Полицијски гласник

БРОЈ 11.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСИИК

СТРАНА 83.

дсо без икаквог ужитка с!е сши8-ове снахе. 1 ) Решење од 28. Јуна 1849. годиле, код §-а 523. Грађ. Зак., које вели да удови - матери »остаје само право уживаша до смрти или преудајо«, не тиче се натпога случаја, пошто овде мати - удова има ужитак на ономе што је њено мушко дете наследило од њонога мужа, а на томе постојп њен, удовичин (материн), ужнтак сво до њепе смрти или преудаје боз обзира на личност наследника на које имање њеног мужа може сукцесивно прелазити: удовичин узкитак, као стварно нраво, које, код непокретних добара, постоји и без уписа (Решење од 17. Априла 1858. год., 86. XI., стр. 65., код §-а 414. Грађ. Зак.), прати добра њиме оптореКена ма у чијим се она рукама налазила. Бар овако је, ако је реч о непокретним добрима. Да ли нам овде може помоћи §. 524. Грађ. Зак. који вели : »Осим тога што јо задруга дужна жену удовицу садржавати, и њој уживање пристојио давати, она ит.д.'? Питање којо се, поводом овога параграФа поставља, ово је: дали је законодавац свакој удовици, која со у тренутку смрти свога мужа палазила у задружној кући, дао прано на издржавање без обзира на то што, можда, муж њен није ништа од имања у задрузи оставио ? Ми мислимо да треба одговорити ногативно. Задруга можо имати обавеза само према задругарима и женама односно удовама и деци задругара; према незадругарима и њиховим женама односно удовама и деци њиховој задруга пе може имати никаквих обавеза, на основу прописа о задрузи, ла ма се та лица и налазила Фактички у задружној кући. То је почетна тачка од које се

гледишта стао наш законодавад? Ми ова питања само нотпрамо. јер у расправу њихову овде улазити не можемо. Разумс се да со слична тешкоћа појављује и онда када, место мушких лица, представљањем наслеђују женска лица. Ј ) ( ,Пошто између оца и сина нема задруге, то свекар није дужан издржавати своју снаху од покојног сина. — О. о. с. 28. Новембра, 1890. год., Бр. 4659.:» Гојко Никетић, ор. сИ., стр. 328.. Међутим, по одлуци одељења од 30. Марта 1884. год., Бр. 1195.: в Снаха ииа право уживања из свекровог имања као жена његовог неодељеног сина": Ст. Максимовић, Нова Збирка, књ. III., стр. 102.. У овом смислу је и одлука одељења од 17. Јануара 1877. год., Бр. 103.: ((Снаха нма право на издржање и удомљење из свекровог имања, као жсна његовог пунољетног сина, чија је привреда остала код туженог свекра као наелеђе по §-у 401. које иде са бременом": Ст. Максимовнћ, ор. сИ., књ. IV., стр. 15.. Она прва одлука је тачнија. Законске обавезе постоје тамо где је то нарочито казато, па тако је и са законском обавезом издржања: за ову последњу обавезу имамо одредбе §§-а 109. (о издржању удате жене), 115. а 117., 119. (о издржању деце), 127. (о издржању родитеља), 129. и 131. (о издржању ванбрачне деце), 397. (о издржању сестара), али нигде немамо одредбе да на оцу мужевљевом, свекру, лежи обавеза издржања или удомљења снахе: ако њен муж није оставио никаквог имања односно кога би она имала право ужитка, она нема шта да, на основу издржања или удомљења, од свог свекра потражује. Последња одлука је још и у томе нетачна што она, како је ми ехватамо, претпоставља даје пунолетни син имао удео у приновку и стога ставља свекру у дужност да снаху издржава и удоми: међутим, то је извођење погрешно, јер ако је син оставио оцу какво наслеђе, по §-у 401. Грађ. Зак., његова жена има на томе свој удовички ужитак, а никако свекар нема, услед тога, обавезу да снаху издржава и удоми. Шта више, по §-у 414. Грађ. Зак., удова нема ни унштак на свем оном што је њен муж оставио и шго је отац наследио: она има ужитак само на половини тога.

овде мора поћи и која нам даје сигурности да ћемо доћи, у појединим конкретним случајима, до солуција закону саобразних. Ако бисмо, пак, тумачећи буквално §. 524. Грађ. Зак., дали право на издржање свакој удовици чијијемуж умро у задружпој кући, без обзира на то што он није имао карактер задругара када јо умро, ми бисмо на тај начин створили једно право за које не знају ни општи прописи породичнога права ни специални прописи о задрузи. Узмимо, да бисмо боље истакли нооснованост такве инторпретације §-а 524. Грађ. Зак,, овај пример: у једну задругу склонио се, са својом женом, један од сродника те задруге који је осиромашио и когаје задруга, из хуманих и сродничких осећаја, примила са његовом супругом. Ако сада тај сродник умре, да ли ће његова жона имати право на издржањо из задружне куће? Разумо седа не : на сваки начин задруга њу може у својој средини и даље задржати, из истих побуда из којих ју је са мужем била примила, али то би била само добра воља задруге, никако, пак, некакво право теудове. Па када је овако у том случају, онда зашто би било друкчије у оном када је у питању удова једног бившег члана задруге који је, и пошто је престао бити задругар, остао, ма из каквих разлога, у задружној кући и ту умро, као што би био случај, горе наведони, када би један задругар отуђио, било у корист задруге било у корист неког другог, свој део у задружној имаовини или би му то повериоци његови пописали и продали (§. 515. Грађ. Зак.)? Да је тај бивши задругар, посло тога, отишао из задружне куће, или да га је задруга из ове кренула, пошто је престао бити члан задруго — јер се, као што зиамо, за својство задругара тражи и заједница у имању, — несумњиво је да удова тога лица не би могла, по његовој смрти, тражити од задруге никакво издржање. Зашто би она имала право на ово само зато што је њен муж, и пошто је изгубио својство задругара, остао, благодарећи једино добром расположоњу задруге, у задружној кући ? Тај Факат није њему могао повратити карактер задругара нити спр( чити однос инокоштине у који је он, отуђивши свој део у задружним добрима, дошао. И будући је он, тако, умро у инокосном стању, њогова удова не може се позивати на прописе о задрузи да би себи обезбедила издржање. Живојин N1. ПериЋ. (В АСТ АВИЋЕ СЕЈ

0 ИСТУПИМА од Д-Р ТОМЕ ЖИВАНОВИЋА

(НАСТАВАк) § 6. О иступима у погледу кућних старешина и њихове чељади, , газди и сдугу. Иступи у погледу кућних старешина и њихове чељади, газди и слугу продви-

ђени су у глави XXXVII к. з., чији је наслов : »О купним старешинама и њиховој чељади, о газдама и слугама (( . Они су: I. Истуа из § 349 к. з. — »Сгарешина, о коме би се доказало, да је сирам своје жене и других домаЛих крајње нечовечан био, ове немилосрдно тукао и злостављао, вели се у овом §, казни&е се на тужбу иовређеног до тридесет дана затвора.«. 1. Радња се састоји дакле у немилосрдном злостављању своје жене и других домаКих од стране старешине куКнег и у оиште у немилосрдном ссостуиању с њима а) Злостављање треба према томе да је немилосрдно , да би постојао овај иступ, што јо једно Фактичко питање. Старешина кућни не би на тај начин био кривично одговоран, кад би због какве грешке тукао своју жену, али не немилосрдно. Законодавац му дакле даје право на то. б) Без значаја је дакле, у чему се састоји немилосрдно поступање, јер се у § 349 вели »крајње нечовечан био, ове немилосрдно тукао и злостављао", из чега се види, да је немилосрдно тучење и у опште злостављање наведено само као пример нечовечности, т. ј. нечовечног поступања. Тако не би се казнио кућни старешина, који би нанео лаку повреду својој жени, ако се овакав поступак с обзиром на величину нанете повреде не појављује као немилосрдан. Но из овога излази као закључак и то, да би се кућни старешина казнио по § 349, а не по § 173 за лаку повреду, ако би се лака повреда, коју је нанео жени, појављивала као немилосрдно поступање, јер кад за лаку повреду нанету од кућнег старешине важи § 349 к. з., ако није немилосрдна, онда мора за њу важити ова.ј § и онда, кад је немилосрдна. 1 ) в) Под »другим домаћим® имају се разумети чланови породице кућнег старешине. За слуге и служавке важи § 351 к. з. 2. Кривац. — Из саме природе овог иступа истиче, да извршилац мора"делати вино и то умишљајно. 3. Вели се изрично, да се истрага може повести само на тужбу повређеног. II. Истуи из § 350 к. з. — 8 Но и због крајње неиослушности задругара или ког од кућне чељади, на тужбу старешине задруге или ку&е, кад овога исиравителне домаће мере ирема уиорнику уиотребљаване без усиеха остају, уиорник Ае се, вели се у овом §, казнити затвором до десет дана, о храни куће задружне или старешине куЛног". I. а) Радња се састоји дакле у неиослушности задругара и ког од кућне чељади ирема старешини задруге или куКе. б) За појам овог иступа потребан је јодан саецијалан услов инкриминације: да је неиослушник остао такав и иоред у ,исиравителних домаћих мера а , које је старешина иротив њега уиотребио. »Ис-

') Тако и К. С. 1 909. Бр. 1 1459. В. Урошеви% 199.