Полицијски гласник

ВРОЈ 29.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 229.

људима добро јс да важи као највећи, највештији међу њима. Такав је био мој углед. Свуда, гдо би со нашла чотири осуђсиика, увек би било најмање тројица који су чули за мсне; није било необичиије ствари међу осуђеницима, која нија иришивана мени. Ја сам био генерал коме су приписивани сви усп си војника. Нико није наводио место гдо сам со ја показао, али није било апсанџије кога ја нисам могао преварити, није бпло окова којо ја нисам могао разбити, нити зида који не бих могао провалити. Нисам ии мало мање био познат и због храбрости и због смелости, а веровало се да сам у стању и да се жртвујем кад треба. У Бресту, Тулону, РооФору, Анвору, свуда, сматран сам међу лоповима као најпрепреденији и најдрскији. И они најокоролији тражили су моје пријатељство јор су веровали да има још нешто што од мене могу научити, а новајлије су сматрали моје разговоро као обавсш.тоња из којих могу извући корист. У Бисотру сам доиста имао као неку свиту: тискалн су се око моне и окружавали мо, служили су мо, указивали ми сваку пажњу и то толико да јо тешко то појмити... Али сва апсеничка слава беше ми мрска; друго сам ја читао у души ових несрећника, друго су они показивали преда мном; више сам ое осећао расположен да жалим друштво што на својим недрима храни такав род. Ја нисам више осоћао оно осећање о заједници иссреће које је некада у мени изазивала несрећа ових створења; горка искуства и зрсл.ост мога доба изазвали су ми потрсбу да се одво.јим од овог разбојничког света, чију сам помоћ и утеху презирао. Решсн да се против њих борим за љубав исправних људи, па ма шта сс десило, напишем писмо г. Ханрију и понудим му моје услуге, не стављајући му друго услове ссм, да ме но враћају у казнени завод а пристајем да остатак осуде издржим у комо било затвору. У писму изложим тачно обавештења, која бих могао дати, и то учини на г. Ханри-а добар упечатак, само га јо једно уздржавало: што многи оптуженици или осуђеници, који су били примљени да помажу полицију у истраживању, нису готово ништа помогли, они су, што јо још црње, и сами били хватани на кривичним делима. На ову тако оправдану примедбу ја сам истакао моју осуду, моје добро владање сваки пут кад сам после био слободан, и постојаност мојо намере да осигурам себи частан живот; најзад изнесем му моју преписку, моје књиге, мојо рачуно; позвао сам се на сводоке, на све личиости с којима сам имао пословних веза, а нарочито на моје повориоцо, који су у моне имали највећ ; поверсње. То што сам иавео говорило је много у моју корист и г. Ханри поднесе моју молбу управнику полиције г. Паскију, који роши да мо приме. После двомесечног бављења у Бисетру преведошо ме у Тврђаву, и да би се отклонила свака сумња пустисмо међу апсенике глас, да сам задржан зато што сам оптужен да сам участвовао у једном врло тешком

кривичном долу, које се почело ислођивати. Ова смотреност п глас који сам уживао учинише то јо све изгледало као истинито. Није било апсенпка који није веровао дајо то дсло допста морало бити тошко. У Тврђави сс о менп и гласно и шапатом говорило да сам разбојник, и како на месту, где сам био, разбојник ужива велико поворење чувао оам се добро да но разбијем оку заблуду, тако згодну за моје планове. Тада сам био далеко од тога да предвидим да ћо се та обмана, коју сам и сам утврђивао, овсковечити и да једног дана, кад објавим Момоаре, нећо бити довољно да само кажом како нисам разбојтшк. Од онога даиа, одкад се о мени јавио говори има о мојој личности толико немогућних прича; какво потворе нису заинтеросовани изпалазили да ме опањкају и представе као разбојника! Час сам био оитужен п осуђеп на вочиту тешку робију, час сам био враћен са гилотино под условом да поли цији месочно издајем извссаи број злочинаца и чим би недостао један једини уговор би сс могао раскинути,због чога опет кажу, у иедостатку правих криваца ја сам приводио кога сам хтео. Зар со нијо ишло дотло да су мо оптуживали да сам у каФапи Ламблен мстнуо сребрни »есцајг« у џсп јодног студента? Доцније ћу имати прилике да се вратим на неколико од ових потвора; то ћу учпнити у овим Момоарима и изпети јавно средства којима се служила полиција, њену радњу, њоне тајне, и најзад, ове опо што мо је оптуживало... све што ја знам. Нијо било лако, као што би сс могло мислити, испунити дужност којо сам со примио. Ја сам, донста, познавао врло велики број злочинаца, али стално десотковани разним протораностима, влашћу, рђавом управом у казнсним заводима и у затворима, као и бодом, ова страшпа генерација бсше нестала са невероватном брзином; сад јо постоја.ш ново локољење чије сам члапово знао само по нмону. У ово време јодна гомила нових крадљиваца вршила је крађс по престоници, а било ми је иемогућно да добавнм и најмањо података о знатнијим међу њима; једино мој старн углед имаше ме увести у нови штаб ових Бедуииа наше престонице. Он ме јо помогао, нећу да кажем и сувишо, али онолико колико сам желео. Нијо доведен ниједан крадљивац у Тврђаву а да није желео да се , са мном здружи ; и ако ме није ни видсо да би ме могао описати друговима, сваки је волео да изгледа да јо са мном имао веза. Ова њихова нообична сујета користила ми је, помоћу н.е сам пеосетно наилазио на пут открића; обаиештења су ми стизала у изобиљу и нисам имао никакве пропреке, која би ме нагонила да напустим започоти посао. Да бих показао колики сам утицај имао над затвореницима довољно је да кажем да сам им натурпо био моја мишљења, мојо наклоности и мојо мржње ; они су мислили и говорили као што бих ја радио. Десило со беше да су омрзли једног од својих другова за кога су помислили да је постао ован. Само сам јомчио за

њега н одмах су га оставили на миру. Био сам у исто доба и моћан заштитник и јемац за повороњо ако би оно постало сумњиво. Први за кога сам тако јемчио био јо један млад човек кога су оптуживали да јс служио полицији као шпијуп. Говорило се да јо био под платом код главнога пнспектора Всјрата и да јо идући на рапорт украо кутију за сробро. Покрасти инспоктора није бпло пикакво зло, али ићи на рапорт !.. Ето, такав јо грдан злочин приписивап Коко-Лакуру, момо данашњом мосто-заступпику. У оиасности од цолог затвора, гоњен, одбачон, презрон, није со усуђивао чак ни да крочи у двориште, гдо би зацоло био уннштен; 011 дође да мо моли за заштиту и да, би мо лакшо придобио за се, почео ми јо поверавати неке ствари, којима сам се користио. Одмах сам употребио свој уплив да га измирпм са затвореницима, који одусташе од наморе да се свете ; Коку со пије могла учинити воћа услуга. Колико из захвалности, толико нз жеље да говори он ус:;оро ннје нпшта од мене крио. Јоднога дапа изведоше га пред пследпога судију. „Воре мн, рече ми по повратку, ја сам срећан... ниједан тужилац нијо ме познао, али ја ипак не сматрам да сам со извукао: и.ма јодан вратар коме сам украо сребрн сат и с којим сам морао дуго разговарати, то су нема сумње, моје очи урезане у његовом памћењу н ако будо позван он би мо па суочоњу иознао, а и иначе вратари су физиономисти®. Опаска јо била тачна али ја кажем Лакуру, да није сигурно да^ће со тај човек наћи, а да се вероватно ннкад ноће сам јавпти кад то досад није учинио. Најзад, да бих га јаче уворио, говорио сам му о небризи и лоности извесних људи, који не воло да со крећу. То паведе Лакура да ми кажо кварт у коме је становао сопствопик сата; да ми јс још казао улицу и број пе бих имао шта више да желпм. Уздржавао сам со да тражим толико опширно обавештење, такво тражењо би ме одало, а после, оно што сам имао изгледашо мн довољно за истраживањо. Доставим то г. Ханри-у, који одмах посла своје шпијуне. Резултат јо био онакав какав сам ја предвиђао: вратара пронађоше и он на суочоњу познадо Лакура. Суд га посло осуди на две године затвора. (паставиће се)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА

Учнњена су нам ова питања: I Суд општине треботинско, актом својим Бр. 994, пита: »Суд овај, просудом својом од 8. априла ток. год. Бр. 512, казнио јо два лица, из ове општине, са по три дана затвора, и осудио их је на плаћање таксо и трошкова по тужби ово општиноког пуномоћника, за дело из § 375. а кривич. закона, и пресуда нм је истога дана и саопштсна .