Полицијски гласник

СТРАНА 122.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЈ1АСНИК

ВРОЈ 16.

удоничино право да живи у задрузи или изван ове, не може бити говора о некој њеној накнади у корист задруге, ако би она хтела из ове отићи, јер накнада штете претпоставља повреду изве ног права, чога овде нема. Метгпвт 1аесШ диг зио шге иШиг. Овде може бити говора једино о накнади штете, од стране удовице, зато што ова, излазећи из задру :е, неће више »по могућству задрузи припомагати« (§. 523. Грађ. Зак. ш / те) и тако ће задругу лишити користи коју је она имала од њенога рада. Питање ово састоји се у томе да се зна да ли је обавеза удове, коју мало час наведосмо, законска. или морална обавеза? Ако је то само једна морална обавеза удовичина, онда ту не може бити говора о накнади штете, пошто ова претпоставља невршење једне законске а не моралне обавезе (§. 800. Грађ. Зак,). Ми мислимо да смо овде у присуству законске обавезе, али опви налазимо да задруга не би имала право на накнаду штете, ако би се удова оделила,, а ево зашто. а). Узмимо прво случај да је ужитак удовичин у задрузи толики да он надмашује трошкове око њеног издржавања. Да ли је и тада удова дужна »по могућству задрузи припомагати"? Јесте, али зашто ? То евакако није зато што задруга њу издржава, јер, ако би се овде стало на гледиште компонсација, не само да удова не би била дужна радити, него би она имала чак и право на накиаду од задруге. Па из кога је онда разлога дужна удова задрузи припомагати ? Оиа је то дужна чинити по оном општем правилу задружнога живота, правило солидарности, по коме сваки у задрузи, без обзира на то колико има у задружиој имаовини, мора у кући радити: сваки у задрузи има да овој ирипомаже, а ова опет има сваком у њој да обезбеди опстанак. Задруга је, док је неподељена, у овом погледу једна врста колективизма. Ако би који од задругара имао, н. пр., половину у свима задружним добрима. док би власници оне друге половине били њих, рецимо, четири задругара, онај први задругар био би дужан радити онолико исто колико и сваки од ова четири последња задругара, па чак и више ако је од њих за рад способнији. Док су заједно, не води се рачуна о томе колико ко има. И када је тако, онда не видимо по коме би то основу задруга имала право тражити од удове накнаду, ако би се она оделила. Задруга нема право на рад удовичин у сваком случају већ само дотло док она живи у задрузи, и тада се њена обавеза рада представља као накнада за издржање и одбрану коју она у задрузи има, што значи да, када ово последње престане, престаје и оно прво. То су две обавезе које једна другој одговарају и једна другу условљавају, тако да једне без друге бити не може. изузсв, наравно, случаја када је удова, зато што би била услед слабости Физичке или умне у немогућности да у кући привређује, ослобођена своје обавезе рада. И онда, како би задруга могла тражити неку накнаду од удове, зато што она више, услед свога изласка из задружне куће, у овој

не ради, када ни задруга више удову не издржава ? Накнада коју би овде задруга од удове захтевала била би без основа, 81пе саиза, и она би била таква без обзира на разлог због кога је удова задругу напустила, другим речима, боз обзира на то да ли ју је самовољно напустила или је на то била приморана: ми смо видели да јс то њено араво да из задруге можс изићи када год хоће, право безусловно, а познато је да нико не може бити законски одговоран за вршење једног свог права. Одговорност законска претпоставља против-правни акат чега овде нема. Ако би се ствар друкчије решила, ако би задруга имала право на накнаду од удове која се дели, онда би њој, задрузи, требало, тако исто, признати право на накнаду и против сваког задругара који би се хтео самовољно оделити: пошто је сваки задругар дужан у задрузи радити и припомагати, то задруга, у случају деобе једног од задругара, губи, због чега би јој, и ту, требало, логично, дати право на накнаду. Међутим, нико такву претенсију задруге против задругара-делача није досада истицао и бранио, и онда зашто би се то чинило код деобс удове, која је, као што смо то објаснили, овде у положају једног задругара ? б). Претпоставимо сада да је удовичин ужитак у задрузи, а зато што је удео њеног мужа у задружној имаовини био мали, испод трошкова које захтева њено издржање у задружној кући. Обавеза удовичина да кући прииомаже није овде мотивисана само оном општом обавезом задругара да у задрузи раде, без обзира на то колико ко има удела у имаовини задружној, па, дакле, и тада ако би удео дотичног задругара био много већи по својим приходима него трошкови око његовог издржања, већ и зато што су ту приходи које би удовица имала од свог ужитка много мањи него трошкови њсног издржања: ту се њен рад заиста појављујс као компенсација тога њеног издржања. Али та околност ипак не даје задрузи право ни на какву накнаду када се она одели, по оном истом резоновању које смо горе изнели: чим престане задругино издржавање, престаје и удовичин рад, онако исто као што, чим удовичинога рада нема — јер она више није у задружној кући — нема ни задругинога издржања. И задруга која би тражила накнаду од удовице која со доли чинила би оно исто што и удовица која би тражила од задруге издржање, и ако она, зато што је из задружне куће изишла, у овој више не ради. Најзад, тражење задруго да јој удовица даје накнаду контрастирало би и са иојмовима народним који со не би слагали са тим да мушка лица, задругари, тражс какву помоћ од једне жене. Дакле, удова, којој стоји на вољи или да живи у задружној кући, у ком случају она, као и остали задругари, има да ради и добија своје издржање, или да со одели па да врши своје право ужитка, није дужна, у овом носледњем случају, давати задрузи никакву накнаду. Али, тако исто треба аризнати и задрузи право да и она, по принципу личне слободе, може, ако јој је по вољи, кренути из своје средине I удову и оставити је да она живи од свога

ужитка и задруга јој нема за то да даје никакву накнаду. Ипак, има један случај, у коме ће задруга бити дужна удови дати накнаду, ако ју је, самовољио, из задруго кренула или ју је натерала, својнм рђавим поступањем према њој, да из задруге изиђе. То је онда, када је ужитак њон тако мали да она од њега не можо да живи. Док је била у задрузи, она није осећала, и поред тога што је њен ужитак тако незнатан, пикакву оскудицу, јер је у задрузи имала све што јој треба: мн смо казали да сс у задрузи не гледа на то колико ко има у задружној имаовини, већ сваки онај који живи у задружној кући добија од задруге све животне намирнице, стим да и он задрузи припомаже; међутим сада, када удова има да се ограничи на приходе од свога ужитка, њој ће недостајати многе потребе за живот. Ми мислимо да тада задруга мора удови дати у новцу онолико колико јој још, преко њено:' ужитка, троба па да живи оним животом какав води остало женскињс у задрузи. И заиста, по §-у 524. Грађ. Зак., задруга је дужна издржавати удовицу умрлога задругара, која је опет, дужна задрузи припомагати, и ако би задруга могла, по својој вољи или уопште својим неисправним поступањом, удову из задружне куће кренути, не давши јој потребно издржање у случају када њој мужевљев ужитак није довољан, задруга би имала свагда могућности да се те обавезе своје даудову издржава ослободи. Истина, задруга не би дошла у такав однос наспрам једног задругара кога би без разлога одвојила: један задругар, који сада, зато што јо његов.део у имаовини задружној мали, нема довољно средстава за живот, а имао их је, док је у задрузи био, не би могао од задруге тражити ништа на име издржања, али то је стога што је задругару, као мушком лицу, лакше наћи зараде него једној удовици. Живојин М. Пери+1. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

0 ИСТУПИЖА од Д-Р ТОМЕ ЖИВАНОВИЋА (нАСТАВАк) 4° Против наредбе полицијске власти о исељењу закупац се не може жалити арвостеиеном суду, пошто код иступа жалбе може бити само против решеи.а илн пресудо по оптужењу за иступ, а онда, кад се наредба о исељењу издаје, иступ из § 356 в к. з. још не постоји. Тако исто закупац се не може против ове наредбе жалити ни вишој административној власти, што се види из краткоће рокова, које полицијска власт можо на основу § 326 в а!., дати закупцу за исељење из закупног добра, и који би иначе били без вредности, као и из тога, што се власти наређује безусловно, да