Полицијски гласник

БРОЈ 15.

У БЕОГРАДУ, НЕДЕЉА 28. АПРИЛА 1913.

ГОДИНА IX

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖБЕНИ ЛИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА (ВЛАСНИК МИНИСТАРСТВО УНУТРАШЊИХ ДЕЛА)

„ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК" ИЗЛАЗИ ЈЕДАНПУТ, А ПРЕМА ПОТРЕБИ И ВИШЕ ПУТА НЕДЕЉНО. ПРЕТПЛАТА СЕ ПОЛАЖЕ У НАПРЕД, И ТО НАЈМАЊЕ ЗА ПОЛА ГОДИНЕ, КОД СВИЈУ ПОЛИЦИЈСКИХ ВЛАСТИ, и износи: 20 ДИНАРА НА ГОДИНУ ЗА ДРЖАВНА И ОПШТИНСКА НАДЛЕШТВА, А ЗА СВЕ ДРУГЕ ПРЕТПЛАТНИКЕ У ОПШТЕ 12 ДИНАРА ГОДИШЊЕ. ИНОСТРАНСТВО: ГОДИШЊЕ 24, ПОЛУГОДИШЊЕ 12 ДИНАРА У ЗЛАТУ. ПОЈЕДИНИ БРОЈЕВИ „ПОЛИЦИЈСКОГ ГЛАСНИКА" НЕ ПРОДАЈУ СЕ. РУКОПИСИ СЕ НЕ ВРАЋАЈУ

СТРУЧНИ ДЕО ЗАДРУЖНО НАСЛЕДНО ПРАВО по ГРАБАНСКОМ ЗАКОНИКУ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ (НАСТАВАК) Што би со могло још у прллог ОВО последње одлуке навести, то је ово : §. 523. Грађ. Зак. вели да удова има права уживања на заоставштпнн мужевљевој, а то право је, као што знамо, стварно право. 1 ) Општи ј принцип да нико не може бити примоЈан да својо право прообратм у неко друго, принцип познат под имоном неприкосновености права, који, као што видимо, обухвата два појма: овај, који сад изложисмо, и тај да нико не може бити, ни самим законом (чл. 36. Устава), лишен својих права, изузев случај експроприације (чл. 16. други став Устава), Отуда, ни наследници не могу удову приморати да она свој ужитак преобрати у тражбено право издржања, право које њену ситуацију из основа мења. Ово важи и за задругу где таква власт, такође, нијо призната задругарима-наследницима. Да је законодавац хтео то право дати овима, он би то изрочно казао, као што је то учинио са девојкама (кћерима) које насл ђују и у погледу којих наследницп имају право њихово наслеђе у натури преобратити у наслође у новцу, ако су у питању непокретна добра (Решење од 28. Новембра 1859. год.). А исто тако и удова нема права захтевати од задругара дајој они дају, у место ужитка у натури у задрузи, издржање у новцу и:>ван задруге. 2 ) Према овоме, ако би се наслод-

А ) В. нашу раоправу: 0 иравпом карактеру удовичкога ужитка и о његовом уиису, у збирци: Приватно ПравОу стр. 125. и даље. 2 ) «Удова умрлога задругара нема права на уживање у готову, кад према §. 523. Грађ. Зак. удова ужива део свог мужа у задрузи умрлога у натури, с обавезом да и она по могућству задрузи припомаже. — 0. о. 21. априла, 1906. год., Бр. 4286.®: Гојко Никетић, ор. сИ., стр. 335..

ницима дозволило да удову могу из задруге кренути, тако да јој, на име њенога права ужитка, дају извесно новчано издржање, повредио би се онај горе истакнути принцип нелрикосновености права. И обратно, исти би со принцип, такође, повредио, ако би удова могла својом једностраном вољом место ужитка у натури у задрузи добити издржање у новцу изван задруге. 1 ) Друга примодба која би се могла учинити на наведену пресуду Ваљевскога Прв. Суда, то је ова: сам тај Факат што удова није у задрузи и у овој не припомаже (§ 523. 1п Ппе) не даје задрузи право на омањење удовичпнога издржања — ако се већ прими као тачно мишљење да удовица нема права на деобу. Јер то би значило признати задрузи у сваком случају право на накнаду штете, ако удовица не би у задрузи радила, ако, т. ј., удовица не би вршила ту своју законску обавезу Јп 5ашепс1о. Међутим, као што знамо, за накнаду штете није довољно да дужник није испунио своју обавезу, већ је још потребно и то да је дужник крив за неиспуњењо своје обавозе. Ми сасвим разумемо да би се, од издржан.а удовичинога, могло одбити нешто — а ово је равно вредности рада удовичинога — на рачун тога што је удовица задругу напустила, ако јо она ово самовољно учи^ нила. Али, но разумемо да тако буде и онда, ако јо она задругу оставила кривицом задругара (рецимо они су је злостављали). Истина је, да овдо удовица не испуњава своју обавезу рада, али она није за то ноиспуњоње крива, и онда, би ли било правично да она плаћа задрузи

■) Истина је да удова има у задрузи ужитак на делу свога мужа, али, док је она у задрузи, она то право ужитка не врши онако како га врши инокосна удовица: у овом последњем случају, удовица врши свој ужитак као и сваки други уживалац, и наследници немају према њој друге обавезе до обавезу ш поп Гас1епс1о, т. ј. да јој не сметају у вршењу њенога права. Међутим, у задрузи удова не врши директно право ужитка: она то не би ни могла, пошто добра на којима то њено право постоји нису материално одређена, већ — као што смо напред казали — она то право врши у облику издржања које јој задруга даје, као и осталим женскима.

накнаду за једну штету коју ова истина трпи али коју је сама изазвала? Према овоме, и када се има у виду да се једно право не може, без пристанка његовог титулара, преобратити у неко друго право, и када, затим, задруга не може да лиши удовицу њенога ужитка, има се узети да је удовица законом овлашћена да може тражити, у колико јо реч о њоном ужитку, деобу онда када јој јо бављење у задрузи начињено немогућним поступањем задруге наспрам ње. Са овим случајем треба изједначити и оне случајеве у опште када је удовица принуђона да задругу остави, н. пр., онаје болесна и жели да се врати својим родитељима, где ће имати бољу неГу, или она мора да остави задругу ради своје деце коју хоће што боље да на пут изводе. Али, да ли ће удова имати право на деобу, ако она не може да наведе и утврди ни један оправдан разлог због кога мора да живи изван задруге ? Н. пр., удовица, са којом иначе задруга добро поступа и која је здрава и способна за рад, хоће да се врати у своју родбину коју претпоставља задрузи? Овде би со могло истаћи ово мишљење: да удовица такво право нема, већ да она, ако жели имати ужитак, мора бити у задрузи и овој припомагати, а ако не жели у овој остати, она може, али по цену губитка — бар привремонога, док је изван задружне куће'— ужитка, из кућо отићи. Она би имала, дакле, да бира једно од овога двога: или ужитак али са радом, или нерад али без ужитка. Друго би мишљењо било ово: да удовица има, у сваком случају, право на деобу, стим да би остало још да со регулише питање о евентуалној накнади штете задрузи зато што она не би у задрузи радипа. Да кажемо, најпре, да ће задруга имати интереса да со противи деоби у том сдучају ако је део задружне имаовине на коме удова има ужитак волики, тако да је корист коју задруга отуда има много замашнија него оно што она дајо на удовичино издржање. У оваквом случају задруга, поред штете коју би имала, ако би со удова оделила, у томе што она у задружној кући не би радила, имала