Полицијски гласник

110ЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 44.

ПОУЧНО-ЗАБАВНИ ДЕО

ВИДОКОВИ МЕЖОАРИ

(НАСТАВАК) — Боље реци: шта ћемо ми добити ако се ти будеш држао добро? Франсоа је јодан глупак и платиће добро; он је већ извештен да ти ведриш и облачиш у Управи ; има добро мишљење о теби и без сумње избројаКо новац на први захтев. — Ти мнслиш да ће он дати новац? — Мислим ли! мој пријатељу, не мари он за шест стотина долара као ни за једну пару. Ми ћемо узетн свој део, то је главно, а после.... — Нек јо срећно! али, ако се наљути? — Баш! Послаћемо га нек се издува; у осталом не брини се ти; ја ћу сво удесити; само, ништа написмено, ти знаш пословицу : дела остају, а речи лете. — Тако је, пас лајс вотар носи; ништа написмено. — Нека буде тако, човек је после у могућности да одриче. Гупил ме узе тад за руку и стежући јо настави: из ових стопа идем Франсо-у; ја ћу се правити као да смо уговорили састанак за вечерас у осам сати а ти.дођи у једанаест, као да си со тобож задржао. Око поноћп он ће нам рећи да троба да идемо, ти се направи љут због тога, и Франсоа ће уграбити ту прилику да те замоли за дозволу, а посло све ће само доћи. Довиђења! — Довиђоња! одговорим му. Ми се раздвојисмо, али тек што бесмо окренули једаи другоме леђа, Гупил се врати. — Знаш шта? рече ми; мало написмоно више вреди него роч, да даш ти мени написмено, иначе... Савијајућн се наједанпут, са јако отвореним устима он балансираше рукама изиад калдрме као да ју је хтео брисати, па онда допуни протњу повлачењем тсла и избацивањем ногу, у којим покротима но беше ни мало смешнога. — Добро, де, рокох му; нећош ме ваљда прогутати. Делићемо, уговорили смо. -—• Шатровачка. реч ? — Да, буди спокојан. Гупил оде у Куртиј, куда је ишао доста често, а ја се вратим у Управу вароши и известим г. Ханриа о предлогу који ми је учињен. „Ја мислим да ви нисто пристали на то?« речо г. Ханри. Казао сам му да нисам ни најмање био вољан за то. Он ми то одобри и речо: »сад ћу вам показати да водим рачуна о вама" и дигнув сс узе из свог ормана јодну кутију акта. »Видите да је пуна; то су све доставе противу вас, а ја сам вас ипак употребљавао; то значи да не верујем њима". Ове су доставе биле дело инспектора и официра за одржање рода, који су ме из зависти оптуживали да стално крадем; то им је била стална песма, а то су говорили и крадљивци за које сам удесио да буду ухваћени на делу. Они су ме оптуживали као свога

саучесника, али баш онда, кад са свију страна неповољие оптужбе утврђиваху моју присутност и учешће у долу, ја сам пркосио клевотању, презирао сам њихово покушаје, и њихове су се стреле разбијале о тучни зид истине, која, доказана мојим необоримим аШм или каквом другом немогућношћу, постајаше очевидном. И ако сам за шостнаест годпна оптуживан сваки дан нисам никад био предат суду; само један пут ме је испитивао г. Вињи иследни судија. Тужба која ме је одвела к њему показивада је извесну вероватноћу, али довољно је било да ме само упита и све је пало ; одмах сам пуштен. Тридесет друга глава. Пошто су КаФро и Гупил насели у својим покушајима да ме осрамоте, пробао је сад Корвет, да ако подлегнем. Једнога јутра требала су ми нека обавештења и одем кући овог агеита, чија је жена такође била у служби полиције. Нађох оба супруга у стану и, ма да сам их познавао само из ноколико ситнијих послова, они сс показаше толико љубазни дајући ми тражена обавештења, да сам их ја, као човек који умо живети са људима, са којима има посла, позвао да их частим, на Флашу вина у најближој крчми. Само Корвет приста и одосмо и наместисмо се у засебној соби. Вино је било особиго ; пописмо једну Флашу, па другу, па трећу. Засебна соба, три Флаше вина, није требало ништа више па да се изазове поверење. После једног сата мени се чинило као да ми Корвет има нешто да повери; најзад пошто се расположио рече ми : »Слушај, Видоче, ти си добар човек, али ниси искрен са пријатољима; ми знамо добро да ти радиш, а ти се претвараш; да ниси такав могли би имати добру зараду". Наиравио сам се да не разумом. — Слушај, настави он; ти радиш, нека ми нико не прича о томе, нисам видео својим очима, али ја знам шта се збнва. Ја ћу ти казати као брату, а после тога мислим да и ти нећеш имати шта више да кријош. Истина јо да је добро служити полицију, али се ту но зарађује ништа: талир одо као да није ни био. Ако хоћеш да чуваш тајну има два три посла, које ја одавно сморам, израдићомо их заједно; то нас ноће слрочити да углавимо пријатељство. — Шта? рекнем му, ти хоћеш да злоупотребим поверење којо ми се поклања! То није поштено н ја ти се заклињем да ако би се то сазнало, не би ое нико устезао да те пошаље на две три године у Бисетр. — Ах, исти се као и други! речо Корвет. Не иде тоби од руке да се правиш поштон! Ти поштен ?! ти ! моли Бога ти; ваљда то не познају. Рекао сам му да се чудим томе његовом говору и додао сам да сам уверен да је он тиме само хтео да ме проба или може бити да ме наведе на замку. — На замку ! узвикну он. Каква замка! Зар ја да теби правим неприлике? Радије бих пристао да робијам довек;

треба бити дип будала па тако хпто претпоставити. Не радим ја тако, кад кажем нешто то је тачно: код мене пема задњих намера; н за доказ да није тако као што ти мислиш, ево, казаћу ти да ћу, не доцнијо ного вечорас, извршити јодну крађу. Све сам спремио, кључови су опробани, ако хоћеш да пођеш са мном видећеш како се ја сортирам. — Ја у то сумњам; или си ти луд, или би само хтео моне да упетљаш. — Ја немам својства за то. (Подижући глас) али кажем ти да не радим сам. Шта ти троба више ? Извршићу крађу са мојом женом... није то прва коју чиним, а од тебе зависи да буде последња.. Двојици је лакше изићи на крај, а чпј је данас ред не тиче те се. Ти нас нричокај у кафани на крај улицо Таблетери; то је готово према кући где ћемо да геиимо и чим нас видиш да изиђемо пођи за нама; ићићемо да продамо покрађу и ти ћеш добити свој доо, а посло, нећеш вишо сумњати у нас. Да ли ти јо то доста? У његовим речнма било је такве искроности да нисам зиао шта да о њему мислим. Да ли је он доиста тражио друга или је удошавао да ме упропасти. Ја сам још једнако сумњао, али и у једном и у другом случају њогове су ми речи говориле да је он лупеж. Ако је истину рекао дужиост ми је била да га продам правди; ако је напротив лагао у намери да ме наводо на кривично доло, да би ме могао оптужити, било јо добро не терати до краја, те да власт види како јо кушајући моне траћио време. Покушао сам да га одвратим од наморе о којој ми је говорио, али кад сам видео да не попушта, направио сам се као да пристајем. »Добро, кажем му, уговорено је. ја примам твоју понуду". Одмах мо он загрли и уговорисмо састанак у чотири сата код јодног винара. Корвет оде кући, а ја чим јо отишао напишем г. АлемеЕ[у, полициском комесару у улици Гробље Св. Николе, и известим га о крађи која ће се извршитн довече; дао сам му у исто доба све податке, који су му били потребни, те да успе ухватити кривце на делу. У уговорени час ја сам био на мосту, Корвет и његова жена нису такође задоцнили; пописмо по коју и кад со они тако охрабрише одоше на „посао". Мало после видео сам их уђоше у једну кућу у улици Хомери. Комесар је тако био све спремио да их обојо ухвати у тренутку кад су натоварени пљачком излазили из собе, коју су били обили. Овај тако инторосантан пар би осуђен на досет година робије. На суђењу Корвет и његова часна друга наводили су да сам ја према њима играо улогу наговарача. Извесно јо да у моме држању није било ни сенке од онога што би со могло назвати провокација; у осталом, ја мислим да у крађи не може ни бити провокације. Један је човок ноштен или није; ако је поштсн никаква наговарања но могу га навести да учини злочин; а ако није онда му недостаје само прилнка, а очевидно је да ће се