Полицијски гласник

ВРОЈ 42.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 333.

лицијски Гласник®, до сада приватна својина, постаје службени орган Минпстарства по слоразуму са његовим власником®). Задатак јо часонису остао у главном онај исти који и за време г. Димитријевића. Тај задатак је обележен у чл. 14. Правила овим речима: »Задатак је »Полицијског Гласника" да потпомаже личну и имовну бозбедност у земљи с једне и да утиче на стручно образовање полицијских и општинских чиновника и службеника с друге стране". Члан 15.и 16. говоре о томе : колико ће пута недељно часопис излазити (» в Полицијски Гласник« излазиће једанпут, а према потреби и више пута недељно«) и шта ће се све у њему штампати. Да, односно ове последње тачке, напоменомо: да се, у правилима, вели да ће се лист, по потреби, »попуњавати стручним чланцима из наше и стране књижевности, објашњењима појединих законских прописа од страно виших админнстративних власти или стручних лица, поукама и обавештењима за поједине полицијске и општинске радње, и, најзад, поучно забавном лектиром". Приход од листа, који со растура у 5000 нриморака, износи, према државном буџету за ову, 1912., годину, 50.000 динара, и он иде у државну благајну као редовни буџетски доходак, а државна благајна исплаћује трошкове часописа (штампање, хонорисање радова и остале режиске издатке), који износе 25.000 динара годишње, што ће рећи да П. Гласник доноси држави, осим осталих, тако да се изразимо, моралних користи, и једну материалну добит од 25.000 динара годишње. Овако добро Финансиско стање часописа даје му могућности да још боље, него што је то било онда када је њега издавао и уређивао г. Н. Димитријевић, награђује своје сараднике, тако да је П. Гласник успео прикупити око себе већину од наших признатих правних стручњака, од којих нека су поменути: г. г. А. Јовановић, А. Ђорђевић, Др. Б. Марковић, Др. Драг. Аранђеловић, Др. Душан Суботић, Драгутин Петровић, Др. М. Јовановић - Батут (за судску медицину), Марко Ђурнчић, Михаило Јовановић, данашњи председник Касациоиог Суда, Милутин Поповић, Михаило Тадић, Милош Станојевић, Светозар Јањић, Т. Миленковић, Д-р Тома Живаповић. Од неправника који су писали у 11. Гласнику прибележићемо ова позната имена: г. г. Др. Бранислава Петронијевића, Милорада Павловића, проФ., Миленка Вукићовића, Др. Николу Петровића. Разуме со да заслуге за глас који је са разлогом стекао П. Гласник припада, најпро, његовим досадашњим уродницима, г. г. Душану Алимпићу, Добривоју Бакићу и Милораду Вујичићу, и они могу бити потпуно задовољни уложеним трудом, када је он поиазао такве резузтате.

ПОУЧНО - ЗАБАЈВНИ ДЕО ВИДОКОВИ МЕМОАРИ

(нАСТАВАк) Али сад, кад је први дујски суд, првог последњег јула, у свечаној седпици, изрекао, да су ми повраћеиа сва права, која су ми судском заблудом била узета, нећу пропустити ништа, нећу изменити ништа од онога што треба рећи, а од интереса је и за државу и за читаоце да будем. искрен; та моја намера огледаће се на свакој идућој страни. И да бих ту намеру испунио тако да не изостане ништа и да у свему задовољим опште очекивање, ја сам на.се узео терет доста тежак за човека који је навикнуо више да ради него да прича: решио сам се да прерадим велики део мојих мемоара. Они су били довршени и могао сам. их дати такве какви су, али читалац би сем непријатности у опису запазио у њима један стран утицај, који је дошао без мога знања. Ие верујући самом себи а водећи рачуна о захтевима књижевног света, био сам дмо да мој спис прогледа један назови књижевник. За несрећу моју овај је човек, у кога ја нисам сумњао, пристао да за малу награду измени мој руконис и да ме представи у ружној боји, и тиме умањи мој углод и да убије сву вредност онога што сам ја намеравао изнети. Несрећан случај што сам сломио десну руку, те сам морао боловати, створио је прилику још згоднијом да се тај план изврши, и они су журили да искористе време док сам ;ја издржавао тешко лечење. Прва евеска а и један део друге био је већ оштампан кад сам за овај договор дознао. И да бих то потпуно поправио морао бих ночоти изнова, трошти понова, али како у оштампаном делу није било ништа друго до чисто моји доживљаји и ма да сам ту стално приказан у лепој боји ипак сам се надао да ће се и поред рђавог изражавања и реда у излагању, моћи одвојити ирава истина и извести правилни закључци. И тако, цео тај део Мемоара, који се односи само на моју личност задржао сам такав какав је, јер сам био властан да учиним једно пожртвовање себи личпо, а то сам учинио ризикујући да будем окривљен за неистинитост једно исповести којој су можда сакривени или изопачени мотиви. Тај део означује границу између онога што сам требао чувати и онога што сам требао уништити. Од мога пријема међу Булоњске гусаре примећујо со лако да ја држим перо. Како било да било, ја сам понравио зло колико сам могао поред великог посла који сам имао од индустриског предузећа 1 ). Рошен да моји мемоари буду верна и истинита слика полиције нисам се устезао да изнесем све оно што има везе с њом То је изазвало задоцњење издања Мемоара, али то у исто време и правда,

Ј ) У време издања Мемоара Видок је био индустријалац. Нр.

а читаоци неће изгубити ништа, јер ако Видок под осудом не би могао говорити без извесне резерве, Видок, слободан грађанин, слободно се изражава. Тридесет прва глава. Но знам какве су људе г. г. Сартин и Леноар 1 ) употробљавали за полицајцо, али знам поуздано, да су за њихово време лопови били повлашћени и да их је у самом Иаризу био приличан број. Господин Управник мало се бринуо да им смета у раду, као да то није био њогов посао; једино што их јеволео познавати и с времена на време употробљавао их је за своје увесељавање. Кад у престоницу дође какав виђон странац г. Управник пошаље за њим највештије крадљивце обећавајући волику награду ономе, који би успео да странцу украде сат или какав други накит у вредности. Кад се дело изврши одмах о томе известе г. Управника, и кад странац дође да се жали оп се зачуди, јер тек што је описао украдену ствар она му је враћана. Г. Сартин, о коме се толико говорило и о коме ће со говорити још боз икаквог разлога, нијо се трудио да на, други начин докаже да је француска полиција прва на свету. Исто као и његови претходници и он имађаше неку особиту наклоност ирема лупежима, и сви они, о чијој со способности уверио, били су сигурни да нећс бити кажњавани. Он их је често чак и зачикивао, зовне их у свој кабинет и каже им: »господо, потробно је сачувати част париских крадљиваца; кажу да ви не би извршили крађу код ... он се чува добро, то зато и ви будите обазриви и упамтите да ја одговарам за успех". У ово „срећно® време г. Управник је искоришћавао сујету крадљиваца, као што је владика Сикар 2 ) искоришћавао бистрину својих мутавка. Велика господа, амбасадори, кнежеви, па чак и краљ, били су позивани на њихова »вежбања®. Данас се клади о брзину каквог тркачког коња, а онда се кладило о препреденост каквога кесароша. И ако друштво зажели да се забавља онда би позајмили од полиције каквог лупежа, као што се сад позива жандарм кад треба. Г. Сартин их је имао увек при руци и то по дваестину најпрепреденијих, које је чувао за дворске забаве. Они су обично били маркизи, гроФови,каваљери или у најмању руку људи који су имали дворјаиско држање, а са свима овим људима у толико им је дакше било помешати се што су им се и ови, по наклоности за крађу при коцки, показивалн равни. Отмено друштво, које јо имало навике као и крадљивци, могашо их примити без бојазни да ће се понизити. Читао сам у мемоарима да су их за време Луја XVI позивали, као што се данас за награду позива славни опсенар г. Конт или каква чувена певачица. Много пута на молбу какве гроФице из апсана у Бисетру извођон је какав крадљивац чувен са својих нодвига и ако,

Ј ) Бивши управници Нариза. Пр. 2 ) Управник дома за глувонеме. 11р.