Полицијски гласник

СТРАНА 252.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 32.

При свем том, из истог рефсрата со види: да је тужилац бпо позван од страно општинског суда, по наређењу порезиика и да није хтео доћи. Према томо, ако је било доказа за ово, општински суд могао га је казнити само за дело из т. 2. § 327. к. з. — недолазак на позив власти — и онда би нема сумњо, радња његова била правилна. У овоме случају нијо тако поступљено, веК јо услед погрешне квалиФикације у казнимости радње прив. тужиоца, општински суд учинио погрошку, казнивши тужиоца за доло које но постоји, због чега су судови и нашли: да су оптужони криви за нохатно лишење слободе прив. тужиоца. М. М. СтанојевиЋ. (свршиће се)

ПОУЧНО-ЗАБАВНИ ДЕО

ВИДОКОВИ ЖЕМОАРИ

(НАСТАВАК) Мојо бављење у Бисетру и у Тврђави обухвата времо од двадосот и јодног месеца, и за то време није прошао дан да нисам учинио какву знатну услугу. Могао сам бити сталаи ован толико је тешко било претпоставити да има ноко везе између мене и полиције; чак ни надзорник и чувари нису ни помишљали на мисију која ми је поверена, Обожаван од лопова, поштован од најчувенијих разбојника, јер и ови људи имају једно осећање које називају поштовањем, могао сам у свако доба рачунати на њихову оданост: сви су били готови да изгину за мене. То доказујо и Мардаржен, о коме сам већ говорио, и који се више пута тукао са затвороницима који су со усудили роћи да нисам из Тврђаве изашао само зато да служим полицији. Коко Лакур и Горо, затворени у истој кући као непоправљиви крадљивци, бранили су ме са толико исто жостине. Они су можда стога имали право да ми пребаце незахвалност, јер их ја ипак нисам штедео више него друге, али мени јо дужност била преча. Нека данас примо моју захвалност, јер су они допринели више него што мисло користима којо је друштво имало од мојих услуга. Г. Ханри достави и управннку полиције многобројна открића која сам учинио мојом способношћу и представи мо као човека на кога со може рачунати. Он се најзад смилова да скрати мој затвор. Дошли су у Тврђаву да мо тражо и повели су мо но заборавив потребну продострожност: метнули су ми лисице и попели су мо на кола. Уговорили смо били да со на путу отмем и ја то и урадим. Још исте вечери сва ме је полиција тражила. Моје бежање направи велику ларму, нарочито у Тврђави, где су га моји пријатељи пријатно прославили пијући у мојо здравље и желећи ми: срећан пут! Двадесет треЋа глава. Имена г. г. Паскија и Ханри-а неће никад избледети у мојим успоменама. Ова

су два племенита човека били моји ослободиоци! Колико им дугујом захвалнсти! Они су ми вратили више него живот, за њих бих га жртвовао хпљаду пута, а то ће ми се веровати, кад се зна, да сам га залагао за једну њихову роч, на јодан поглед задовољства. Дисао сам сад и кретао сам се слободно, нисам страховао више- Поставши тајни агент вршио сам одређене ми дуж,ности, а ноштовани г. Ханри учио ме је, јер је он био тај који је одговарао готово за сву безбедност у престонпци. Дознавати за злочине, проналазити злочинце и предавати их власти, то су у главном биле повероне ми дужности. Задатак је доиста био тежак. Г. Ханри ми је много помагао, и ако сам доцније у полицији стекао неку славу, имам да благодарим његовим саветима и његовим поукама. Хладан и разуман г. Ханри је имао особитога дара да разликује кривцо од нјвиних , имаоје изванредно памћење и особиту оштроумност ; ништа њему није пролазило неопажено, а томе треба додати да је био изврсан познавалац ликова. Лопови су га звали Злобни Анђео и он је по свему заслуживао то име, јер код њега љупкост беше другарица лукавству. Ретко је какав велики злочинац, ко1 а је он испитивао, изишао из његове канцеларије, а да није признао свој злочин или бар да није несвесно дао неке основе помоћу којих ће његова кривична одговорност бити утврђена. Г Ханри је имао неку врсту надахнућа која му је помагала у проналажењу истине; то није било знање, и који би помислио, да узме његов начин, па да има исти резултат, проварио би се, јер његов начин није био један, он их је мењао према приликама. Нико није тако као он био одан своме позиву, он је тако рећи спавао на послу и био јо увек, свакога часа, на расположењу публици. Тада човек нијо био принуђен, кад има посла, да долази власти само у подне и да дуго чека у предсобљу, као што се данас ради. Пасиониран за свој посао, он није знао за умор и ток после тридесет пете године службо повукао се због болести. Видео сам овога човека неколико пута како по две или три ноћи недољно, и већину слободнога вромена, проводи у спремању упустава која ће ми дати те да би се сигурно успело у гоњењу злочинаца свију врста. Чак и болест није прекидала његове радове, онјесе у канцоларији лечио. Укратко то је био човек каквих је било мало, а може бити данас их више и нема. Само његово име натеравало јо крадљивце да дршћу, а кад су изведени преда њ најсмелији су се збуњавали и противрочили себи у одговорима, јер су сви веровали да их он прозире. Увек сам нримећавао да су способни људи најбоље помагани, може бити да то долази отуда што се, као што каже пословица слични удружују. Можо бити, али знам сигурно да је г. Ханри имао помагаче достојне њега. У томе броју био је г. Берто, врло вешт испитивач. Он јо имао неки особити начин да ухвати какву ствар, ма коју, о томе најбољо сведоче Фасцикуло у главној полицији.

Поред њега мило ми је поменути старошину затвора Паризо-а, који је помагао г. Ханри-а оа великом уметношћу. Г. Г. Ханри, Берто и Паризо сачињавали су један истински триумвират, који јо био стално против лопова; утаманити их у Паризу и у околини и обезбедити становницима ове велике вароши безбедност у свему, био је њихов циљ, то им ј; била једина мисао, а успеси су одговарали потпуно љиховим жељама. Истина у ово време међу шефовима полиције било јо искрености, слоге и поверења, што је за последњих пет шест година нестало. Данас шефови и чиновници не верују један другоме, сви се узајамно бојо један од другога, међу њима је стално непријатељство, свакп у своме другу гледа денунцијанта; нема више сагласност, нема више заједнице у раду између разних долова администрације. Одакле то долази ? Отуда што нема више тачне подоле у раду; отуда, што почев од врха нико није на свом месту; обично јо сад и сам управник (ргеШ) новајлија у полицији и у самој служби почиње да учи. Он доводи собом гомилу штићеника, којима је најмања мана што не знају ништа, али који, не знајући друго, знају да ласкају и да спречавају да истина дође до њега. А на тај начип под таквим управама сама се служба дезорганизујо; свака промона доводи нове људе а удаљује опробане и искусне. Доцнијо ћу рећи коју о последицама ове промене која со чини једино из потребе да се пријатељима новога управника да плата, а сад да настаиимо моје причање. Чим сам постао тајни агент прво сам пошао да се упознам са местом и приликама како бих могао корисно послужити. У томе учењу провео сам дваестину дана. Једнога јутра позвао ме је шеф одољања: требало је пронаћи неког Ватрина оптуженога да јо правио и протурао лажне новчанице. Њега су већ једном ухватили полициски службеници, али као обично ннсу га сачували. Госп. Ханри ми дадо сва обавештења за која је мислио да ми требају за истраживање. За несрећу ти су подаци били обични подаци какви су по старом обичају давани. Сва места, која јо он посећивао била су ми позната, али није било извосно, да ће он тамо доћи скоро, пошто му нови положај налагаше да избегава сва места где јо био познат. Није ми остало ништа друго до нада ћу га пронаћи каквим другим начином. Пошто сам дознао, да је у некој кући на булевару Леон-Парнас, која издаје кревете, гдо јо некад становао, оставио ствари, било јо вероватно да ће се кад-тад навратити да их тражи, или бар послати ноког другог по њих, и на ово сам управио сва моја истраживања. Кад сам нашао ту кућу налазио сам се и ноћу и дању у близини ње да пазим ко улази и излази. То је трајало скоро недељу дана и већ уморан од узалудног чекања наумим да закупим један стан у истој кући гдо је он становао и да се настаним са Анетом, а моје присуство не могаше изгледати сумњиво. Становао сам воћ петнаест дана док једне вечери, око једанест сати, јаве