Полицијски гласник

ВК )Ј 11

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 91.

мосеца или сасвим остане, но у томс случају дужан је газду извостити на седам дана пред полазак, да неће с њим ићи; г) кад га родитељи услед напрасне болести позову, или кад му код куће имање нема ко да надгледа услед болести или смрти у Фамилији; д) кад код млађег — женског пола, наступи случај удомљења. Но дојиља или лице, које је погођено да чува слабомоНне, не може службу ни у ком случају пре вромена, док себи способну замену но нађе". У чл. 22 учињен је од овог један изузетак. „У кући, вели се овде, где јесамоједам слуга или једиа слушкиња, напуштање службе не може бити, док се замена не нађе, изузимајући случајеве : болести, и кад јо отказ учињен код уговора дужих од месец дана, на 15 дана, а код уговора месочних на 7 дана". б) Кривац. — В. IV 2. 2. Слуга, који би се код једног погодио, пак би га преварио и код другог отишао". а) Ридњ а се састгји дакло у сгуаању у службу код другог, анекод оног, скојим се је већ иогодило. 1° Не би према томе постојао овај иступ, кад би се тсо погодио код једног, па не би ступио у службу ни код њега, нити код ког другог. 2° Не би такође постојао овај иступ, кад би се А погодио прво код Б, затим код В, па би ступио у службу код првог. б) К-ривац. — В. IV 2. (НАСТАВИЋЕ СК)

ПОУЧНО-ЗАБАВНИ ДЕО 3 А М К Е од Мориса Леблана Кад јо обишао зид који је окружавао замак, Арсон Лупен се врати на оно исто место одакле је и пошао. Извесно да никаква прелаза не бешо и јодино се у пространи домен Мопертиса могло ући на мала ниска врата добро закључана или на главни удазак крај кога се налазио вратарев стан. Ипак, рече он, употробићемо друго срество. Уђе у шибљак, гдо је сакрио свој мотосикл, откачи испод содла један пакет у коме је био канап и упути се месту које јо одредио за најзгодније при свом испитивању. На том месту удаљеном од пута, на окомку шуме, велика дрвета окружаваху парк и прелазила су преко зида. Лупен утврди камен на крају канапа и баци га, ухвати једну дебелу грану, привуче јо себи и опкорачи. Грана се одби и подиже га од земље. Он прескочи зид, спусти се низ дрво и лако скочи у парк.

Вила је зима, и кроз оголеле гране а преко таласасте ледине видео се пз далека мали замак Мопортис. Попланш со да га нс виде, он со сакри иза једне гр\по јела. Одатле је помоћу дурбина посматрао суморну и мрачну Фасаду замка. Сви с-у прозори били затворени и осигурани херметичним капцима. Изгледало' је да нико не станује. До ђавола, промрмља Лулен, кућа није весола. Нема изгледа да ћу овде остати. Али чим на сахату изби три сата, једна врата на приземном спрату, која воде на терасу отворише и појави се јсдна врло слаба женска силуета, увијена у црн огртач. Нрошета се горо, доле, опкољена тицама, којима је бацала мрве хлеба; затим се спусти низ камене степенице, које су излазиле у башту и упути седесно алојом. Номоћу дурбина Лупен јо јасно видсо. да се упутила у правцу где је био он. Била је висока, плава, отмених покрета, сасвим млада девојка. Кретала се весело посматрајући бледо доцембарско сунце и кидала је с времона на вромо мале оуве гранчице покрај пута. Воћ јо била прешла две трећино пута који је раздвајао од Лупена, кад се зачу страховито лајање, иједан огромни дански пас појави се из оближње кућице и затеже ланац којим је био везан. Млада девојка се изнепађено трже и продужи даљо не обраћајући пажње на догађај који се сваки дан понављао. Пас се још више ражљути усправи се на шапо и затоже ланац да га скоро удави. Тридссет или четрдесст корака даље, девојка, већ нестрпљива без сумње, ману М У руком. Данац подскочи од беса, повуче се до дна своје кућице и поново нагло скочи. Млада девојка уплашсна узвикну. Пас је јурио преко ледине и вукао за собом прекинут ланац. Она поче да трчи из сво снаге и вичо за помоћ. Али у залуд. Уз неколико скокова пас је стиже. Она паде изнемогла, изгубљена. животиња је била всћ над њом, додиривала јо. У том страшном момонту одјекну пуцањ. Пас подскочи у напред, поведо се, загреба земљу, паде урлајући промукло, пригушено и сврши тужно у нејасном ропцу. То боше све. Мртав, рече Лупен, који одмах дотрча, спреман да окине свој револвер и по други пут. Млада девојка се диже, бледа још поводећи се. Она је посматрала, врло изненађена, овога човска. ко1 а није познавала, а који је јој живот спасао, м шљајући: — Хвала, много сам се уплашила... Било јо већ крајњо време... Ја вам благодарим господине. Лупен скиде свој шошир. — Дозволите ми да се преставим госпођице... Пол Добреј... Али про сваког објашњења молим за један моменат. Он се саже ка псу, испитујући на ланцу место, где је прекинут. Заиста јо оно што сам претпостављао, прошапта он. Хм... догађаји теку и сувише брзо... Требао сам доћи раније.

Кад се вратио младој девојци роче : — Госпо^ице, ми не смемо ни један моменат да изгубимо. Моје је присуство у овом нарку сасвим необично. Ја нећу да нас нзненаде из разлога који се лично вас тичу. Замислито да су у замку могли чути нуцањ? Млада девојка изгледала је као да со већ повратила од узбуђоња и одговори са сигурношћу, у којој се огледала сва њона храбра природа. —• Тога с.е не бојим. — Господин! , ваш отац је у замку данас, зар не? — Мој отац је болестан, лежи већ месецима, у осталом његова је соба с друге стране замка. — А послуга ? — Они станују сви заједно и они су такође на другој страни. Овамо нико но долази, једино се ја по овом крају шотам,— Дакле, вероватно јо, да ме ниоу видели, а у толико пре што нас ово дрвеће кријо. — То је вероватно. — Онда вам могу говорити слободно. — Зацело, али ја но могу да објасним... — Ви ћете већ разумети и он јој се приближи и рече : — Дозволите ми да будем кратак. Дакле "про 4 дана... Госпођица Жана Дорсеј ... — То сам ја, рече она смошоћи се. Дакле, госпођица Жана Дорсеј настави Лупен, писала јо нисмо једној својој пријатељици, која со зове Марселина и станује у Версаљу. — 1 Одкуд сво то знатс; ?.. рече млада девојка уплашено, ја сам писмо поцепала пре него што сам га довршила. — И ви сте бацили парчад крај пута који води из замка у Ваљдом. — Заиста, шетала сам се.?. — Та су парчад била покупљена и доспела су до мене одмах оутра дан. — Онда... ви сте читали, рече Жана Дорсеј са извесном срџбом. — Јест, ја сам учинио ту грешку, али не жалим јер вас могу избавити. — Да мо избавите... од чега? — Од смрти. Лупен изговори ову малу реченицу јасним гласом. Млада девојка уздрхта. — Мени не прети смрт. — Да, госпођице. Крајем октобра кад стс читали на кдупи торасе, где сте свакодневно имали обичај да седито, један део украса 4 со одломи и само неколико сантиметара је требало па да вас погоди. — Случај... — Једне лепе вечери у новомбру ви сте пролазили при мосечини кроз воћњак. Пушка пуче и метак вам прозуја поред ушију. — Мислила сам... бар... — Најзад, прошле недеље, мали дрвени мост, који води преко роке у парку на два метра од водопада, у момонту кад сте преко њега пролазили сруши со. Само сто се неким чудом могли ухватити за неки корен и спасти. — Да, али у свему томе што сам писала Марселини, то је само серија догађаја, случаја...