Полицијски гласник

СТРАНА 270.

Финансија од 23. јуна 1870. год- А№ 4921, који ће јој такође помоћи, да ово.ј удурми стане на пут. Сам закон, дакло, гдаси : Свима попечитељствима. (ЗБОР. II. СТР. 5 3). Вудући се поводом расматрања шумске уредбо од 26. јуна пр. год. ВБр. 755, СБр. 725, приметило, да се чине злоупотребљења оамовласним заузимањем и разграбљивањем општинских земљама а нарочито шума тиме, што судови потврђују преносе и оптерећивање такови земаља и шума без довољни доказа, да је она земља или шума сопственог онога, који је дугом оптеретити или на другог пренети жели, као и тиме што судови, кад поједини код њих поведу парницу о каквом комаду земље под шумом или без шуме, који ни једном ни другом парничару не принадлежи, доказујући код ови својо право тиме, што су они вопросно мос.то од дужег вромена притјажавади или што су на њему својо свињце, оборо и томе подобпа имали, или на послетку позивајући со на сведочанстно својих комшија, да су какав забран од малена подигли и одгајили, — по ■гаквим доказима досуђују такова самовласно заузета опарничона места јодној илп другој страни, и тако их пресудом својом у њиховом притјажању утврђују, чиме се наравно уредбена правила противу самовласног заузимања општинских земаља и шума осујећавају, то сам ја нашао за добро сагласно са закључењем савота од 25. пр. м. Вр. 220, издати следујућа правила, ло којима ће се судови п остале власти имати управљати, те да со помеиута злоупотребљења предупреде. 1. У свима случајима кад поједини поводу са општином парницу о каквом комаду чисте или под шумом налазеће се земље, судови парницу да не рошавају пре, док со не саслуша и правителствсни лравобранитељ. 2. Да судови у свима случајима кад поједини поводу код њих парницу о каквој шуми или забрану, или о чистој неузираћеној зомљи, не просуђује пре, докле тужитељ не доносе од среског началника потврђено уверење примирптелног (олштинског) суда дотичио општине, да опарничеио мосто никако олштини но принадлежи. 3. Да судо.ви како пренос тако и опторсћивање дугом забрана не потврђују без приношени јавни документи, било тапија, или од иадложпи власти издати писмени одостоворења, која би право сопствености дотичпог лица које их на другога пренети или дугом опторетити жели, доказивала. Правила ова саопштавам попечитељсгву II. ради његовог знања н надлежног употребленија, ВЛ» 254 — 0. марта, 1858. године у Веограду. А. Карађорђевић. 11 Један деловођа пита: „И ако у чл. 131. закона о оиштинама јасно стоји, да со општински буџети, код

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

којих јо општински ирироз испод 50°/°, нећо изнооити на решење и збору, ипак је окружни одбор нагнао општински суд. да то уради са буџетом ово општино, за ову годину. Он овакав свој поступак наслања на чл. 167. Устава. Како Устав одиста одређујо другчије поступање од онога што закои о општинама прописујо, то се моли уредништво да оно изнесо своје мишљоње о овоме." — На ово питање одговарамо : И господин Министар Финансија у распису своме од 16. Фебруара 1911. годино В.Пр.Вр. 234, и Државни Савет у одлуци својој од 7. октобраисте године Вр. 9494, стоје на томе гледишту, да и они опшгински буџети, у којима је општински прирез до 50°/ о процента, морају ићи пред општински збор ради одобрења. За овако глодиште они налазе разлога у томе, што чл. 167. Устава изречено вели, да се не може установитп „никакав општински арирез без одобрења оииштинског збора и што се то право збору дајо и тачком 2. чл. 33. закона о општинама, те јо, нрома томе. вело, чл. 131. закона о општинама противан уставним наређењима закона о општинама. Ми не делимо предње мишљење из ових разлога : Истина је, да уставна наређоња гласе онако, како је напред износено, али се ипак треба поступити по чл. 131.закона о општинама јер су законодавцу била позната ова уставна наређоња, па кад је он ипак донео овакву одродбу у чл. 131. онда се мора узети да јо он нашао да овако троба разумети чл. 167. Устава, или да је свссно новредио овај уставни иринцип из обзира целисходности, јор се зна, да су због тога, што су ранпјс буџети изношени пред општински збор. две трећино општина остајале без буџета преко цоло годино. Кад со овако стоји с једне странс лред Уставом, који поставља јсдно правило, а с друге пред доцнијим законом, који од овога правила одступа, онда се судија и сваки онај државни орган, који има да примењује доцније донесенп закон, мора држати закона, а не Устава. Он чак пема права да испитује: да ли закон одговара Уставу или но, чим је закон донесон од падлежних законодавних Фтктора, па прописно промулгиран и обнародован. Јер, ако би се то право дозволило, онда би у примени закона настала анархија, јер би јодан орган нашао да известан закон одговара уставиим нарођењима а други не; један да је закоподавац могао оступити од уставнога нарођења а други пе, и тако би могло доћп до невероватне разлике у примени. У науци ово питање више није спорно, јор се, као што рокосмо, спори свакоме да резонује о томе : да ли јеједан закон уставан или не, ного се он мора строго вршити како јс донесен од законодавних Фактора. У овом овде случају чл. 131. јасан јо, јер оп искључује свако учсшће општинског збора, кад општински нрирез за подмироње општинских издатка, не прелази 50°/ о према суми непосредног пореза.

БРОЈ 34.

Оп чак није у сукобу ни са чл. 33. т. 2. ломенутога аакона, јер се овдо говори о праву збора кад лрирез лрелази суму од 50 о /'°. То сс јасно види из последњег става чл. 33. закона о општинама, гдо се велн, да „ решење општннског збора о прирезу иреко стоае одређене овим законом, важи кад га одобри" итд. У целом, пак. закону, стопу приреза одређују само чл. 131. и 132., те се, према томе, јасно види, да јо овдс реч само о прирсзу из чл. 132., пошто њему нпје одређен максимум, а као минимум узима се онај из чл. 131. У осталом чл. 33. не би могао бити никаква сметња за нримену чл. 131. ни по томе, што би се узело да су ова два законска наређења у колизији, и онда би важило оно из чл. 131. као доцније, под претноставком да је то воља законодавца. Овако, дакде, ми мислимо ; али како јо ово само субјективно наше мишљењс, које није обвезно нп за кога, а надлежип онет, Фактори, мислс друкчије о томе, онда тај суд мора да изврнш нарођење старије власти п да буџет изнесе пред збор, а одвојено од овога може да учини званичан предлог преко своје надлежие власти, да се ово питање поново процени од надлежних Фактора. 0 овоме је Уредшпптво већ давадо свој одговор, али се види да то није запажено. ОДЛУКЕ ДРЖАВНОГ САВЕТА И КАСАЦИОНОГ СУДА

У случају спора о својини, полицијска власт има само да цени питање о јачем и слабијем праву ннтересованих лица. В. П. обратио се начелнику среза жичког и тражио да се од В. Ђ. одузму два парчета зомље које овај бесправно ужива. За доказ да су те земље његове, поднео је тапије издане од Чачанског првостсп. суда Вр. 2348. и 2349. од 25. јануара 1901. год. Ириликом увиђаја утврђено је, да пом. земља коју ужива В. Т>. обухвата и та два парчета, која су описана помен. таппјама. В. Т>. јо изјавио: да он ту земљу ужива, на основу лресудо Краљевачког прв. суда од 28. Фебруара 1909. г. 1)р 3978, а осталу зомљу, која нијо обухваћена пом. пресудом, ужива по праву уступљена од Н. наследнице масе В. што је и сама II. потврдила не подносећи о томе писмене доказе. Начолнпк сроски решењем својим од 14. августа 1911. године Вр. 14364, на основу § 202. грађанског закона и § 493. грађ. суд. поступка, народиојода се два парчота земље које пом. лресуда и тапије нису обухватиле, уступе у својину и државину В. П. пошто је он као сусед — дакле њихов притежалац и по границама и мерама у тапијама означен, јер је пречи у ираву од наследнице Н. и В. Т>., који не подносо доказе за своје тврђоње, упућујући их у исто време на