Полицијски гласник

БРОЈ 2.

У БЕОГРАДУ, НЕДЕЉА 13. ЈАНУАРА 1913.

ГОДИНА IX

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖБЕНИ ЛИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА (ВЛАСНИК МИНИСТАРСТВО УНУТРАШЊИХ ДЕЛА) „ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК" ИЗЛАЗИ ЈЕДАНПУТ, А ПРЕМА ПОТРЕБИ И ВИШЕ ПУТА НЕДЕЉНО. ПРЕТПЛАТА СЕ ПОЛАЖЕ У НАПРЕД, И ТО НАЈМАЊЕ ЗА ПОЛА ГОДИНЕ, КОД СВИЈУ ПОЛИЦИЈСКИХ ВЛАСТИ, и износи: 20 ДИНАРА НА ГОДИНУ ЗА ДРЖАВНА И ОПШТИНСКА НАДЛЕШТВА, А ЗА СВЕ ДРУГЕ ПРЕТПЛАТНИКЕ У ОПШТЕ 12 ДИНАРА ГОДИШЊЕ. ИНОСТРАНСТВО: ГОДИШЊЕ 24, ПОЛУГОДИШЊЕ 12 ДИНАРА У ЗЛАТУ. ПОЈЕДИНИ БРОЈЕВИ „ПОЛИЦИЈСКОГ ГЛАСНИКА" НЕ ПРОДАЈУ СЕ. РУКОПИСИ СЕ НЕ ВРАЋАЈУ.

СЛУЖБЕНИ ДЕО

Његово Воличанство Краљ Петар I благоволео је, на предлог Министра Унутрашњих Дела, поставити: за комесара чукаричке полиције у рангу начелника среског прве класе Љубомира Љ. Нетровића, начелника среског у пенсији. Из канцеларије Министарства Унутрашљих Дела, 4. јануара 1913. год. у Веограду.

Указом Његовог Величанства Краља Петра I, I на предлог Министра Унутрашњих Дела, а по саслушању Министарског Савета, рошено је: Стеван Иавловић, комесар чукаричке полиције у рангу начелника среског треће класе, разрешава се од досадање дужности комесара чукаричке полиције и ставља иа расположење Врховној Команди на терет ратног кредита с правима, која му даје указ од 2. маја 1912. године. Из канцеларије Министаретва Унутрашњих Дела, 4. јануара 1913. год. у Београду.

Његово Величанство Краљ Потар 1 благоволео је, на предлог Министра Унутрашњих Дела, поставити: за полициског писара треће класе среза ресавског Момчила Д. Спасића, полициског писара исте класе среза крајинског, и иа полициског писара треће класе среза крајинског Сретена Ђорђевића, полициског писара исте класе среза ресавског, — обојицу по молби. Из Канцеларије Министарства Унутрашњих Дола, 22. децембра 1912. год. у Веограду ОЖО

СТРУЧНИ ДЕО ЗАДРУЖНО НА0ЛЕДН0 ПРАБО по ГРАБАНСКОМ ЗАКОНИКУ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ (НАСТАВАк) Међутим, како —• а то смо већ казали — оделит син но можо бити искључен из наслеђа очевога, и ако је овај умро у задружном стању, то онда отпада горњи аргуменат Г. Ђорђевића у прилог његово интерлретацијо Закона од 28. Новембра 1859. год. Не треба, дакле, рећи: када оделити сии не може да наследи оца у задрузи умрлога, не може га, још мање, наследити ни удата кћи, већ, напротив, ваља овако резоновати: када удата кћи може да нас геди оца у задрузи умрлога, тим пре може овога наследити одолити син. Не треба, другим речима, у погрешном тумачењу Закона од 28. Новембра 1859. год. тражити аргументе за јуриспруденцију односно наследнихправа оделитога сина, јуриспруденција основана на нетачном тумачоњу §-а 528. Грађ. Зак., већ, обрнуто, у тачном тумачењу §-а 528. ваља наћи један разлог више за тачно тумачење Закона од 28 Новембра 1859. год, — два тачна тумачења која једно друго подупиру. По нашем схватању, неосновано јо речи в у задрузи« које се налазо у Закону од 1859. год. тумачити у том смислу да се оне односе на изразе »женска деца®, у истом Закону. Најпре, законодавац у том Закону регулигае питање о наслеђу онога који јо умро у задрузи и који је оставио само женоке деце. Овде је, дакле, главна мисао законодавчева то: да јо с!е сшиз, који има само женске деце, умро као задругар, а није му главна мисао то: да ли су та женска доца, у моменту смрти с1е сишз-ове, у задружној кући или нису. Истина, на ово се може приметити да и §. 529. Грађ, Зак. и решење од 7. Фебруара 1847. год. (зб. IV., стр. 6.), доцније

укинуто (Законом од 28. Новембра 1859, год.), које је објашњавало §. 529. Грађ. Зак., говоре само о жонској неудатој деци, т. ј. о оној која су била у задружној кући у тренутку очеве смрти (специално со то да извести из речи: »Девојке у задрузи заостале...«, у §. 529., и из речи »а иста задружна кућада је дужна кћери умрлога издржавати и у своје време пристојно удати...«, у решењу од 1847. год.), али из тога, наравно, не излази да су се §. 529. и решење од 1847. год. примењивали само на девојке: ти прописи тицали су со и удатих кћери. Укратко, §. 529. и решење од 1847. год. садржавали су општи пропис да женска лица, била она неудата или удата, не могу наследити с!е сшиа-а који је умро у задрузи, пропис који је обухватао и саме кћери умрлога. А када јо тако, онда се исти домашај има дати и Закону од 28. Новомбра 1859. године, који јо од примене §-а 529. Грађ. Зак. изузео женску децу, вративши ову под обични режим; другим речима, и тај се Закон тиче уопште свију женских лица којима је он хтео дати право наслеђа, то јост тиче се свију кћери па биле оне неудато или удате. Тако да, ако би баш и било тачно, да се изрази: „у задрузи«, у Закону од 1859., год., односе на речи: »женска деца« у истом Закону, опет то не би значило да би удате кћери биле искључене из очевога наслођа. То би само значило то да је законодааац, онако исто као и у §-у 529. и решењу од 1847. год., своју мисао исказао на начин који, са гледишта закокодавне технике, нијо беспрекоран. Затим, и сама га1ло 1е^18 оскудева за мишљење да су удате кћери искључене из наслеђа. Зашто би то законодавац чинио ? Када је он, од привилегије да задруга наслеђује најпре, хтоо изузетидецу с!е сиша-а, мушку и женску — налазећи да би се ишло и сувише против жеље с1е сиша-а, ако би п његова рођена деца могла бити искључена из његовога насле1)а каквим даљим сродницима — онда не знамо зашто би законодавац, који, као што смо видели, не прави овде разлику између оделитих и неодељених синова, лишио наслеђа очевога јодну кћер само