Полицијски гласник

ВРОЈ 36.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 285.

ноћио с њим, у кревету његове љубазнице Корневоне. Пре но што ћемо заспати разговарали смо дуго; Жубер ме претрпаваше питањима, хтео је баш да сазна од чега сам живео и питао ме је имам ли исправе. Његово љубопитство било је неисцрпно и да бих га задовољио ја сам лукаво увијао или лагао, али сам увек гледао да га уворим да сам њихов друг. Најзад он ми рече, као да ме је погодио: „не претварајте со више, ви сте шаграв леват (лопов).« Направим се као да но разумем шта ми каже, те ми роче обичним језиком. Иравећи се да ме то вређа одговорим му да се вара и ако хоће да се исмева мојој невољи ја ћу морати отићи. Шубер се ућута и више ме не упита, а сутра дан, у десет сати, дође Гевив да нас пробуди. Пођосмо на доручак. Уз пут ме Гевив зовну на етрану и рече ми: »Слушај, видим да си поуздан човек, наћи ћу ти посао, само се не претварај више, кажи ми шта си и одакло си«. Он некако закључи да сам побогао из казненог завода у Тулону и прспоручи ми да не кријем ништа од његових другова: „они су, додадо он, најбољи људи на свету, али мало брбљиви." — 0, чувам се ја, одговорим му, а после, но верујем да ми се што може досити у Паризу; има ту доста шпијуна који ме чувају. — Тако је, рече он, а ако те не позиаје Видок немаш се шта бојати, нарочито уз мено, који могу да иањушим те ниткове као што гавранови намиришу барут. — Што се тиче моне, ја нисам био тако заслужан те да видим Видока, али мислим да бих га по опису одмах познао. његове су ми црте тако остале у глави. — Видн сс да га ти не познајеш! Знаш ли да се он мења по својој вољи: . у јутру, на пример, обуче се као ти, у подне друкче, а у вече опет сасвим друкче. ...Баш јуче сам га срео као генерала... али и ја се разумем у прорушавању; у осталом узалуд се мучи, и он као и остали, познам их на први поглед; да су моји пријатељи били као ја одавно би он отишао без трага. — Ба, приметим ја, сви Парижани тако кажу, а њему ништа не Фали. — Имаш право, рече он, али да ти докажем да ја нисам као ти мамлази, ако хоћеш да пођеш с нама, вечерас ћемо ићи да га чекамо пред његовим вратима и направићемо му посла. Био сам љубопитљив да видим да ли доиста зна мој стан и обећам му да ћу поћи с њим. У први мрак уговорисмо да сваки од нас завеже у мараму по десет дваеслука у бакру, ге да тиме изударамо онога лупежа Видока, кад будо улазио или излазио из свога стана. Свршисмо спремање и пођосмо. Константин беше мало ћеФлеисан али нас ипак одведе у улицу Нев-Сен Франсоа баш пред кућу бр 14, у којој сам ја доиста становао. Не могу да појмим како је дознао за моју

адресу; призиајем да ме је то мало узнемирило, и тада ми је изгледало мало чудновато, како да мене не поанаје. Стражарили смо неколико сати и Видок, наравно, не појави се; Константин сј мало због тога љутио. »Данас нам је умакао, речо он, али ја те уверавам, срешћомо га и он ће ми скупо платити ово стражарење.® Око поноћи се вратисмо с намером да наставимо сутра; било је вредно видети ме како сам себи спрсмао замку. Константин је био врло задовољан мноме и од овог тренутка није ништа крио од мене. Како је се био спремио да изврши јсдну крађу у улици Касет, он ми предложи, да и ја участвујем и ја пристанем, али му у исто вроме кажем, да ја нити хоћу нити могу излазити иоћу без исправа. „Е, добро, рече ми, ти ћеш нас чекати у соби". Кад су извршили ту крађу у повратку како је била велика помрчина, а Константин и његови другови хтоли су да виде кад иду, они скину један Фсњер и један од њих га јо носио напред. Кад су се вратпли они тај Фењер мотну на срод собо и стану прогледати пљачку. Уживали су посматрајући богат приход њиховога рада, али није прошло ни педесет минута од њиховога повратка а неко закуца на вратима. Крадљивци изненађени погледаше се не говороћи ни речи. Ја сам им био припремио то изненађење. Куцање се понови; Константин тад знаком нареди да ћутимо и полако рече: „полиција, знам сигурно«. На то ја скочим и завучем со исподједне постељо; куцање се појача и ноко наваљпваше да отвори... Велики број полицајаца уђоше у собу, ухватише Константина и његове другове, нретресоше све, прегледашо кревете у коме је била л.убазница Жуборова, испитиваше чак и постсљне ствари, али мене не нађоше; ја сам на то и рачунао. Полициски комосар изврши испит, пописа крађене ствари и њих пет крадљиваца одведе у главну полицију, Кад се све то сврши изиђем из мога склоништа; био сам тада само са Корневеном и она се није могла начудити како ме нису могли пронаћи и замоли ме да останем код ње. Зар но мислите да се полиција не може навратити, рекнем јој, и оставим је обсћавајући јој да ћемо се наћи. Вратим се кући да се одморим и у речено време био сам тачно на означеном месту; Корневина ме очекиваше. Рачунао сам да ћу помоћу ње добити цео списак Константинових и Жуберових другова, и како сам био добро с њом она ме доведе у везу с њима, и за непуних петнаест дана, захваљујући једномпомагачу, кога сам увео међу њих, успем да се похватају сви; било их је на броју осамнаест. Као и Константин и они су осуђени на робију. У тренутку кад је ланац полазио Аптин ме виде и љут стаде ме грдити, али ја, не бранећи се од његових масних псовки, приђем и кажем му хладно, како је чудновато да се тако понаша један

човек који јо познавао Видока и имао моћ да осети шпијуна тако далеко као што гавранови осећају барут. Поражен и осрамоћен овим мојим одговором Константин обори очи и ућута. Двадесет седма глава. Ја нисам био једини тајни агент у полицији безбедности, и мени је био придодан неки Јевреин КаФре који јо био у служби и пре мене, али како се његова начела размимоилажаху са мојим, нисмо дуго ни били у слози. Опазим да се он рђаво влада и о томе известим ш ,Фа одељсња, који га, пошто је проверио мој рапорт, најури и нареди му да одмах иде из Париза. Неке личности којо нису знале ништа друго до лукавство, које се у затворима изучили, били Су такође придодати полицији безбедности, али оне нису имали никакву одређену плату, воћ су плаћане према послу; обично то су били ослобођени осуђеници. Било јо међу њима крадљиваца, који су крали,. али их је власт трпела у Паризу под условом да проказују друге; често со дешавало да су, кад нису могли ништа друго урадити, проказивали своје другове »полицајце®. Посло тих трпљених крадљиваца, долази у трећу врсту сва она множина неваљалаца који су живели са јавним женскињем. Ова неваљала каста давала је врло корисне податке ради хапшења лупежа и варалица; она је била готова да да сваку врсту обавештења, само да измами слободу за њихове метресе ако су ухапшене. Власт се још користила и женама које су живеле са непоправљивим лоповима, који су с времена на време долазили у Бисетр; оне су биле изрод људски али јо мођутим доиста било неопходно сужити се њима, јер је једно врло дуго несрећно искуство показало, да се не могаше рачунати ни на ревност ни на знање полицијских службеника. Управа није волела да за истраживање крадљиваца употребљава платежно људе, али јој је било угодно да се користи добром вољом оних који су било из каквих разлога помагали полицији под условом да остану непознати и да уживају извесне повластице. Г. Ханри јо увидео одавно колико је опасно служити се овим ножем са двема оштрицама; од доста дуга времена он је желео да их се ослободи и у том циљу он је примио мене у полицију, коју је хтео очистити од људи чија је склоност за крађу била доказана. Има болести, које локари лечо само отровом, а можо се рећи да се и друштвена губа могаше једино лечити сличним средствима, али овде је отров требао бити преписан у врло великој дози, а та потреба се доказује тим што сам готово све тајне агенте из овог времена похватао на самом делу и већина од њих је још у казненом заводу. Кад сам ушао у полицију сви су се тајни агенти удружили противу мене; предвиђајући да ће њихова влада престати они су чинили све да је продуже. Ја сам важио као ноумољив и непристрасан, нисам волео оно што се зове