Полицијски гласник

ВРОЈ 36.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 287.

му право да путем спора код грађанског суда тражи накнаду штвте. Ово је решење постало извршно. Доциије М. М. понова се обратио начелству и молио да му се кућа уступи пошто је он сопствевик исте по тапији. Начелство пресудом својом од 19. априла 1911. год. Бр. 6058 ослободилојо М. и А. сваке кривично одговорности, јер со из акта ранијег ислеђења види, да они полажу на ту кућу право својине, а сем тога да о овоме постоји раније извршно решење. По жалби М. М. првостепени суд поништио јо пом. пресуду са разлога: што М. није ни требао бити узиман на одговор за иступно дело из § 356 в. кривичног закона, кад тужилац то није тражио, већ само да му се кућа уступи. По овим примедбама начелство је на основу §§ 213, 214, 216 и 295 грађан. закона и § § 178 и 188 грађан. суд. пост. доноло рогаење: да се М. и А. иселе из кућо по извршности рошења и упутило их суду да своје право траже и доказују. Ово решење одобрио је и Министар Ун. дела. По изјављеној жалби Државни Савот поништио јо ово решење са ових разлога: Да би полицијска власт могла поступити по § 493 грађ. суд. пост. треба да постоји извршна судска пресуда коју би полицијска власт имала да изврши и жалитеље да истисне из имања. Међутим, као што се из акта види, молилац М. М. за доказ овог права подиео је тапију потврђену од стране зајечарског првостопеног суда 20. марта 1910. г. Бр. 6594 док су жалитељи поднели уступљење потврђено код начелства окружног 23. новембра 1905. год. Вр. 10709. Како дакле молилац М. М. нема извршну судску пресуду, то је овде спорно питање, да ли ће он у праву бити или жалитељи према поднетом уступљењу које је раније издато но помонута тапија. Према томе, кад се спорно имање надази у државни жалитеља, који су поред тога поднетим уверењем првостопеног зајечарског суда од 22. априла 1910. г. Бр. 9299 доказази, да су повели спор за уништај те тапије, онда је полицијска власт била дужна, на основу § § 202 и 203 грађан. закона да реши само питање о јачем и слабијем праву, па слабију страну да упути на парницу. Одлука од 11. септембра 1912. год. Бр. 6215.

Питање о плати оних чиновника, који су услед осуде по § 18. крив. зак. лишени звања, па доцније пресудом оглашени за невине, јавноправног је карактера и има се расправити код административних власти. Г-ђа Т. П. молбом својом од 21. марта 1912. г. обратила се Министру Финансија и представила: да је њен пок. муж И. П., као казначеј окружни извршном пресудом првостепеног суда за варош Београд од 17. маја 1875. г. а за дело из § 113. крив. зак. — био осуђен на шест година заточења, и да је та осуда повукла за собом

као нослодицу губитак државне службе и свију оних права, која су побројана у § 18. кривич. закона. Но, да је она, уверена у невиност свога мужа пок. И. по тој ооуди, на основу поднотих доказа, обновила по том кривичну парницу и да је Првостепени Суд за варош Београд као поротни суд, пресудом од 29. јануара 1912. г. на основу закључка пороте, да пок. И. за то дело ниј з крив, пресудио да се њон муж ослободи као невнн, и да је та пресуда постала извршна. С тога је с погледом на пропис § 60. зак. о чинов. грађ. реда молила за решење: да се наследницима масе пок. И. њој и кћерима изда сва плата њезиног пок. мужа у колико је до дана осуде нијо изузео, а од дана осуде цела његова плата па до дана смрти. Министар Финансија одбио ју је од овога тражења као неумесног са ових разлога: а) што њено потраживање није чисто и јасно, те као таково не би со по § 295. крив. пост. могло расправити баш да је и покренута његова расправа код суда према § 295 крив. пост., због чега остајо да грађански суд сада треба то да учини, и да се она треба да обрати суду, те да код њега тражи и доказује својо право како у основу тако и у количини ; и б) што судови по § 826. грађ. зак. питање о грађанској части тужбо расправљају по грађан. закону. По изјављеној жалби Државни Савет нашао је да жалбено решење не одговара закону, јер жалитељка није тражила од државе накнаду штете, те да би умесна била примена § 826. грађ. закона, нити се јавила као оштећена или приватна тужитељица у којем злочином или престуином делу, те да би на њено потраживање била оправдана примена §§ 295. и 296. крив. пост. Из аката овога предмета види се, да је она тражила од Министра да се њој и њезиним кћерима, као наследницама, изда плата на коју је њен муж имао право. То њено тражење Министар је био дужан да оцени и реши по § 304. грађ. пост. и чл. 27. Устава, јер се одлуком има да обухвати оно нгго се тражи. Ово потраживање није приватноправног карактера, које би се имало расправити по грађанском законику, и за чију би расправу били надлежни редовни судови по чл. 146. Устава и прописима законика о поступку судском у грађанским парницама. Потраживање права на плату јавноправног је карактора, за које со тражи правна заштита државне власти, оно се оснива на државно правним разлозима и једностраном акту државне власти а изводи из закона о чиновницима грађ. реда. Како јо, прома томе, овде предмет административног спора, за чију су расправу надложне једино административнс власти; и како се оно има да расправи но одредбама закона о чиновпицима грађанског реда, Министар је погрешио што је као првостепена административна власт одбио надложност за расправу овога спора и, што је по апалогији чл. 2. тач. 7 правила неспорних дела упутио жали-

тељку за исто тражоње на грађански спор код суда, јер је овај у основу нонадлежан за расправу покренутог спора. Ово посматрањо Државног Савета усвојио је и Министар. Одлука од 7 сеп. 1912. г. Бр. 6864. К. И. Б. По тужби приватног лица противу сеоског кмета, због утаје, није надлежан првостепени суд за извиђање појављеног дела, већ иследна полиц. власт. (Одлука Касац. Суда од 9. августа 1912. г. Бр. 8361Ј. Према представци начелника среза т. Касациони Суд расмотрио је акте сукоба о томе, ко је надлежан за претходну истрагу по оптужењу Стевана А., кмета села Г., оптуженог због утаје, а који се сукоб појавио између њега — начелника сроског — и првостепеног крушевачког суда, — па је нашао : »Кад тужилац Никодије П. не представља, да је оптужени кмет Стеван у службеном раду повредио његово какво право, у коме би случају, према чл. 28. Устава, надлежан био за извиђање појављеног кажњивог дела Суд, онда самим тим надлежност за извиђање овога оптужења припада иследној власти у надлежности којо јо продстављено дело учињено. — тач. 1. § 35. у в. тач. 2. § 19. крив. суд. пост". Стога је Касациони Суд вратио сво акте овога предмета начелнику среском, и пропоручио му да поступи даље по закону.

Кад дужник порече свој потпис на меници по којој се тражи обезбеђење дуга, суд треба, у смислу § 174. грађ. пост. да застане са решењем по забрани, док се претходно не утврди постојање фалсиф. исправе или кажњиво порицање истините исправе. (Одлука Касац. суда од 11. августа 1912. Бр. 9364.) По тужби Лападата Н., првост. суд је одобрио забрану на имањо његовог дужника Данила С. за обезбеду меничног дуга од 850 дин. По примедбама Касационог Суда : да се оцени нов доказ о вештачсњу рукописа, првостеп. јо суд ипак остао при своме горњем решењу са ових разлога: Поднети нов доказ боз икакве је вредности, јер је поднето писмено једнострано вештачење (§ 250 гр. пост.) којим сс само констатује да потпис на меници није написан руком Данила С. — дакле да је ФалсиФикован што се тек има доказати; мођутим жалилац не подноси пуноважан доказ о томе. Како по овоме продмету није поднета тужба за осуду него само за обезбеђење дуга, то поднето једнострано вештачење не може користити Данилу С., када исто није познато повериоцу Лападату, нити со исто могло овоме ставити на примедбу у смислу § 257. гр. пост. НоКасац. Суд примедбама својим од 11. августа 1912. Бр. 9364 поништио јо горњо решење са ових разлога: По § 377. грађ. пост. обавоза се, при тражењу обозбсђења, доказује пуноважном исправом, а по § 189. истог зак. приватна исправа