нома ии места да се на њих примени криминална казна. Правило јо да се криминална казна мож; применити само на онога за кога је несумњиво да је знао или могао знати да својом радњом вређа извесну норму, чија је повреда угрожона казном, а те извесности овде нема. § 54. а) казн. зак. (НАСТАВИТчЕ ск) 0 ЕКСТРАДИЦИЈИ КРИВАЦА — С ПОГЛЕДОМ НА ПОЗИТИВНЕ ПРОПИСЕ СРПСКИХ ЗАКОНА од АЛ. ЈОВ. КУЗМАНОВИЋА (ПАСТАВАК) Дела, која повлаче екстрадицију јесу она, која су кажњива по општем праву. Да би се тежина тих кривичних дела за екстрадицију што правилније определила, у уговорима се предвиђа, колика треба да је највећа законо-могућа казна, по законима такоће обе државе, кад се екстрадиција тражи у циљу су ђења кривцу, и колика треба да је доеуђена казна кривцу, кад се екстрадиција захтева у цпљу извршења пресуде над њиме, па да би со екстрадиција могла одобрити. У конвенцији, коју је Србија закључила са Аустро-угарском, предвиђено је да ће со издавање допустити само у случају кад дело по закону државе, која издавање кривца тражи, и државе, која је умољена, повлачи казну од године дана затвора или тожу. Међутим много је боље, кад се висина казне законске узме на једну мору, а величина досуђене казне на нижу меру тако, да на пр. екстрадиција буде дозвољавана кад је законска казна могућна за то дело шест месеци или већа, и кад је досуђена казна месец дана затвора или већа, а ово је боље прво због тога, што јо прече узимати у обзир досуђену казну кривцу, која је јодина, коју је он по закону заслужио, него казну, која се у закону помиње, и која је неопредељена за кривца већ по томе што се крећо од минимума до максимума, и друго, што кривац, коме је казна досуђена, не треба да буде у бољем положају од онога, коме се тек има судити и коме ће се вероватно по извршеној окстрадицији досудити толика иста блага казна ма да је екстрадиран с