Полицијски гласник

БРОЈ 39.

У БЕОГРАДУ, НЕДЕЉА 14. ОКТОБРА 1912.

ГОДИНА VIII

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖБЕНИ ЛИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА (ВЛАСНИК МИНИСТАРСТВО УНУТРАШЊИХ ДЕЛА)

„појшцијски гласник" излази једанпут, а према потреби и више пута недељно. претплата се полаже у напред, и то најмање ЗА пола године, код свију полицијских власти, и износи : 20 динара на годину за државна и општинска надлештва, а ЗА све друге претплатнике у опште 12 динара годишње. за иностранство: годишње 24, полугодишње 12 динарау злату. поједини бројеви „полицијског гласника« не продају се. рукописи се не враћају.

СТРУЧН 14 ДЕО

КРАТКО СУЂЕЊЕ ПО ПИСМЕНИМ ИСПРАВАМА

(нАСТАВАк) Примившн аахтсв туженога да со осудно решење задржи од извршоња, суд можо доћи, по оцони подносених доказа, до ових резултата: а) да поднесеним доказима није утврђен ни један случај из § 455, дакле да нема места задржавању решења од извршења. Тада ће суд решењем одбити туженога од захтева да се решење задржи од извршења, и против таког решења тужени се може жалити Касац. Суду — §§ 456. б) да је поднесеним доказима тужени доказао да стоји који случај из § 455, дакле да има места да се рошење задржи од извршења. Тада ће суд донети решсњо, да се осудно рошоње задржава од извршоња. С обзиром на то због чега је тужсни тражио да се решење задржи од извршења, можо и судско реглење да се осудно рсшење задржи од извршсња имати разну садржину. Тако: 1) тужени је доказао да је осудно решењо издато од нснадлежног суда тач. 1 § 455. Тада ћо суд решсњом, којим се осудно рсшоњо задржава од извршења, упутити тулштеља да тужбу поднесе падлсжном суду, а полиц.власти писати даосудно рсшење но извршује. 2) тужеии је доказао испраном да је тужиочево тражењс сасвим или од чести про изданог рошења исплатпо тач. 2 § 455. Тада ћо суд у решоњу, којим со осудно рсшешо задрзкава од извршења, изрсћи да се тужилац одбија од тражоња или да му со досуђује онолико, колико још преостаје, а полицис. власти писати да осудно решење не извршујо односно да га изврши у онолико, колико је тужиоцу другим решењем досуђено. 3) тужени је доказао да има места компензацији свога потраживања са оним тужиочевим — тач. 3 § 455. Суд ће тада

у решењу, којим се осудно решењо задржава од извршоња, тужитеља одбити од тражења, ако се потраживањо тужиочево и тужониково поклапају, дакле сасвим једно за друго пробијају, или јо тужониково потраживање воће од тужиочовог тако да по извршоној компензацији тужитељ остаје дужан туженику; а ако по извршеној компензацији ипак остајо извосна сума, коју туженик дугује тужиоцу, онда ће туженика осудити на плаћање те мање суме. У свима овим случајевима суд ће писати и полиц. власти да осудно решење не извршује никако или у онолико само, у колико јо туженик другим решоњем осуђен. 4) најзад тужени је доказао, да рок тражоњу, које је осуђен да плати, још није дошао. Онда ће суд у решењу, којим осудно рошење задржава од извршења, изрећи да је тужени дужан платити и да ћо се полиц. власти писати за извршење тек онда, кад рок плаћања буде прошао — § 388, а одмах да јој се пише да осудно решење за сада не извршује. Наравно да у овом случају по оиштим правилима о накнади штете, туженик мож.о од тужиоца накнаду штоте тражити, ако јо буде протрпео због тога, што јо тужитељ пре рока издејствовао осудно решењо. У случају тач. 2. тужитољ може, поред грађанско оа,говорности за накнаду штсто тужонику, одговарати свонтуално н кривично за покушај два пут наплато дуга (тач. 4 § 253 казн. зак.). У свима случајевима под 1. 2 3 и 4 тужптсљ со можо на судско решење, кој11 м со осудно рсшење задржава од извршоња, жалити Касац. Суду. Ово што смо досада рекли важи за случај кад јо осудно рошоњо донессно по јавној исирави. Али по § 458 то исто важи и онда, кад је оно по приватној исирави донесено. У § 458 вели се »тужени се може одбранити ако има узрока изложоних у 1., 2., 3., и 4. тачци § 455.® Према томе тужени, који са разлога изнесених у тач. 1., 2, 3 и 4 § 455, мисли да осудно решење може да се задржи од извршења, поступиће, кад тражи да се решење задржи од извршења, онако

како је горе под 6 казано, и то у року, који му јо у осудном решењу остављен заизвршење обвозе (§ 457).') Исто ће тако и суд по овом захтеву поступити онако, како ј 'е горе под б) 1, 2, 3 и 4. казано 2 )

') Кад је у § 454 казано изрично, да се меничном дужнику за испуњење обвезе осудним решењем неће остављати дужи рок од три дана, онда дужник у року ова три даиа, по пријему осудног решења, може тражити да се оно задржи од извршења. То значе речи у § 455 (( тужени у течају овог рока...® Према томе по мом мишљењу нису основани разлози Касац. Оуда од 9. II. 1908 Бр. 951., по којима се за осудно решење, донесено по меници, може задржање од извршења тражити у року, који се по првој ал. § 454 оставља дужнику за испуњење обвезе по јавној исправи. 2 ) Може се истаћи питање о томе, како се има разумети одредба § 458: (( Тужени се може од^ранити. ..» Како се то може осуђени по привагној исправи одбранити, кад стоје узроци из тач. 1, 2, 3 и 4 § 455? Хоће ли он тражити да се са ових разлога осудно решење задржи од извршења код суда, који је решење донео, или се може жалити Касац. Суду, рачунајући да ал. 3 § 454 о забрани жалбе туженом важи само за јавне исправе, па да овај онда нареди редовно суђење? Ја мислим да је правилно оно прво мишљење, и да се забрана жалбе односи и на осуђене по приватној исправи. Друго је гштање: кад осуђени тражи задржавање осудног решења од изврнтења са разлога и доказа из § 455, хоће лн онда суд одмах задржати сал«о осудно решење од извршења, и одредити рочиште за редовно суђење, или ће суд приступити, евентуално, према поднесеним доказима и иреиначењу осудног решења у смислу § 456 (на пр. тужени је поднео признаницу повериочеву да је облигациони дуг, на чије плаћање осуђен, исплатио, хоће ли сада суд у решењу, којим је осудно решење задржао од извршење, одбити тужиоца од тражења, дакле ослободити дужника?). По овом питању има једна одлука Касац. Суда од 14. VI. 1910 Бр. 7629, којом је изречено, да суд у оваким случајевима не треба да иреиначује своје осудно решење, него само да га задржи од извршења и по већ постојећој тужби да одреди рочиште, оснива.јући то своје мишљсње на томе, што држи да се § 456 тиче само осудних решења донесених по јавним исправама. Ја се ие бих могао с овим мишљењем сложити. Јер у § 458 стоји, да ће се осуђени по приватној исправи моћи одбранити, ако има узрока изложених у 1, 2, 3 и 4 тач. § 455. Како се пак он може одбранити другачије него онако, како се брани и осуђени по јавној исправи? Упућујући у § 458 осуђенога, да се може одбранити по § 455, законодавац није хтео друго ни одређивати, него да се осуђени брани по § 456 ; онако исто дакле, како се брани осуђени по јавној исправи. Иротив таког решења, којим се осудно решење по приватној исправи у смислу § 456 преиначава, може се тужилац жалити Касац. Суду, и у жалби тврдити, да није имало места преиначавати осудно решење, и по тој жалби онда може Касациони Суд наредити редовно суђење,