Полицијски гласник

ВРОЈ 35.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 277.

Коањару су у тулонском затвору метнули дупли ланац, а да не би, као први пут побегао, ослободили су га рада и нису му никад дозвољавали да излази из ћелије. Али су зато њега многи посећивали, сматрају^и га као какву знаменитост. Један Филантроп, који га је видео године 1830. прича да је бивши пуковник говорио са великом сигурношћу и одлично и даље изигравао гра®а од Свете Јолене. Он је имао много утицаја на своје другове. У овоме одвојеноме свету играо је он улогу легендарнога јунака. Роза Марсен га није напуштала; она се беше настанила у Тулону и слала му јо доста велике суме, које су давали њихови стари пријатељи. Пјер Коањар беше постао краљ тамнице.... С Француског С. Н. ВИДОКОВИ ЖЕМОАРИ

(НАСТАВАк) С друге стране нисам никако могао да појмим зашто се са презрењем гледа на службу коју сам вршио; ја сам баш испитивао дужности којо су ми биле одређоне и налазио сам да је презрење којо се на мене баца само последица једне заблуде. Нисам ли сваки дан радио на корист друштва? Зар није то био часан посао борити се противу оних који раде зло ? а људи ме презиру! Истраживао сам злочине, заштићавао сам људо, а они ме презиру! Доводећи злочинце на место где су мислили учинити дело ја сам им избијао из руку нож којим су били наоружани, а људи ме презиру!... У разним улогама као помагач Правди, призивао сам законску казну, а они ме презиру ! Моје размишљање занесо ме; усудио сам се да противречим нозахвалности и неправди! Двадесет пета глава. Крадљивци су се за тренутак уплашили због ноколико хапшења која сам једно за другим извео, али није много прошло па се појавигле и многобројнији и дрскији него про. Међу њима било је неколико одбеглих робијаша који су се у заводу усавршили у чињењу кривичних дела и који су дошли да их у Паризу врше, т.е је њихово присуство задавало страх! Полиција се реши да прекрати њихова дела; мене одредише да их гоним, а добијем заповест да се унапред договорим са чиновницима за одржање реда и сигурности, како би били у могућности да извршимо. хапшење ; види се по томе какав је био мој посао. Пођем да обилазим сумњива места по вароши и околини. За кратко време упоанао сам сва места гдо бих могао наћи злочинце: крајеви вароши и каФанице у њима била су обично места гдо су се злочинци скупљали. 'Гу им је био главни логор, ту су доиста били јаки и тешко агент.у који би дошао да их ту тражи, они би га неминовно умлатили; жандарми чак нису се ни усуђивали да се ту појаве, толико је друштво ових рзбојника било силно. Ја

се нисам плашио и нисам се устезао да уђем у њихову средину, посоћивао сам та места и братимио се са лоповима и ускоро они су ме сматрали као да сам од њихових. У пијанци с њима ја сам дознавао за злочине које су извршили и за оне које су спремали; ја сам их варао тако вешто да се нису устезали да ми кажу своје станово и станове жена с којима су невенчано живели. Могу рећи да сам уживао неограничено поверење и а ако би се ноко од њих, видећи више него његови другови, усудио да каже ма и најмању сумњу на мој рачун, био сам сигуран да би га они оног часа казнили. Тако сам од њих добијао обавештења која су ми требала, н, кад ја дам знак за хапшење, било је готово сигурно да ће полиццја затећи зликовце на делу или да ће наћи крадене ствари којо се омугућавале њихову осуду. Толико исто била су плодоносна и моја истраживања у вароши; посећивао сам наизменично сво механе у околини Пале - Рајола, Енглеског Хотела, булеваре Тампла, улице: Ванери, Мортејери, Планш-Мибреј, Живери, Каландр-Шатле, пијаце: Сен-Шак, Ла п-ти-шез и Момебер и целу варош. Није прошао дан а да нисам учинио врло важна открића; није било злочина извршеног у вароши а да ја нисам знао појединости ; био сам свуд, знао сам све и кад сам ја позвао власт да се умеша она није никад била преварона мојим обавештењима. Г. Ханри се чуђаше мојој вредноћи и томе како сам свуда стизао, он ми је честитао, док су се чиновиици и нижи агенти не црвенећи нимало жалили. Чиновници, ненавикнути да у недељи дана по неколико ноћи пробде. налазили су да је служба, коју им ја стварам, врло тешка и тако рећи стална и због тога су протествовали; неки од њих нису чак ни тајне чували или су се врло лако одавали, на шта сам ја нарочито пазио. То им је навлачило строге казне али они нису постали ништа ни пажљивији ни оданији. Било је готово немогућно живети стално међу злочинцима а да ми они не предложе да с њима у друштву вршим кривична дела ; нисам одбијао никад, али сам увек при извршењу налазио векц изговор да на угоровено место не дођем. Крадљивци су, у опште узев, људи тако неувиђавни, да није било извињења које ми нису примили; могу чак рећи да ми често, да их преварим, нису требала лукавства. Кад их једанпут ухапсо они нису више ни видели јасно, а пород т-ога и мере су предузимано такве да им ни на памет није могло пасти да мене сумњичо. Било их је, који су, побегав са места где су их хватали, дотрчали да ми јаво тужну вост о хапшењу њихових другова. Кад је човек добро са лоповима ништа му није лакше него упознати њихове јатаке. И ја сам тако успео да их пронађем ноколико, а околности које сам изнашао било су довољне те да и они пођу за својим муштеријама у казнени завод. Неће бити без интереса прича о средствима која сам употребио, да престоницу ослободим једнога од ових опа-

сних људи. Већ ноколико година власт га је гонила, али га никако није могла ухватити на делу; ни чести претреси његовога стана нису давали никаквог успеха; није со могло наћи ништа што би било доказ против њега, а међутим било је сигурно да он купује ствари од крадљиваца, и многи од њих, који нису ни помишљали да сам ја у вези са полицијом, означавали су ми тог јатака као човека поуздана, коме се може веровати. Имао сам о њему доста података, али је требало ухватити га међу покраденим стварима. Шта није г. Ханри предузимао да га ухвати па ипак, било због невештине свјих органа, било због препредености овог човека, није имао никакав успех. Намислим да пробам, нећу ли ја бити срећнији, и ево шта сам радио: Прво сам стао на извесном остојању од његовог стана и чекао сам га да изиђе. Кад је изашао пођем за њим на неколико корачаји; приближим му се и ословим га једним именом; он ми рече да сам се преварио, а ја сам тврдио обрнуто; ја му опет кажем да га добро познајем и да је он човек кога полиција већ толико времена тражи по Паризу и околини. »Али, ви со варате, узвикну он; ја се зовем тако и тако и станујем ту и ту. •—■ Не верујем. — Шта, не верујете ? ја ћу вам то доказати ако хоћете." Пристанем на то под условом да свратимо у прву полициску станицу. »Драге воље! рече он. <( Ускоро дођемо до једне полициске станицо и уђемо унутра. Затражим му исправу; он их нијо имао. Захтевао сам тада те га претресоше: код њега нађоше три сата и двадесет пет наполоона што узе власт, и њега спроведу даље. Ја узмом ону мараму којом су ове ствари биле завијене и преобучен као носач отрчим у стан јатаков ; његова жена беше у разговору са неким лицима; она ме није познавала; кажем јој да имам да разговарамо насамо. И кад смо били насамо извучем из џепа мараму и предам јој као знак да ми верује. Она не знађаше још циљ моје посете и међутим лице јој се стушти, дрхтала је. „Не доносим вам добре гласе, рекнем јој; ваш муж је ухапшен, држе га у једној станици где су му узели све што је имао код себе, а према неким речима које је случајно чуо од шпијуна, он мисли да је издан. И јавља вам да одмах сакријете све што треба; ако хоћете ја ћу вам помоћи, али вам кажем да треба похитати к . Видећи мараму и пошто сам описао оне ствари које су биле у њој; жена јатакова није имала шта више сумњати у интимност мога казивања, и она паде у замку коју сам јој спремио. Замоли ме ;да нађем троја кола и да дођом одмах. Изађем да извршим поруку, и идући путем кажем једном од мојих, да пазе на кола и на дати знак да је одмах ухваазе. Кола дођоше попнем со у стан и почо сеоба. Кућа јо била пуна разних ствари; сатова, светњака, етрурских ваза, чојо, кашмира, платна, свиле и другог. Сво ово извукосмо из једног одељења чији је улазак био заклоњен једним велцким орманом, због кога јо и било немогућно.