Полицијски гласник

ВРОЈ 27.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 213.

смртне казне. Многе убице труде се да и у иоследњем мом нту свога живота изазову оФект код галерије. Тако је се Авинен прочуо, узвикујући пред гилотином: „Нарочито никад не признајте". Црнац Розерио узникнуо је: „Само со јодном умире«, Лебиц : »Збогом,господо, Кампи: »Дакле, то је све к . Царински орган Меније, који је убио Роберстона и удавио свог рођеног сина, жали цепање јаке на својој кошуљи, узвикујући: »Сасвим нова кошуља«. Чувар Прово, кад су га довели до гилотино, вели: »Ево зашто ми со но допада полицијска пре4>ектура <( . Најзад и један старији пример: чувени Шиндерхан пристао јо да буде миран у часу испаштања својих многобројних злочина, али под условом да му прво у детаљима објасне гилотину. Пошто му је ова жоља испуњена, рекао је: Па то добро иде; ја сам био мало неповерљив према овој машини, сад видим да јој се могу поверитп". Опазивши за овим једну младу жену, која се трудила да добијо што бољо мосто, он је поздрави грациозно и рече: »Мало у десно, госпођо, па ћете боље видети". Њихов понос задовољен је помишљу, да Ке новинарски репортори верно забележити њихове последње Фразе и обзнанити их на сво чотири стране света. Куповаље новина. То јо једним делом опет сујета, која гони злочинце да купују новине, у којима се говори о њиховим злочинима. Они се поносе што новино говоре о њиховим делима, и што су ова дела произвела сензацију. Поред овога, новине их често обавештавају о току истрага, а ова су им обавештења понекад од врло волике користи. Приликом многих претреса налазили смо код личности, осумњичених за какав злочин, читаве колекције новина, или исечке из новина, у којима се говорило о извршеном злочину, а истрагом је готово увек утврђивано да су ови скупљачи новина били извршиоци злочина или њихови саучесници. Према овомо, налазак извесног броја новина или исечака из новина, у којима се говори о извршеном злочину може се увек сматрати као озбиљан основ подозрења против осумњиченог лица, код кога је ово нађено, Ово вроди не само за убице, већ и за крадљивце п фалсификаторе. Сваки писмен злочинац чита новино, а нарочито ако се у њима говори о њему н његовим делима. Са овог разлога потробно је, да се приликом иретроса пажљиво преглодају нађоне новино, као и поштанске карто и хартија за купљење мастила, о којима ће доцније бити више говора. Самохвалисање. Многи сујетни злочинци хвало се чак и својим делима. Ако су напити, они су толико необазриви, да своја јуначка дола саопштавају пријатељима, па чак и непознатим личностима. Један повратник хвалио се у једној каФани у Лозани, како је пре 1 1 Д год. разбио једну вилу и однео једну бронзану бисту у тежини 40

килограма. Међу гОстима у каФани налазио со и један полицијски агент, кога крадљивац нијо познавао. Пошто је ова крађа у истини била извршена, то се хвалисавац убрзо почео кајати због свог сујетног самохвалисања, разуме се већ у провентивном затвору. Овакви случајеви многобројни су чак и код озбиљнијих злочина. У ову врсту маниФестација сујето спадају и написи, које извесни злочинци остављају на месту извршоног злочина. (НАСТАВИЋЕ СК)

П0УЧН0 - ЗАБАВНИ ДЕО ВИДОКОВИ ЖЕМОАРИ

(НАСТАВАК) Мати. Зашто не признаш ? Отац. А, он више воли да буде бијон... сад ће видоти.,. Баш хоћеш да будеш бијен? Затвори, жоно, прозор због комшија. Мати. Пази се Франсоа!. признај боље ти је... Није било више сумње, батињање ће почети! Не двоумећи се нимало подигнем душок и чаршав и разгрћући завесе од дамаска изађем пред ову породицу, која се запрепасти кад ме виде. Тешко је замислити како су ови честити људи били изненађени. Док су се они, не говорећи ни речи, збуњено погледали, испричам им што сам краћо могаЈ, како сам ушао у њихов стан, како сам се сакрио испод душека и како.... Не трсба да кажом да су се много смејали са догађајом око лонца и да нико због тога није бијен. Муж и жена су се чудили како со нисам угушио у моме склоништу; они мо жаљаху и са усрдношћу, која није ретка код људи из народа, понудише ми окрепљење, које ми је било врло потробно после јодног тако бурног јутра. Вероваће ми се да сам био као на трњу за све време док се овај догађај није окончао; избијале су ме крупне грашке зноја, и у сваком другом тренутку ја бих се њиме увосељавао, али сад и ако сам ја најбоље увиђао комичност ситуацијо, морао сам мислити само на последице, које ће наступити кад ме власт пронађе, а то је неизбежно.. Сматрајући себе за изгубљеног, могао сам ускорити тај кобни час, на тај начин би се пресекао ток моје неприлике, али помислив на променљивост прилика сотим со, да прилике, то сам знао из личног искуства, покваре каткад најсмишљеније иланове, као што оне тако исто тријумфују и у најгорим догађајима. Према пријему, који сам добио код породице Фосе, било је вероватно, да нисам имао шта себи пребацивати што нисам још чекао, али при свем том нисам био потпуно умирон. Ова породица нијо била богата; и зар се но могаше досити, да оно прво расположење са-

учешћа и љубазности, чега има и код најрђавијих људи, не уступи место нади да заслуже какву награду ако би ме издала полицији? Али, баш и да претпоставим да су моји домаћини искрони, да ли сам ипак зато био на сигурном месту? Фосе, и ако није био неке волике проницљивости, ипак погоди тајну мојо забринутости, и успе да је растера искреним протестима. Он сам узе на собо да брине о мојој сигурности. Прво се извости да су полициски агенти, уверони да иисам далеко отишао, посели кућу и околне улице. Прома овим извоштајима закључио сам да је нужно да што пре божим, јер свакојако нови претрес би био много озбиљнији. Породица Фосе, као и већина радника у Паризу, имала је обичај да понесе своје јело и да иде на вечеру код једног винарског трговца у суседству. Уговорисмо да чокамо тај тронутак и да пођем с њима. До увечо имао сам довољно времена да предузмем понешто. Прво, известим Анету; Фосе узе на себе да нађе гласника. Била би крајња непромишљеност да он сам, непосредно, општи с њом. Ево, како је радио: отишао је у улицу Грамон, ту купи један колач и у њега мотну ово писмо: „Ја сам у сигурности. Чувај се и не поверавај никоме. Не ослањај се на обећања од оних који немају ни намору ни моћи да обоћања испуне. Ограничи се на ово четири речи: ја не знам ништа. Прави се луда, на тај ћеш начин најбоље доказати да си паметна. Не могу ти заказати састанак, али кад изиђеш иди увек улицом Св. Мартин. Нарочито, не окрећи се! Остало је моје". Колач, који је Фосе дао једном носачу са трга Вандон а адресовао Госиођи Видок, паде као што сам и предвиђао, у руке полицајцима, који, пошто су га прочитали, допустише предају. Тако сам постигао два циља: прво, проварио сам полицију да нисам вишо у комшилуку, и друго, известио сам Аноту да сам ван опасности. Окуражен овим првим успехом спокојније сам се надао да ћу моћи остварити мој план за одлазак. Са оио мало пара што сам сасвим случајно понео набавио сам панталоне, чарапе, ципе.те, блузу и јодну памучну плаву капу, како бих се могао прерушити. Кад је дошло вроме вочери изиђем из собе са целом породицом носећи на глави једну велику чинију пасуља са овчетином, чији мирис јасно казиваше циљ нашега изласка. Али, како ми срцо закуца јако кад се на другом спрату нађох лицо у лице са једним жандармом кога нисам приметио раније и који со беше сакрио у јодном ћошку! — Гаси своћу! викну он Фосе-у. — 111то? упита овај, који је био понео свећу само да не би изазвао сумњу. — Мањо објашњоња! рече жандарм и сам дуну те угаси своћу. Хтео сам га загрлити! У дворишту наишли смо на неколико његових другова, али они, учтивији него он, направишс нам пролаз. Најзад смо били на улици. Кад смо зашли за угао улице Фосе прими чинију и растадосмо се. Да не бих скре-