Полицијски гласник

БРОЈ 46.

У БЕОГРАДУ, НЕДЕЉА 9. ДЕЦЕМБРА 1912.

ГОДИНА VIII

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖБЕНИ ЛИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА (ВЛАСНИК МИНИСТАРСТВО УНУТРАШЊИХ ДЕЛА) ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК" ИЗЛАЗИ ЈЕДАНПУТ, А ПРЕМА ПОТРЕБИ И ВИШЕ ПУТА НЕДЕЉНО. ПРЕТПЛАТА СЕ ПОЛАЖЕ У НАПРЕД, И ТО НАЈМАЊЕ ЗА ПОЛА ГОДИНЕ, КОД СВИЈУ ПОЛИЦИЈСКИХ ВЛАСТИ, И ИЗНОСИ: 20 ДИНАРА НА ГОДИНУ ЗА ДРЖаВНА И ОПШТИНСКА НАДЛЕШТВА, а ЗА СВЕ ДРУГЕ ПРЕТПЛАТНИКЕ У ОПШТЕ 12 ДИНАРА ГОДИШЊЕ. ИНОСТРАНСТВО: ГОДИШЊЕ 24, ПОЛУГОДИШЊЕ 12 ДИНАРА У ЗЛАТУ. ПОЈЕДИНИ БРОЈЕВИ „ПОЛИЦИЈСКОГ ГЛАСНИКА" НЕ ПРОДАЈУ СЕ. РУКОПИСИ СЕ НЕ ВРАЋАЈУ.

СТРУЧНИ ДЕО «*» ЗАДРУЖНО НАСЛЕДНО ПРАБО по ГРАЂАНСКОМ ЗАКОНИКУ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ

(наставак) Да 6и се горњем наређењу нашла нока корисност, треба претпоставити да су мушка деца отишла из задруге са матером још за живота очевога. Ако сада, за време док су деца још изван задруге, отац умре, задруга се не може, да би, по §. 528. први став, искључила децу из наслеђа, позвати на то, да су се деца, у моменту смрти њиховога оца, нашла изван задруге: деца ће ипак, а изузетно од наређења става првога §. 528., наследити свога оца. 1 )

Ј ) Г. А. Ђорђевић {Наследпо Право, стр. 129.)> вели о томе ово: (( Младолетна деца умрлога задругара, која су из задружне куће отишла с магером — удовицом ,у родитељску кућу њену (§. 524.), не губе ираво наслеђа у задрузи, већ га и даље задржавају, зато што она нису својевољно и за навек напустила задружну кућу већ из потребе за материном негом и привремено док не ноодрасту (§ 528.) )} , из чега се може извести да и Г. Ђорђевић претпоставља да су деца отишла из задружне куће по смрти очевој, тумачење које, као што смо то горе видели, није тачно. Да додамо још и ово: да законодавац није могао мислити на тај случај, види се и по §-у 511. Грађ. Зак., који, допуњеп и објашњен решењем од 7. Фебруара 1847. год. (зб. IV., стр. 5.), вели да задругар не може изгубити оно што је у задрузи имао зато што би из задруге отишао («3адругар, који је у задрузи живећи, но од задруге удаљен, својим трудом, или срећом и случајем што себи прибавио, никако не може изгубити право на смеснички део, који је као главно његово у задружном имању остао почем је ово његова права сопственост, па ни законодавац није могао, нити је хтео, таквога задругара лишити ове његове сопствености® — в. мало час наведеио решење). Законодавац овде не прави разлику између појединих сродника-задругара, што ће рећи да се овај нроиис односи на све сроднике, па, дакле. и на оне удаљеније а тим пре он се односи и на најближе сроднике који се могу пмати, а то су деца. Па када је тако, како је онда законодавац могао претпоставити да би некоме пало, и поред општих принципа Формулисаних у §§-има 15. а 35. Грађ. Зак. [Увод, Б) Основне црте ар< вд.е и иравице у зако-

Само, питање је како се то може десити да, за живота очовога, његова малолетна мушка деца оду са матсром изван задруге? Ире свега, удата жена напушта свог мужа, по правилу, само у случају развода брака или у случају одкојенога живота (§. 102 Грађ. Зак.), у ком случају се жона обично враћа у своју родбину, одакле је и доведена, ако јој јо ова још жива. Али, како разведена жена, или жена која је овлашћена на одвојен живот, може са собом одвссти мушку децу? Овде ваља имати у виду §. 118. Грађ. Зак., који вели да ће, у случају брачне парнице између супруга, мушка деца до навршене четврте године а женска до навршене седме године остати код матере, ако се већ родитељи не би, у том погледу, друкчије поравнали. (В. још и

нима грађанским ] и §-у 511. Грађ. Зак., на памет да тврди да би деца мушка која би, по смрти оца свога у задрузи умрлога, отишла са матером из задружие куће, изгубила оио што су од оца наследила, изгубила оно што, у случају одласка из задруге, ни најудаљенији сродници, по §-у 511., ие губе? Јасна је, дакле, ствар да законодавац, говорећи о мушкој деци која су из задрулше куће за матером отишла, није никако могао мислити на горњи случај. Док, као што смо видели, Г. А. Ђорђевић, у својој књизи Наследно Право, коментаришући прогшс §-а 528. о децп која су на матером из задружне куће отишла, претпоставља само случај матере-удовице (стр. 129.) — што, према нашим објашњењима, законодавац није могао имати у виду — дотле се ои у својој расирави: Наследно Право ио -нашеч Грађанском Законику, штампаној у Браничу, изражава овако (свеска за Април, 190 4. године): «Но као крвни сродници умрлога задругара, који су још у задрузи , сматрају се : а) она малолетна деца ког раније умрлог задругара, која су за својом матером , услед одласка њеног из задруге (због иреудаје или повратка у своју родитељску кућу, в. §. 52 5.), отишла, а нису још одељена од задруге (§. 52 0.) у , што је тачније, јер, најпре, реч, дповратак 0 може значити и повратак за живота с!е сшиз-овога, услед развода брака или одвојенога живота, родитељима (боље повратак у кућу одакле је доведена), а то. су случајеви у којима одредба §. 528. о малолетној деци може добити своју примену; затим, н сама реч ((Преудаја^ ту може да буде на своме месту, пошто се је жена, носле развода, могла још заживота мужевл^евога ионово удати, па, нотом, одвести малолетну децу у кућу другог мужа, и да тек после свега тога њен први муж, отац те деце, умре. Међутим. кад се каже да су деца отишла са ((Матеро - удовицом", онда то може да значи само то да су деца била још у задружној кући. кад је отац умро.

чл. 96. став 5. Зак. о Цркв. Властима од 27. Априла 1890. год., по коме су духовни судови надлежни да решавају о томе код кога ће супруга деца становати за време трајања брачнога спора. В. још и иоследњи став истога члана и истога Закона). Дакле, на тај начин можо со десити, да, и ако је отац жив, његова мушка деца буду са матсром изван задруге (али то може бити, као што видесмо, само дотле док она не наврше четврту годину, јер, после тога, отац има право захтевати, 'од матере, њихов повратак у задругу. Разуме се мушка деца могу, и после тога рока, остати код матере по очевом пристанку или у случају §§-а 154. и 155. Грађ. Зак.). Из којих разлога сада законодавац, у оваквом случају, оглашава мушку децу умрлога у задрузи за наследнике? Г. А. Ђорђевић нам, зд то, даје ово објашњење у своме Наследном Пр аву, штампаном у Враничу (свеска за Април, година 1904.). »Но, вели Г. Ђорђевић, као крвни сродници умрлога задругара, који су још у задрузи , сматрају се: }) а) она малолетна деца ког раније умрлог задругара, која су за својом матером, услед одласка њеног из задруге (збор иреудаје или иовратка у своју родитељску кућу, в. §. 525.), отишла , а нису још одсљена од задруге (§. 520.); и »б) они чланови задруге, који живс изван задругс због роиства или сужањства (то јест због осуда на затвор или робију) или друге каквс иодобне нужде, и оиасности или службе отачаствене (н. пр. у војсци); }) па с тога и јрдни и други задржавају , по тач. 3. §. 528. и даље своје ирвенство н& законско наслсђе умрлога задругара прома оним крвним сродницима његовим, који живо изван задруге сс (Наследно Право ио нашем Грађанском Законикху, Бранич , свеска за Април, 1904. год., стр. 202.). Ми не бисмо могли примити ово објашњење. Малолетни синови који су отишли са матером изван задруге нс могу се сматрати као сродннци »који су још у задрузи", дакле као задругари онпх са којима је с1е сшиз био