Полицијски гласник

СТРАНА 370.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 47.

Вредност свих уништоних ствари износи око 600 динара. Поред иаложених дела у току мосеца октобра тек. године извршено је у Србији и 5 самоубистава и то по 1 у срезовима: пчињском, жупском, бањском, алексиначком и подунавском. НајвеКи број самоубиства извршон је: вешањем 4 и ва треним оруо/сјем 1.

Узроци њиховом пзвршоњу лежо: у душевном растројству за 1 случај, у страху од казне за I; и за 3 случаја узроци су неиознати. Покушаји самоубиетава извршени су: у вароши Београду 3 (скакањем у воду, оштро и тровањем; рђав домаћи живот и за 2 случаја страх од казне). Општи преглед до сад изложених дела овакав јс:

Текући број

О К Р У 3 и

Убиства

Детоубиства

Нехотична убиства

Покушаја убиства

Разбојништва

Силовања

Тешке телесне повреде

Паљевине

V д о. к 0) X V в О

Злонамерни пони- II штајп туђих ствари ј

Самоубиства

Покушаји самоубиства 1

Округ

београдски

ваљевски *

—

врањски

крагујевачкн

крајински

—

крушевачки

—

моравски

—

кишки

пиротски

подрински

пожаревачки

1Ј

руднички

смедеревски

тимочки

тошшчки • •

1 б

ужички

чачански

—

Управа града Београда

—

Свега:

Из канцеларије Антропометријско - Полицијског Одељења Министарства Унутрашњих Дела, 7. децембра 1912. годинс АБр. 1493, у Београду.

СТРУЧНИ ДЕО

ЗАДРУЖНО НА0ЛЕДН0 ПРАБО по ГРАЂАНСКОМ ЗАКОНИКУ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ

(НАСТАВАк) Законодавац, у §-у 528., говори само о малолетној доци-синовима. ако су у питању синови пунолетни који се, у времену очеве смрти, нађу изван задружно кућо? Ми кажемо: изван задружне куће, јер овде није реч о оној кући у којој живи отац са својим синовима, и у опште са својим потомством, и која се сматра за инокосну, зато што у имаовини нико од синова, унука итд. нема удела. Ту се, наравно, не могу примоњивати прописи о наслеђивању у задруви већ прописи о наслеђивању у инокосној кући. Стога се, у оваквим случајевима, нема, код наслеђа, да води ра-

чуна о томе да ли со који од синова, и уопште мушких потомака с1е сшив-а, не налази, у моменту смрти његово, изван куће овога, нити се §. 528. тиче инокосних кућа. Треба, на мало час постављено питањо, одговорити да ће со §. 528. применити, и из истих разлога, и на пунолетне синове који се, у времену смрти њиховога оца који је био у задрузи, налазе извап задружне куће, и то без обзира на то: да ли, у задружној кући, с!е сишв има још мушко децо или не, као и без обзира на то да ли су та деца или не у задружном односу у тој кући. Индиферентно је и то зашто се догични пунолетни син налази, у реченом моменту, изван задружне куће : да ли је то из неког разлога који га правда (н. пр., он јо у сталном кадру иаислужењу свогавојног рока) или је обрнути случај (н. нр., он је кућу задружну напустио самовољно §. 513. Грађ. Зак.). Овим смо ми уједно одговорили и на питање: да ли ће из наслеђа очевога бити искључен, по §-у 528. Грађ. Зак., онај

сип који оделито живи а у корист сина или санова који су са оцем били у задрузи, питање које смо ми, до сада, у овом свом раду два пута већ постављали? Ми знамо да јурнспрудонцлја на исто питање одговара афпрмативно, примењујући и у том случају §. 528.. Јуриспрудонција погрошна, с погледом на овој исти лропис, којн јо хтео, као што смо то већ објаснили, уопште изузети мушку децу од примене принципа да је сродство у задрузи јаче од сродства изван задруге. Малолотни синови који се, у моменту смрти очеве у задрузи, налазе са матером пзван задрз го, нису, по правилу, задругари, па опет наслеђују свог оца, зашто но би онда наследио и оделит син, онај који живи одвојен? Кад одсуство својства задругара не смета малолетном сину да буде претпостављен сродницима у задрузи, односно да се изравна са синовима у задрузи, зашто да одсуство тога својства смета пунолстном оделитом сину ? Даље, ми смо виделп разлог одредбо §-а 528. Грађ. Зак. о малолетним синовима, и тај разлог говори, тако1)0, и у прилог одолитог пунолотног сина. Јер, ако би синови, очеви задругари, могли да искључе свог одолитог брата, очевог сина, ио §-у 528., онда би тако исто било и у случају да с!е сишв који има оделитог сина умре у задрузи не са синовима већ са даљим сродницима: и ови би искључили тог сина. Док сами синови који се, у моменту очове смрти, затоку са њим у задружној зајодпици не могу да искључе из наслеђа очовога свога малолетног брата који није ни њихов ни очев задругар (ми ово нослодње претпостављамо), па чак ни онда ако се он, у тренутку отварања наслеђа, не налази у задружној кући (в. одродбу §-а 528. Грађ. Зак. о наслеђивању малолотно мушке деце), дотле би даљи сродници с1е сшив-а могли, као његови задругари, искључити његовог рођеног оделитогсина! Нелогичност коју ми нити бисмо могли разумети нити за њу има икакве подлоге у закону. Нелогичност та, која би постојала и без Закона од 28. Новомбра 1859. год. о праву наслеђивања женске деце, псслс тога Закона била би још већа. И заиста, по овом Закону не може више задруга да искљј чи кћер онога који је у задрузи умро : кћи је преча од задруге. И кћи је преча од ове у сваком случају, било да со је у момонту омрти очеве нашла у задружној кући било да је више ту није било, зато што се је била удала, или је уопшто из задружне куће отишла (н. пр. отишла је у неки град у службу). И када јо тако, онда како би се могла схватити солуција по којој би задруга била, у наслеђивању с1е сишз-а, јача од оделитога сина овога, без обзира на то да ли је с1е сиш8 умро у задрузи са ноким другим својим синовима или са неким даљим сродницима? Ми знамо колико је наш наслсдни систом повластио синове прома кћерима, међутим овде би било обрнуто: овде би кћери биле привилегисапе према синовима, јер док би задруга могла да искључи из наслођа оделитог сина, она но би могла искључптп удату кћер. Оигурпо јс, дакле, да је горња јуриспруденција нео-