Полицијски гласник

СТРАНА 228.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 29.

лост или условио ослобођоње, дати о њему добра обавештења. Исто овако бива и са криминалистом теоричаром или са чланом лиге за регенерацију затвореника кад . они посећују казноне заводо или затворе у циљу прибирања докумената. Њима осуђеник говори о рђавом друштву које га је одвукло у порок, о својој грижи савести, о својим пројектима за бољи живот итд. знајући тачно да му овакав говор може само користити. Не поричемо, да и међу осуђоницима има искрених, али су ово случајни злочинци. Скоро сви повратници симуланти су. Ко хоће да их позна, не треба да их испитује у затворима званично, као мале ђаке, већ треба да их посматра у њиховој средини, по њиховим крчмама и на њиховим баловима; троба да говори с њима њиховим језиком у место што ће разним малим инструментима мерити осетљивост њихове кожо. Покушај застрапшвања полиције. Видели смо да се поједини злочинци, притешњени од полиције, бране свим могућим срсдствима. Они со но устручавају да на њене органе пуцају, или да их избоду ножевима. Други, опет, пробају да побогну. Има их, најзад, и таквих, који покушавају да лукавством заводу полицију. Ови се понашају охоло према полицајцима, претећи им тужбом министру или консулу (ако је ухапшени странац), или штампом итд. Свему овоме циљ је, разуме се, да се заплаше агенти, и маневар понекад успева. Агент или инспектор сигурности, бојећи се одговорности за лишење слободе и Фрапиран енергичним тоном протествовања свога притвореника, пуштага често у слободу. Разуме се воћ, да овај трик застрашивања нарочито употребљују чланови више злочиначке класе, чија отмена спољашност улива већ извесан респект нижим полицијским органима. Али се овим триком понекад служо и злочинци ниже класе, што доказује овај иример: Једно сумњиво лице ухапшено је у једној проблематичној каФани у Лозани. Доведено у биро сигурности, оно достојанотвено изјављује да је син једног бригадног генорала из Гренобла, и да је анархист. После неколико унакрсних питахва, која су га збунила, ухапшени је постао скромнији', шалећи се и изјављујући да он има права да говори с ким хоће, јер јв- слободан (био је навукао сумњу на себо због разговора са једним опасним повратником). Најзад је молио за допуштење да може лослати једну депешу генералу, своме оцу, додајући да ћо овај насигурно доћи и рекламирати га. в Ја знам, рекао јо, да сам моме оцу причинио доста бола, али ћо он ипак доћи к . Разуме се, да му ова молба није уважена. Код ухапшеног је нађена сума од 150 дин. у новчаницама и талирима, за коју је изјавио да ју је примио на име плате од једног сељака у Г.... код кога је, вели, служио. Кад је полиција телеФонирала у Г... сазнала је, да је ухапшени овај новац украо од свог бившег иатрона, код кога је служио свега ноколико дана. Вн-

дећи сс демаскпран, ухапшени јо признао да је његов исказ о оцу геноралу и депешн био само један трик, с којим со успешно користио приликом многих ханшења по селима. Не желећп нзлагати со непријатностима због хапшоња генераловог сипа, чију су адресу имали на телеграму који јо требало испратити, жапдарми су га увек остављали на миру па му со још и извињавали. Утицај новина на злочине. Утицај новина на злочино данас је неоспоран. Од кад су дневнп листови отпочели доносити у детаљима, а понекад чак и са илустрацијама, најсензационалније злочине, опажа се извосна зараза злочина помоћу штампе. Злочини се подражавају. Ово подражавање често је изазвано сујетом проФесијоналног преступника нли перверсне иидивидуе, која још нијо повратник. Она посводновно чита у новинама дугачке чланке о злочинцу, који је постао чувен. Чак се публикује и мони њсговог оброка у провонтивном затвору. ФотограФије га показују у ходнику истражног судијс, или при изласку из палате правосуђа у пратњи двојицо жандарма. Његово име свима је познато, а о његовом злочину свуда се говори. Ту су јавност и слава, истина врло специјална. Посло злочина Солејановог, убице мале Ербелипг у Паризу, који није ништа страшнији од већине злочина овог рода, али који је нарочито узбунио публику—јер је учињен у момеиту када је влада предлагала укидање смртне казне — многе индивндуо покушале су да имитују чувеног злочинца, изјављујући, у току истраге, да су со хтеле изјодначити са Солејаном. Улога штампе, у овом правцу, сасвим јо, дакле, противиа интерссима друштва. У многим земљама, међутим, иемогућно је овоме стати на пут, јср су, без мало, сви листови права трговачка предузећа, која су тако рећи принуђена — да би само сачувала и увећала своју клијентелу — да задовољавају укус публике, која захтева ствари заголицањо норава. С друге стране опет, озбиљни листови испуњују врло важну социјалну мисију, обавештавајући публику о напрецима науке, индустрије, и политике. Ов„ ствари мођутим интересују само мањи део читалаца, а »велика клијентела® данас је Формирана од „љубнтоља злочина*. Ако би се она одузола новинама, а то би било кад би се оне спречиле да публикују детаљо о злочинима, многе од њих престало би излазити. Ово исто вреди и за јевтине популарно публикације, као што су Авантуре Ник а Картера, Авантуре Буфала Била итд. Ова врста литературе утиче нарочито на младе људе. У афери Жили (децомбра 1909. год.) две убице: Жаклор и Виени, стари 17 и 15 год., који су хлвднокрвно убили пет личности, били су ревносни читаоци ове литературе. Ове публикацпје лакше је спречити но оне у дновној штампи. Па ипак се не треба одавати илузијама. Број злочинаца но би се ни у овом случају много смањио. Али,

ако би се ма и једна петнна младих нндивидуа могла сачувати од злочиначке заразе помоћу читања нездраво лектпре, доношоње јсдног прохпбитивпог закоиа вредело би труда.

П0УЧН0-ЗАБАВНИ ДЕО ВИДОКОВИ ЖЕЖОАРИ (НАСТАВАк) Био је уторник, мислио сам отићи одмах сутрадан, али дознам да ће Анета бити пуштена концем ово недељо, те се решим, да одложим одлазак до њеног ослобођења; кад у потак, око три сата изјутра, чујем да неко куца полако на вратима са улицо. Начин куцања, врсме, прилике, сво ме гоњаше да помислим с ћс мс ухапсити. Не казујући ништа Бујсну изиђом у двориште, попнсм се на кров и склоним се иза једиог оџака. Моје предосећање иијо мо проварило; зачас полициски агснти преплавигне кућу и претросоше све. Били су изненађени кад мо нису нашли и видећи крај мојо постељо моје одоло закључили су да сам побогао у кошуљи и да нисам могао отићи далеко, нити пак поћи обичним путом. Место да у потеру за мном пошљу коњанико они дозваше мајеторе што покривају куће, те ови обпђошо кров, нађоше мо и ухватишо мо; због места нисам пи могао пробати да се противим. Сем нсколико пссница, којима су ме почастили жандарми приликом хапшења, нисам имао ништа друго значајно. Одвели су ме у главну полицију, ту ме испита г. Ханри, који се сећашо потпуно мог доласка про неколико мосеци и обоћа ми учинити све што од њога зависи да ми олакша положај. При свем том провели су мо у Трђаву 1 ), одатле у Бисетр 2 ) и ту сам имао чекати први полазак ланца. Двадесет друга глава. Већ ми је било досадило бежање и слобода која се тако добија, и нисам ништа марио што ћу се вратити у казнени завод. Узев све у обзир претпостављао сам живот у Тулону животу у Паризу ако бих и даље морао да слушам наредбо бића сличних Швалијо-у , Блопди-у, Дилику или Сен-Жермену. Било ми је сад добро међу овим сталним посетиоцима робијашница, а већину од њих познавао сам и ранијо. У таквом мом расположењу неки од њих предложише ми да их помогнем да пробају побећи кроз дворишто Вопз Раиугез. Некад би мо овај план обрадовао, па и сад га нисам одбацио, али сам га критиковао као човек који јо испитивао мосто, критиковао сам га тако да сачувам углед који сам имао од мојих стварних успоха и од оннх које су мени само приписивани, а могао бих рећп и од оних које сам ја сам соби приписивао. Јер кад човок живи са оваквим

•) и 2 ) затвори у Паризу. Пр.