Полицијски гласник

СТРАНА 286.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 36.

олизати прсте, и онда, нисмо ни могли бити цријатељи. Они нису бирали средства да ме упропасте, али сво узалуд; ја сам пркосио њима као што стари храстови пркосе бури: њихове со круне једва повијају пред орканом, свакога сам дана био оптуживан, али глас тих смутљиваца био је немоћан; за моје радње јемчио је г. Ханри кога је г. управник много слушао, и они решише да ми доставе све те оптужбе и да их написмено опровргнем. Био сам задовољан овим знаком поверења који ми је доказао да моји шофови знају да суде право, а друго нмшта на свету не би било способно да ме врати са пута којим сам пошао. За сваку ствар, ако човек хоће да успе, треба имати одушевљења, и ја и ако се нисам надао да звање тајног агента начиним части достојним, ипак сам ласкао себи да часно испуњавам своје дужности. Желео сам да ме сматрају за поштена, неподмитљива, неустрашива и неуморна; тако исто жудео оам да сам у свакој прилици способан и трезвен; успех у мојим пословима допушта да мислим да сам такав и био. У брзо г. Ханри иије ништа радио док мене не пита, толико ноћи проводили смо заједно у размишљању о начинима како да се кривци похватају, а то јо било врло корисно, јер се број тужби за крађу знатно смањи, а број крадљиваца свију врста сведен је на најмању меру, па чак могу рећи да наста једно време кад се крадљивци сребра по кућама, они који пљачкаху пошту и кола, као и кесароши, који су дизали кесе и сатове, не чујаху да су живи. Доцније се јавило једно ново покољење, али по способности оно се није могло мерити са Бонбансима, Маркизима, Буколтима, Комперима, Бутлејима, Пранжорима, Дорлеима, Ла-Роз-има, Савардима, Мартилима, и другим чувеним лоповима, које сам ја истребио. Нисам ипак хтео пустити њихове наследнике да се успособе као што су они били. Скоро десет месеци сам радио сам, без других помагача, сем неколико јавних женскиња које су ми предано помагале. Једна непредвиђена околност учини да се ослободим чиновника за чување реда који су дотле умели удесити да мојс заслуге за открића припадну њима. Та околност била је добит за мсне, јср се увидо неспособност и глупост полициских службоника, који су стално били огорчени што им ја задајем много посла. Да то објасним наставићу причањо. У 1810. години крађе једне ново врсте, извршене са непојмљивом смелошћу, отворише очи полиција да увиди да постоји нска нова дружина злочинаца. Готово све то крађе извршене су са прескакањем и разбијањем; лопови су разбијали станове на првом па чак и на другом спрату, а дотле су пљачкане само богате кућо. Било је лако запазити да су ови лупожи свуда гдо су крали показивали савршено познавање месних прилика. Све моје упињањо да их пронађем остало би безуст шно да се не деси крађа у улици Сен-Клод, на другом спрату, у кући у којој је становао члан

тога кварта. На месту где је дело извршено беше остала једна зобница, а то је било довољно да се помисли да су извршиоци дола могли бити кочијаши који ту на улици стоје, или у најмању руку да су Фијакери употребљени као помоћно средство. Г. Ханри ме посла да се обавестим о кочијашима и успем да дознам да је зобница била некога Хусона, који је торао Фијакер број 712. Поднесем рапорт, Хусона затворише и од њега се сазнаде за два брата, по имену Делсеви, од којих је старији брзо пао у руке полицији. Кад је г. Ханри испитивао овога Делсева он откри неке ствари од вредности и тако ухапсише Метрана, трљача у болници царице ЈозеФине. Овога су означили као јатака те лоповске дружине, састављене готово нз самих Савојаца, рођених у лермолском округу. У току даље истраго затворени су и браћа Писар, Грснице, Лебрен, Пјесар, Мабу, звани апотекар, Серасе, Диран и још двадесет и два који су сви доцније осуђени на робију. Већина од ових крадљиваца били су трљачи, кочијаши, т.ј. припадали су реду људи којима је поштење било у традицији и који су од незапамћоних времена сматрани међу Парижанима за врло поштене ; сваки од њих у своме кварту, сматран је као човек опробан, који је неспособан да пожели туђе добро. И ова их је оцена чинила у толико више исправним што су им људи, који су их употребљавали, било да им стружу дрва, било за други посао, веровали иначе и пуштали их да улазе свуда. Кад се сазнало да су умешани у кривично дело једва се свет усуђивао веровати да су они способни за тако што, и сам ја неко сам со време колебао да верујем да су они кривци. У 1812. години ја сам предао правди најглавније чланове ове дружиие, али Делсев млађи не беше још ухваћен и вешто се крио испред полициских тражења, али 31 децембра г. Ханри ми рече:' »Надам се, да ћемо, ако се заузмомо, ухватити Рака (надимак Делсевов). Ево, сутра је Нова Година, он не може пропустити а да не сврати код праље која га је толико иута досад примала или да не посети њеног брата; ја имам неко предосећање да ће он к њима доћи било вочерас, било ноћас, било најзад сутра у јутру. Сложио сам се са мишљењем г. Ханрија и он ми нареди да идем са три службеника и да станем близу праљине куће која је становала у улици Грезијон, у предграђу Сен-Оноре, и да чекам Делсева. Примио сам ову наредбу са задовољствомкојо ми стално предсказиваше успех. Са три службеника дошао сам у седам сати увече на означено место. Било је страшно хладно, земља је била покривена снегом, тако јака зима иијо још била. Стражарили смо неколико сати ; премрзли службеници не могући вишо издржати предложише ми да баталимо посао и ако сам се и ја био пола смрзао ипак сам био против тога, те уговоримо да чекамо до поноћи. Чим је искуцао уговорони сат они навалише на мене да одржим обе-

ћање, и ми остависмо мосто за које нам је наређено да га чувамо до сутра дан. (наставиће се)

ОДЛУКЕ ДРЖАВНОГ САВЕТА И КАСАЦИОНОГ СУДА

Имају ли секретари начелстава право на накнаду путних трошкова кад врше посао ван окружне вароши? Наредбом Министра Унутр. дела ПН. 2451 одређен је Љ. В. секретар начелства, за члана колаудирајуће комисије за пријем пуковске шупе и војног магацина у Раброву. По свршеном послу Љ. В. обратио со Министру Војном да му со исплати 43 дин. колико му припада на име подвознине и попутино, наводоћи да на то има право, јор као секретар пачелства није био дужан ићи и вршити службене послове ван атара окружне вароши у којој он има да врши дужност у смислу чл. 10 зак. о уређоњу округа и срезова. Министар Војни, с погледом на објашњење Министра Ун. дела од 16јануара 1912 г. КПН. 981, одбио га је од овога тражоња, јер он по чл. I и 3 зак. о трошковима управних власти прима редовни мосечни додатак. По изјављеној жалби Државни Савет нашао је, да решење Министрово не одговара закону оа ових разлога: Жалилац има права на тражену дијурну зато, што он као секретар начелства врши дужност у самом начелству, а не у округу. И додатак, који му се по закону даје у 30 дин. месечно, даје му се за службу коју има да врши у самој вароши, а не и у округу. Па пошто је жалилац одређен у колаудирајућу комисију за пријем једно шупо и војног магацина у Раброву, дакле ван окружно вароши, то му према чл. 1 зак. о трошковима управних власти и чл. 2 под ђ. правила за извршења закона о трошковима управних власти тражона дијурна и припада. Одлука од 11. септембра 1912. год Бр. 7008.

Један случај неумесне примене § 493. грађан. суд. поступка. М. М. обратио Се начолству окр. тимочког и молио да се нареди М. и његовој жени А. да со иселе из њогово куће и исту му уступе на уживање, пошто је та кућа њогова својина према тапији потврђоној од страно зајечарског првостепеног суда 20. марта 1910. год. Бр. 6594. На саслушању М. и његова жена А. изјавили су да се из куће неће да иселе, јер је иста њихова својина нрема уступљењу потврђеном код начелства окр. тимочког 23. новомбра 1905. г. Н. 10709. Начелство окр. тимочког решењем својим од 13. маја 1910. год. Бр. 8220 одбило је М. М. од тражења. остављајући