Полицијски гласник

ВРОЈ 12.

110ЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 93.

Агата одмах отрча, као увек, прво у иодрум, па из њега винарском трговцу, купи једну литру и донесо, али одвоји из ње три четврти па доли водом. — Није много крштено, рече Емилија гледајући како ја сипам у њену чашу; видиш, не пенуши, то је добар знак: пићу га и данас. .Ја сам Емилији учинио велико задовољство нудећи јој да окваси грло, али за мене то је само био први корак да задобијем њено поверење; требало је иавести је да се Фали та Хото-а. Чувао сам се врло обазриво да штогод не посумња; прво сам се почео тужити на своју судбину. Кад се човек жали девојкама на иосрећу од које и оне пате оне не оклевају ни мало да се с њим здруже; ја сам их видео доста. да се уз другу литру гунло у сузама као Магдалене; уз трећу постајао сам као њихов највећи иријатољ; тад се већ више ие уздржавају, све што имје лежало насрцу избија, настаје трснутак да изјаве. Емилија, која је раније већ била пила доста, убрзо изли свој гњев због своје супарнице и неверства Хотовог. — Ах, тај Хото ; Свиња једна! Он заслужује да има жону! Да те изневери због Фелисите! Међу нама речено Фелисита јо један гад и кад бих ја имао да ,бирам, ево кажем ти, ти би имала преимућство. — Дакле, и Жил ми се смејс! уздахну она. Узми каФу. Знам ја да је Фелисита лепша од мене, али, ако нисам као она нлеменита, ипак имам добро срце; ти си то вндео кад сам му носила иању (хлеб) у Тврђаву; тад је и он могао видети да ли сам готивна (добра) — Доиста ти си се бринула за њега, ја сам сведок. — Зар нисам ја, Жиле, чинила за њега све? А он неблагодарник !. Погодите му ви нараф... Јесам ли кад год била друкчија?.. Он нема шта да замери моме владању; ни законита жена, која би била венчана и све, не би му чинила више. — Таман! не би му она чинила ни толико. — И не би. Он и не зна како сам се бринула о деци док је он био петнајост месоци у бајбоку (затвору); ја сам радила без њега. То је врлина! Нек нађе још једну такву! Ја сам се лишавала свега то не зна нико ; кад бих причала трајало би дуго. Да је сачувао оне паре што их је потрошио код Бариол куд би му био крај! Нек се само тога сети, али... — Имаш право; њих му не би могла Фелисита дати. — Фслисита! Она би му оамо могла помагати у трошењу. Али, он њу више воли !.. уздахну Емилија; испи чашу и опет уздахну. Јеси ли их видео заједно, кажи ми искрено? — Јест, да ти кажем; све сте ви брбљивице. — На часну роч! Заклињем се пепелом мога покојног оца! Овај Хомерски израз употребљавају свештенице нужничке Венере ! Одакле је дошао ? незнам. Да се ћерка какве праље закуне пепелом својо мајке, иде, — али

пепелом свога оца!.. Ова реч казује читаву монограФију. Кад је изговара жсна која рачуна да је часна она је увек рђаво предсказање, и, ма какве било њено одело и стање, човек јој, без бојазни да ћо се претварати, може рећи: знам те леии маско. Ова заклетва увек ми је изгледала смепгаа и никад није предамном изговорена а да нисам добио вољу за смејањем. — Смеј се, смеј се, рече ми Емилија; мислиш да је то смешно ? Ћ,ути.. од њега нема никаквог добра; он не верује ни у шта... Ја бих била највоћа неваљалица под небом... Заклињем со у оно што ми је најдражијо на свету, у живот мога детета, у које со не заклињем никад; нека ме снађу све несреће ако му будем казала. За време овога разговора наша се литра неколико пута обнављаше, а што се више пило Иенелопа Хотова постајаше све нестрпљивија и уверавашс ме да ће чувати тајну. — Дакле, Жиле, кад ти ја обоћавам... он неће знати ништа. Лепо, казаћу ти шта је у ствари, али чувај се да не иоједеш мамац (да не издаш), иначе ја ћу то убити; Хото је мо.ј пријатељ, разумеш ли ? — Ништа се не брини... што со мени каже то је ту, као закопано роче она показујући руком груди. — Добро. Вечорас сам био у Јелисејским Пољима, видео сам твога мужа и Фелиситу; прво су се нешто препирали она му пребациваше што то је примио у свој стан у улици Сен-Пјед-о -БеФ. Он је се заклињао ^да то није истина и да се с тобом више не састајо. Појмићеш кад сам био с њима да сам морао потврђивати оно што је он говорио. После су се измирили и по речима из њинога разговора разумео сам да је Хото од јучо на ноћ до данас био са Фелиситом у стану на тргу Пале Роајал. — Е то није, јер јо био са аријатељима. — Са Кафеном, Бисетром и Линоаном? то ми јо сам Хото причао. — Како! он ти је сам то казао ? а мени је међутим забринио да ти о томе говорим; ето какав је, а после, ако му се што деси он ће грдити мене. — Не бој се нећу ја никад наудитп пријатељима; и ако сам цивил имам ја још осећања. — Јесте, али ипак више волиш канцеларију него казнени завод. — Па ипак, био у канцеларији или не, ја сам поштен човек и ако морам некомо да правим неприлике нећу бар Хото-у. — Имаш право, јагње мојо, али треба некад и пријатеље издати; него, реци ти мени куд је мој муж са оном отишао. — Ваш хоћеш да знаш? Отишли да спавају код Бисетра; незнам тачну адресу, нисам их питао. — Дакле, код Бисетра ! добро, добро... Идем да их узнемирим. — Идем и ја с тобом; да ли Бисетр далоко станује? — Знаш улицу Бон-Пи? — Знам.

— Ту, код Бахире, на четвртом спрату Ах, буди сигуран да ћу је ровашити! Да ли имаш какву бакарушу дајој иша,рам лице? — Немам. •—■ Свеједно, имам ја кључ... а, видеће они сад... — Слушај, нису они главице купуса... Нијс зголно да се ти иењеш ако они нису тамо... Ти мени верујеш, пусти моне... Попећу со; ако останем знаћеш шта то зиачи: да сам нашао тице. — Сасвим, то си се добро сетио; треба бити обазрив да се џабе не диже ларма, Дођосмо у улицу Бон-Пи; у.ђем. Пошто сам со уверио да је Бисетр на логалу вратим се Емилији, којој вино и љубомора беху помутили мозак. — Баш немамо среће ; Отишли са Висетром и његовом жоном на вочеру код Лииоа, распитао сам се где Линоа станује, али ми нису умели рећи. Можда нису хтели, али то ннје ништа, баш ништа; ја знам где Линоа станује; код његове мајке. Пођи и ти, та га и потражи да се не би што посумњало. — Ти ћеш мо тако вући до сутра. — Лепо, Бога ми! ти ме одбијаш!.. ах, молим те, не остављај ме, нећеш се кајати... пољубићу те. (НАСТАВИЋЕ СЕ) 4

ИЗ СТРАНОГ СВЕТА

Е. ВеНга.пА о забави у затвору. Затвореници проводе време као и сстали људи. Раде. Али многима ће се учинити чудновато, кад се кажо, да се затвороници такође и одмарају недељом као и оотали грађани. У свима земљама гдо се хтело уредити казнене заводе, управе су имале пред собом овај тежак задатак: чиме треба да се занима за време дугог недељног дана становништво казненог завода. Добра страна модерног затвора састоји се у томе, што је он у иСто доба и васпитни и репресивни. Много је тражити од затвореника, да ради и недељом као и осталим радним данима. У меото да се затвореник подигне, он би се бацио у назад; уместо да му се улије поштовање природног закона, религиозног и грађанског, он би се подржавао у непоштовању закона; у место да со прилагоди друштвеним правилима и редовном току живота, он би се од тога одстрањавао све више и више. Затвор, да би одговорио своме циљу, не треба да је у супротности са трезвеним обичајима и нормалним током живота. Ако се не може из основа изменити васпитање једнога човека, није немогуће еа делу му показати оно што ћс га можда доцније у животу спасти, а то је: да треба стално радити преко недеље, а одмор наћи седмога дана. — Одмор недељом потребнији је у затвору него иначе, а то долази услед једнообразности живота затворениковог.