Полицијски гласник

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 21.

— Трчите горе! Овуда!... Овуда!. Мени није ништа огреботино... Али трчите, за име Бога! ои је узоо новац. Отац и синови поскакашч. — Он је узео новац! раздера се господар Гусот, јурнувши вратима која му је жена означила. Он је узео новац! Лопов! На крају ходника, кроз који су долазила остала три сипа, заграјаше гласопи: — Ја сам га видео! Ја сам га видео! — И ја тако исто! Он се попоо уз степенице. — Није, ово га где силази! Настаде страховпта јурњава, од којо со под потресаше. Одједном господар Гусот, дошав до краја ходника, опази пред вратима од вестибила јодног човека, који покушаваше да ова врата отвори. Ако у овоме успо био је спашен, јер је могао лако побоћи кроз црквену порту и ссоске улицо. Изненађен на послу. крадљивац, губећи глупо присуство духа, јурну на госпечара Гусота, гурну гау страну, иромаче норед најстаријег сина и, гоњон четворицом браће, дохвати се дугог ходника, уђе у собу, скочи кроз разбијен прозор и ишчезе. Враћа појурише за њим кроз траву и воћњак, које веК освајаше сенка ноћи. — Пропао је, бандпт, говорио је подругљиво господар Гусот. Апсолутно му је немогућно изићи. Зидови су врло високи. Пропао је. Ах, ниткове! Пошто се овог момента двојица слугу вратише из села, оп им саопшти шта се догодило, и даде им пушке. — Ако онај нитков, нареди им ои он, само покуша да се приближи кућп, пробушите му кожу. Нема милости' Означивши им места са којих ће пазити, и уверивши се да јо велика капија, резервисана за воловска кола, добро затворена, он се сети да ће њоговој жени требати може бити каква помоћ, и рече јој: — Дакле, мајко? — Где је он ? Је ли већ ухваћен ? упита она одмах, — Да, тамо су горе. Момчад га је до сада сигурно ухватила. Атентат Ова новост поврати је, а чашица рума даде јој снаге да дође до кревета, уз припомоћ господара Гусота, и да исприча своју историју. Ова, у осталом, није била дугачка. Пошто јо наложила ватру у великој соби, дошла је у своју собу, села крај прозора и, плетући полако, очекивала повратак људи. Одједном јој се учинило да у соби за рубље чује лагано шкрипање. — То је, на сваки иачин, закључила је она, мачка, коју сам тамо била оставила. И непомишљајући на какву опасност, отишла је у ову собу и пренеразила се, кад јо видела, да су оба крила од ормана за рубље, у коме је чуван новац, отворена. Без икаквог неповереља пошла је и даље унапред. Један човек стојао је код ормана и покушавао да се сакрије, окрећући леђа проградама у орману. — Али како је ушао? упита господар Гусот.

— Како ? ја мислим кроз вестибил, на коме со врата никад не закључавају. — И тада то је напао? — Не, ја сам прва њога напала. Хтео је побећи. — Требало га јо пустити. — Како ? А новац ? — Он га је, дакле, већ био узоо ? — Дабоме! Видела сам новчаницо у његовим рукама, нитков! Пре бих се убила... Тукли смо се... — Он, дакло, није био наоружан? — Ништа боље од мене. Обоје смо имали на расположењу прсте, нокте и зубе. Вида како ме је ујео. Викала сам и звала у помоћ. Само, ево, ја сам стара... морчла сам га пустити из руку... — Познајеш ли га ? — Држим да је отац Тренар. — Скитница? Разуме се да, узвикну закупац, то је отац Тренар. И мени се учинило да га познајем. Имавећ тршдана како се шуња око куће. Ах, стари угурсуз, осетио је мирис новца. Ех, мој оче Тренаре, што ће бити смејурине. У почетку батине нумера један, а затим суђење. Можеш ли, мајко, сада устати. Зови суседе. Треба од.мах известнти жандармерију. Ииај у виду да дото нотарево има бицпклет. Проклети отац Тренар, како је побегао. Ах, он још има добре ноге према својим годинама. Прави зец! Усхнћон авантуром, он се гушаше од смеха. Шта је ризиковао ? Никаква сила на свету не би могла помоћи скитници да побегне пре него што прими заслужну казну и не оде, са добром пратњом, у градски затвор. Закупац узе пушку и придружи се гвојим слугама. — Ништа ново? — Још ништа, господару! — То неће дуго трајати... Сом ако га сам ђаво не пренесе преко зидова... С времена на време чули су се издалека узвици браће. Очигледно се крадљивац, хитрији но што со веровало, бранио. Али, са момцима какви су били браћа Гусот... Један од њих, међутим, врати се доста обесхрабрен, и изјави отворено : — Нема смисла мучити се и даље. Ноћ је тамна. Крадљивац се без сумње увукао у неку рупу. Сутра ћемо већ видети. — Сутра! ти си луд, дечко, протествова отац. У овом моменту стиже најстарији снн, сав задијан. И он беше истог мишљења као и његов брат. Зашто не очекнути до сутра кад је бандит окружен зидовима као и у самом затвору. — Добро, онда идем ја сам, узвикну господар Гусот. Нека ми се упали један Фењер. Овог тренутка дођоше три жандарма. Њихов бригадир беше скрупулозан човек. Он прво затражи да му испричају целу историју, и то у детаљима, затим размишљаше, па онда отпочс иснитивати браћу понаособ, размишљајући после сваког исказа. Сазнавши од њих да је крадљивац побогао у правцу ка изласку из мајура, да су га губили из вида више

пута, и да гаје, најзад, дофинитивно нестало у околини места званог »Бист о Корбо", он размисли још мало, иизјави: — Бољеје очекнути. За времо ноћњог гоњења отац Тренар могао би се увући у нашу сродину и онда, лаку ноћ, дружино. Закупац слеже раменима и усвоји, гунђајући, разлого бригадирово. Овај постави страже од браће Гусот и сеоских момака, под надзором својих људи и, пошто се уверио да су све лествице затворене, инсталиса свој главни стан у трпезарији, и ту остаде, дремајући са господар Гусотом, уз бопу старо шљивовице. Чудноват нестанак Ноћ је била мирна. После сваких два сата бригадир обилажаше и смоњиваше стражаре. Но боше никакво узбуне. Отац Тренар не мицашо се из своје рупс. Чим је мало свануло отпоче хајка, која јо трајала пуна четири сата. За ово време двадесет људи прегледали су и лрстросли пет хектара зеиљишта у свима правцима, ударајући мотнама по шипражју, газсћи по џбуновима траве, испитујући шупљину дрвећа и подижући гомиле сувог лишћа, али отац Тренар оста новидљив. — Ах, он се добро држи, процеди кроз зубе господар Гусот. — Ово је апсолутно неразумљиво, одговори бригадир. Фсномен јо доиста био необјашњив. Изузев иеколико густих џбунова лавора и осталог зеленог шибља, који су брижљиво прегледани, сва остала дрва била су огољена. Не бешо никакво зграде, шупе, кровињаре, кратко речено ничег што би могло поолужити за сакривање. Што се тиче зидова, оам бригадир испитао их јо иажљиво и уверио се, да је прелаз преко њих био материјално немогућан. Истраживања су настављена и по подне у присуству истражног судиј; и његовог помоћника, али опет без резултата. Шта више, ова афера изгледала је чиновницима толико сумњива да се нису могли уздржати, да не покажу своје нерасположење и да не поставе ово питање : — Јесте ли баш сигурни, господар Гусоте, да и ви и ваши синови нисте жртва привиђења ? — А јели моја жена, узвикну господар Гусот, црвен од гнева, била жртва привиђења, кад ју јо лупеж стезао за грло ? Изволите видети трагове! — Добро, али где је онда лупеж? —• Овде, између ова четири зида. — Лепо ! Онда га сами тражите. Што се тичо нас, ми дижемо руке. Потпуно јо очигледно да би крадљивац, ако је сакривен нзмеђу ова четири зида, морао до сада бити пронађен. — Е добро, ја ћу га ухватити, ја који вам говорим, продера се господар Гусот. Неће се моћи похвалити да ми јо украо шест хиљада динара. Да, шест хиљада. Био је то новац од три краве којо сам продао, затим од овогодишње жетве жита и кромпира. Шест новчаница од по хи-