Полицијски гласник

ВРОЈ 33.

ПОЛИЦЦЈСКИ ГЈ1АСИИК

СТРАНА 263.

лажући у доиозит II30 дип., као погођену цсну спорне њиво. Нрвостопени је суд пресудио био: да се тужилад Свотнслав од тражоња ирочег права откупа означеног нмања одбије, као тражења ишчезлог. Апелациони суд одобрио јо био ову просуду. Но, по жалбп тужиоца Касациопи јо Суд поништио ову пресуду Аполационог Суда са овмх разлога: Смисао наређења § 673 грађ. зак. да се тужба за пречо право куповинс има поднети за 30 дана од дана судом лотврђене и објављоне продаје јесте тај, да тај рок иочиње од дана судом потвр)ј<ше тапије о проносу имања, јор се према наређоњима §§ 292.—295. грађан. зак. пронос непокретног имања искључиво врши пронашањем и потврдом тапије, зато је нотребно да Аполациони Суд, с обзиром на овакво разумевање наведених законских прописа оцени, да ли је тужилац изгубио право на тужбу за прече ираво куповине, а ово тим нро што је уговор о нродаји и куповини закључен између купца Првуловића и продавца Михаила Т. потврђен само неспорним судијом, од кога јо одузета надлежност потврђивања тапија, а не судом, коме је то стављено у дужност. Апелац. Суд нијо усвојио ово примодбе, већ је дао следеће против-разлоге: Апелац. Суд у пом. својој просуди § 673. грађ. зак. а у изразима: „за 30. дана од времена, ародаје судом иотврђене и објављене т&аије«, дао је смисао тај. да одрођивање рока за подношај тужбе о праву прекупа, по суштини својој значи то, да се тај рок има да рачуна од дана када је продаја постала јавна. Дакло, за тај рок меродаван је дан сазнања за изнршену продају, а тај дан сазнања узима се да тече од дана када је суд продају потврдио. У овом конкретном случају од дана када је неспорни судија потврдио уговор о куповини и нродаји, јер смисао наведенога законског прописа није тај да со судска потврда мора односити сал (0 у аогледу издпња таиије иа да се тај рон има рачунати да тече од дана када је таиија судом иотврђена, веК да се односи на сваку судску радњу, која има за иредмет иотврду оваквих аравних иослова. Међутим одљење Касац. Суда ово питање о дану када со тај рок од 30. дапа у § 673. грађ. зак. има да рачуна, узима сасвим друго становиште. Оно налазм, да тај рок иочиње од дана судом иотврђене таиије о иреносу имања, а н : н од дана судом потврђеног уговора о куповини и продаји, као што Апелац. Суд узима, налазећи за разлог то, што со нрома наређењима §§ 292.—205. грађ. зак. аренос неаокретногимања искључиво врши иренашањем и аотврдом таиије. Разумевање § 673. грађ. зак. овако како је то учинило одељење Касац. Суда Апелац. Суд налази, да није у духу нашег закона, а то оа ових још разлога : По нашом грађ. законику, пренос непокретног имања не врши се искључиво пренашањем и потврдом тапије од стране суда, а го се јасно види из одредаба

§ 285. и § 286. грађ. зак. Тако, по § 285 »оно ствари којо имају већ господара, 1 могу се прибавити кад законим начином од јодпог прођу па другог," — на одмах у следоћом ироиису § 286. даљс стоји: »Ово (т. ј. законо прибављање стварп) бпва пли кад два или више њих међу собом уговор учине или кад ко наредбу учини н.а случај смрти или кад судија тако реши или кад закон сам тако опредољава." Постављајући у ова два прописа опште принципо о прибављању ствари дерипативним начином,законодавацјо даље у § 292.—298. гр. зак. регулисао специјалпо питање о прибављању непокротног имања, па јо у поменутим прописима као и решоњу од 16.-1У-1850. ВЛ» 571. (Збор. V стр.. 126), установљавајући баштинско књиге наредио, да, препашање ненокретних добара нећо имати силу и важност ако се такво није у баштинске књиге уволо". Но, одмах но том, н^ могући да одмах уведо баштинске књиге, да би задовољио ону потребу којој би баштинске књиге имале да служе, законодавац је издао друго рсшење од13.јуна 1850. г. В№ 1197 (Збор. V стр. 259.) у коме наређује: »да до устаповљоња баш. књиге... судска потврђења тапија и других уговора о иреносу права притежања имају ону исту правну важност коју и убаштињење по §§ 292. н 298. грађ. зак. имају"... Дакло, место баштинских књига, законодавац је сада установио извесну групу пеправа, које би представљале баштинско књиге, до установе ових, а то су: таиије и други судом иотврђени уговори о иреносу. Из овога се јасно види да законодавац ни једној ни другој групи исправа нијо дао какво првенство, нити јо ггак међу њима учинио какву разлику. Он их ,је узео да само привремоно заступају баштинске књиге, а као гаранцију за ауноважан иренос некретних ствари, законодавац се задовољио само у судском иотврђивању тих исирава... Према овоме, када како судом потврђена тапија тако и судом потврђени уговор о преносу непокретног имања имају по нашем законику потпуно исту нравну важност, — онда со онај рок у 30. дапа продвиђен у § 673. грађ. зак. за проче право куповино има рачунати од дана или судом потврђоне танијо, или пак од дана када је уговор о куловнни и продаји судом лотврђен. Па како је у овоме спору тужилац Светиелав тужбу којом је тражио лрече право куповипе спорног имања поднео суду после 30. дана пошто је уговор о куповини и продаји истог имања судом потврђен, — то се он од тужбеног тражења пма и одбити, као што је Апелац. Суд и пресудио. А овакво мишљење усвојила је Општа седница Касац. Суда од 20. маја 1910. г. бр. 6425. Касац. је Суд у општој својој Содници од 24. априла 1912. г. бр. 5294. одбацио ово противразлоге, а усвојио примедбе овога одољења. У смислу горњих иримедаба, Аполациони јо Суд, преиначавајући првостепону

пресуду, пресудпо: „да тужилац Свотислав пма прече право куповине спорног имања његовог оца Мил. Томића..."

Један случај примене § 471. тач. 4. грађ. суд. поступка. (Одлука Касац. Суда од 5. Сеит. 1911. 6р, 10кд1.) Јоленко Ћ. из С. тужбом својом навео је, да је од станка Ћ,. купио један плац за 150. дин. још 15. јуна 1907. год. и куповпу цену му потпуно исплатио; па је тражио да суд осуди продавца да му изда тапију, пошто ло уверењу суда општино с. Вр. 342. 1911. г. има довољно зомље по § 471. грађ. пост. Тужени Станко навео је, да је доиста тужиоцу продао спорни плац за 150. д. и примио новац. али како по § 471. гр. суд. пост. нема довољно зомље, то му ни тапију није могао издати и стога је положио куловну цену, те да се уговор о продаји и куповини раскине. Првостепени је Суд осудио био туженог Станка, да у року од 30 дана изда тужиоцу Јеленку судом потврђену тапију на спорни плац, што ако не учипп у остављоном року, да тужиоцу судска просуда служи као основ за убаштињење. Но по жалби туженог Станка, Касациони Суд прнмедбама својим од 5. соптембра 1911. бр. 10451, поништио је ову пресуду првостеп. суда са ових разлога: Пресуда првостоп. суда не одговара закону, јер је изрочоиа на непотпуном извиђају, противно § 166. гр. суд. пост., а па име уверење суда општине с. не одговара правилима од 4. Фебруара 1877. Бр. 354, прописним за извршењо тач. 4а § 471. грађ. пост., јер је прома тач. II. истих правила, суд општински био дужан да у овом увероњу назначи и то: да ли је тужени Станко, како у време закљученог уговора тако и сада имао још коју пореску главу у кући, која је са њим на задружном имању живола, и ако је имао, да ли је и за ту пореску главу остало онолико земљо колпко закон за за свакога задругара одређује, то је суд био дужан да, по званичној дужности, прибави друго уверење у комо ће и то бити иазначено. А сом тога, када се у овоме уверсњу тврди, да тужени Станко има 4'70 хектара земље заједно са оном земљом коју је купио од дана лродаје слорне земљо па до дана издања уверења, — онда је ради правилнијег просуђења потребно да се од суда општинског у томе увероњу које се има прибавити назначи и то, да ли тужени од то купљене земље има тапију да је дакле то имање у носумњивој њоговој својини, и да ли би он, сем те кулљене зомље имао још довољно земље ако би тужиоцу спорну зомљу морао уступити. Тек кад суд овакво уворење буде прибавио, и од тужиоца на рочишту узео потребну реч, има да лристули оцени и просуђењу. Првостепени је суд усвојио све примедбо и даље поступио по закону. Ј.