Полицијски гласник

СТРАНА 276.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 35.

Статистике из 1806 и 1907 год. дају ове бројево: 1906. Ухапшено: испод 16 год. = 5; од 16—21 = 135; пунолетних = 223, свега =361. Сразмера малолетника према целокупном броју ухапшених пзноси: 1-2,59. 1907. Ухапшено: испод 15 год. = 8; од 16 и 17 год. = 25; од 18—21 год. = 127; пунолетних = 206, свега = 366. Сразмера малолетника према целокупном броју ухапшоних износи: 1'2,29. Кад што се из овога види, учешће малолетника у убиствима врло је велико, и стално се увећава. Менталитет професионалних убица. Меиталитет убица из користољубља и морале порверности сасвим је специјални. Поред правих животиња, мођу њима со налазе индивидуе, које употребљују све могућне Финесе и сву могућну интелигенцију да би дошле до циља, и које, ув то, нису апслоутно неосетљиве према општим осећајима. За ову врсту злочинаца не може се, дакле, рећи да је Формирана, бар у целини, од крволочних животиња. Њихов менталитет је веома разнолик. Треба студирати сваки случај понаособ па ће се, у већини случајева, наћи нове карактерне црте. За убице, о којима говоримо, може се рећи да су много неприлагодније за друштво но обични крадљивци и варалице, т. ј. да оу у сталном рату за часном популацијом, која остаје у границама закона. То су веома опасне индивидуе, и друштво има права, чак и дужност, да се од њих успешно брани, па ма то било и применом смртне казне. (НАСТАВИЋЕ СВ) П0УЧН0-ЗАБАВНИ ДЕО т РОБИЈАШНИЦЕ У ТИЉЕРИЈЕ — Ж. Ленотр (СВРШЕТАК) ГраФ је требао да нареди да одмах избаце безобразника на улицу ; али он преко очекивања затражи од овога нека објашњења о томе, и од тога тренутка био је изгубљен. Дарије, осећајући своје преимућство, рслободи се и ево од прилике његовог разговора. Он је био од скорау Паризу ; поштоје издржао осуду, присустовао је последњем реви-у народне гарде на Р1асе УепЛбте и запрепастио се, кад је на челу седамдесет друге легије угледао Коањара, свога старог друга са галије. Ох ! он се није преварио. Нервозни покрет доње усне графа од Св Јелене одмах га је уверио, ма да је мислио да сања. Затим је ишао за истим пуковником до куће, и сада је дошао да га моли као старог пријатеља. в Ја не желим да ти нашкодим настави он, и нећу те издати ; али ја сам у невољи а ти си богат. Помози ми и ја ћу ћутати". За време овога приповедања, Граф од Св. Јолене, из почетка збуњеи, иоврати

своју хладнокрвност. Он изјави да неће ни да слуша тако глупе приче, зазвони за своје људе и нареди им да га одмах избаце напоље и да добро пазе на каПИ ЈУ- Д а Р и Јус, увређен оде, довикујући му да ће се осветити. Три дана доцније позва командант дивизије, генерал граф Деспиноа, граФа од Св. Јолоне. Овај обуче своју парадну униформу и пријави се генералу, који га одмах прими. Деспиноа је био груб и није дао да се иде у страну. „Госиодине графе од Св. Јелене, роче он строго, Ви нећете више злоупотробљавати ни државу ни мене ; ја знам да сто ви Пјер Коањар, побегли роб..." ГраФ од С. Јолене био је спроман на борбу. Са запрепашћеним лпцем и увређоним тоном одговори он, да хвала Богу, има своје хартије, које ће доказати њогово порокло и повратити му стари добри глас, који јо дотле уживао и ако господин генерал дозволи, он ће ићи да их донесе. »Чекајте!" рече генерал. И на звук звона, врата се отворише и на њима се појави Даријус. Коањар време је да му вратимо његово име но могаде уздржати један покрет, који је одавао страх. Даријус му се приближавао вукући ногу и подсмешљиво довикивао: „Зар ме не познајеш? Па четири године смо заједно вукли ланац". Коањар полете на њега : зар увек морају часни људи да пато од новаљалаца! Назва га варалицом, подлацем и клеветником, позва се на своје племените претке и ударашо се по грудима протрпаним ордењем. „Доста!" рече сухо генорал. Позва јоднога ОФицира из свога штаба и народи му: „Са два жандарма отпратите пуковника до његовог стана и не пуштајте га самог. Ви ми одговарате за њега к . Ађутант послуша; али уз пут, из пажњо, нареди он жандардхима да иду на пристојној даљини, и да не улазе у кућу, већ да пазо на вратима. Коањар уведе оФицира у салон и позва графицу, која беше револтирана бруталним понашањеи према њеноме мужу; она позва грациозно Официра на чашу вина из Аликанте, и док је он пир, оде Коањар у другу собу, да донесе хартије". Ма колико да му је било пријатно граФичино друштво, ађутаит илак примети после три четврти сахата разговора, да пуковника још иома. Узнемирен отвори он врата кроз која је Коањар изишао.... Соба је била празна. Официр позва жандарме, претражи целу кућу, отвараше ормане, испретура кревоте, гледаше испод свију ствари и но нађе пуковника. Скоро пре једног сата, обучен у одело свога собара са м.етлом испод рукр, он бешо сишао низ степенице, под равнодушиим погледима жандарма... Већ јо био далеко и забрзукнут ађутант одо да јави генералу Деспиноа, који га посла у Абејски затвор на осам дана. Тамо јо јадни ађутант могао дуго да размишља, како је опасно за једнога ОФицира да пије ску-

поцено вино у друштву тако брбљиве графице, а у кући каквог пуковника Народне Гарде. Последња глава романа. После месец дана ухватила је Видоковаполиција, упредграђу Попинкур, Коањарову дружину, сакривену у једном кућерку, заједно са покраденим накитом, скупоценим кашмирима, лажним брадама, оружјем и читавом збирком одела, којо су лопови употребљавали за своје преоблачење. Бивши граф од Св. Јелене лепо се је бранио. Он није био у кући, кад су је полицајци претресали. Али Видок постави своје људе на улици, наредивши им да стојо непомично. Доцкан у ноћ, један од њих Фуше, виде једну сенку, која се полако шуњаше поред кућа. При светлости уличног Фењера познаде он Коањара и шчепа га за јаку. Коањар је имао у руци пиштољ из кога опали; куршум удари у руку Фушеа, који га ипак не пусти. На то дотрчаше полицајци и стари робијаш, везан конопцем, би послат у Консјержорију. Вратио се онде, одакле је и дошао... После четрдесет дана изведен је прод норотни суд. На томо претресу ималаје да се утврди његова идентичност: да ли ју он Пјер Коањар или граФ од Св. Јелене? Он је тврдоглаво и са извесном рочитошћу тврдио да има права на то име. Може бити да би успео да убеди судије у то, јер су све тужбе биле основане само на исказима робијаша и полицијских шпијуна, пошто су сви његови ранији отмени познаници пропустили да дођу на претрес и правили су се да не знају ни да он постоји. Чак нису могли нигде да нађу ни оних шест отмених потцисника на његовој исправи, што је давало повода да со мисли, да су то били ФалсиФикатори, А за несрећу Коањарову баш тада умре у затору Сен-Лазар довојка Лорда, која је 1801. годино била осуђена зеједно са њиме на двадосет година робије у оковима. У њеној заоставштини нађена је слика лепога гренадира конвента и није впше било сумње: оптужени је био Коањар... Јуна 1819. Коањар је опет седео на оптуженичкој клупи, овога пута да одговара за многобројне злочине, које је извршио. За бегство из тулонске тамнице и покушај убиства над полицијским агентом Фушоом требао је да буде осуђен на смрт; али, чудновато, Фушеа јо било нестало. Сва тражења његових другова остала су без успеха. Никад нису дознали шта је било с њим. Њогов нестанак онемогућавао је оптужбу за убиство, с тога су Коањара осудили само на доживотну робију с тешким радовима. Осим тога да буде изложен шест сахати на малој гилотиш! и да му се утисне на раме жиг Р, који су онда врелим гвожђем стављали оним несроћницима, који никад вишо нећо изаћи из тамнице. Александар Коањар, импозантни лакеј, кажњен је истом казном; Роза Марсрн, жива графица, била је ослобођена. Од пот осталих саучосника, људи и жена, неки су били ослобођени, а неки осуђени на пот година затвора.