Полицијски гласник

БРОЈ 44.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 351.

она указати пре или после. Прилика гради човека лоповом. Зар крадљивац не може постати убица? Нема сумње да јо онај, који упропашћује какво слабо биће натурајући му опасно намере, да би спремио себи дивљачко задовољство што ће га предати џелату, достојнији нрезрења иого ли сами разбојници. Али, кадјенеко већ пропао, кад је се већ обелоданио као непријатељ људп, навести га на замку, намамити га пљеном који је он желео, али који неће моћи добити; дати му, најзад, да омирише мамац на који троба да се ухвати, не значи ли то учинити другатву истинску услугу ? Овца коју курјак види не ствара крвожедни инстинкт у њему. Тако је исто и са наклоногаћу ка крађи, она претходи делу, а дело долази неизбежно и кад-тад лопов ће га извршити. Најважније је да сс још у почетку без штете за лнчност предузме унпштење ове готовости коју злочинац има ; тако ће со ствар утврдити и друштво ће се једним надзираваним педолом сачувати одхмљаду других кривичних дела, чији би непознат учинилац за дуго времс може бити остао иекажњен. Накратко, ја не сматрам да је зло бацити на змију какав дроњак на који би излила свој отров. У једној великој вароши као што је Иариз увек има покварених људи ичисто злочиначких типова, али ниједном од ових разбојника не пише то на челу и они су у стању да направе читаву злочиначку каријеру пре но што буду пронађени. Тад они постају кривци, али и тад треба их ухватити и убедити, то јест, треба их ухватити с руком у торби. Кад сам за ове људе дознао, било што су их њихове везе и њихово држање чинило сумњивим, било што су живели добро а извори њихових ирихода нису били познати, јасам им, да бих пресекао њихово пљачкање, пружао торбу и, лризнајем, то сам радио без зазора, без устозања. Крадљивци су људи којима је у природи да отимају туђе добро, готово исто као и курјаци што су прождрљиве животиње којима је у природи да нападају стада. Курјаци и овце не смеју се никако мешати, али ако су со курјаци обукли у овчије коже и ако чобании види да су овце изуједане, да мођу њима има курјака, зар би било погрошно, ради осујећења будућих напада, испитати крвожедност свих оних на које се сумља да уједају. Ако су Корвет и његова жена крали, они су лопови; с друге стране, ја их нисам ни најмањо иаводио, ја сам само пристајао на њихов предлог. Приметиће ми се да сам их застрашавањем могао спрочити да не изврше крађу коју су били намислили, али поплашити их но значи поправити пх ; данас би се уздржали а сутра би извршили што друго, а извосно је да мо неби звали да их и од тога одвратим. 1Пта би било? Морална одговорност за злочин који би они извршили пала би сва на мене. — А ако је Корвет имао задатак да ме уплете у какав рђав посао иод обећањем да ће њега Управник полиције ослободити после догађаја, зар ми моја лична безбедност није налагала да се чувам и да разбијем ујдарму

како оних који су јо спремили тако и оних који хоћедајо изврше; зато сам и оптужио Корвета квартовном комосару а не Управи полиције. На овај начин ако би се моја претпоставка утврдила, он се не би могао извући од осуде. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА

1 М. С. Б. деловођа општине жагубичке, бив. ср. писар, упутио нам је ово питање : „Кад истражна среска власт према коме лицу поведе кривичну истрагу и према добивоним околностима прибави потребно основе, да је то лицо извршило казнимо дело према коме со истрага води, па донесе и решоње о притвору и то решење на основу § 131 крив. суд. поступка одобри и надлежан првостепени суд, онда да ли може иста истражна власт и после одобреног рошења о притвору кривца, својим другим решењем ослободити као невина, побијају^и своје раније основе подозроња, нли је дужна кривца на основу § 158 крив. суд. поступка спровости суду, па да исти суд прн спроводу донесе своје решење, или ово уради на претресу, пошто се доло тачно расветли®. На ово питање одговарамо: Решења о притвору, која доносе иследне власти на основу § 131 кривич. суд. поступка, нипошто пе представљају завршни чин у истрагама по појединим казненим делима. Таква решоња само су једна превентивна мора, којој је циљ, да се осигура правилан и иотпун ток истраге. Зато се таква рошења у највише случајева доносе баш у почетку истраго и у претходној истрази и: то на основу првог, често пута и врло лабавог основа подозрења, који јс прибављен против кога лица. Са таквим решењима, дакло, понајчешће се отпочињу истраге. Како је, међутим, ислодна. власт дужна према § 51. крив. суд. поступка да. својом истрагом потпуно прибере све доказе, који стоје и за и против окривљенога, то никако није искључена могућност, да иследиа власт у току истраге прпкупи не само основе, већ и доказе, који потпуно обеснажују раније основе, по којима је извесно лице стављено у притвор. У таквом случају иследна власт не само да, има права, него је на основу § 29. кривич. суд. поступка дужна прекинути отиочето ислеђење према таквоме лицу. У том случају ништа не мења ствар та околност, што је раније решење о притвору одобрио и првостепени суд. Ово у толико пре, гито и ново решење о прекиду истраго опет подлежи оцени тог истог суда, коме се оно шаље по службеној дужности. Овакво поступање сасвим одговара и § 158. крив. суд. поступка, јер су по пом. §-у иследне власти дужне оптуживати суду само оне кривце, за које се нашло довршвним ислеђењем, да. им је кривица довољно до-

казпна. Према томс не треба сцроводити суду оне кривце, за које сс довршоним ислеђењем нашло да нема ни сумње ни подозрсња да су криви, или ако је раније било сумње, ако је та сумња доцније обеснажена. На сваки начин, дајући ово своје обавештење, ми мпслимо, да се питачева реченица : »... побијајући своје ранијо основе нодозрења,односи на случај, који смо изнели, т. ј, да се то побијање ранијих основа подозрења врпшло новим основима и доказима, који су доцније у току исграге прикупљени на корист окривљенога. Мођутим, ствар ће стајати сасвим друкчије, ако је ислсдна власт у случају, на који мисли питач, без нових оонова н доказа, који би ишли у прилог окривљенога, доносила ново решење о прекиду нстраге, побијајући голим цмствовањем своје раније основе, које је и надлежни оуд већ оценио као довољне за отпочињање истраге и притвор. У таквом случају иследна власт би чииила негато, што по закону није смела чинити. 11 Д. Г. М. доловођа општине барбатовачке пита нас: „ Како ће со прома чл. 174. зак. о општинама извршити редовни нови избори општинских часника у прву недељу по Св. Сави 1913 године, кад због рата у општини нема већине правних гласача, нити пак има довољног броја одборника, који би могао по чл. 83 пом. закона пуиоважно (треба половина и један више одборник) извршити избор председника и чланова бирачког одбора?" На ово питање одговарамо питачу, да уредништво Полициског Гласчика даје одговоре само на она питања, где со ствар тиче тумачења извесних закоиских одредаба по појединим законима, које примењују наше власти у земљи. Тај случај иије са горњим питањем, јер за примену поменутих чланова из закона о општннама нема ничога нејасног. За ту околност, што наређења из пом. одредаба због ванредних ратних прилика у земљи није могућно извршити, није потребно никакво тумачење, већ одлука надлежне надзорне власти. За то нека се дотични опгптински суд са овим питањем обрати преко среског начелника Г. Министру Унутрашњих Дела. м. п.

ОДЛУКЕ ДРЖАВНОГ САВЕТА И КАСАЦИОНОГ СУДА

У одлукама општинским за које се по тач. 9. чл. 33. зак. општ. тражи одобрење Државног Савета морају се навести и разлози. I Збор сол>ана села Г. Д. 17. јуна 1912 г. донео је одлуку да се извесним лицима опросте суме које по пресуди првостепеног суда имају плаћати за извршену горосочу у сеоској шуми.