Полицијски гласник

В1»0Ј 16.

ИОЛИЦИЈСКИ ГЛАОНИК

СТРАНА 123.

ич истеку рока, силом истера закупца, ако сам не изађе. 1 ) Наредба о исељењу може само аосредно бити предмот расматрања од стране првостепеног суда. То ћо бити случај онда, кад се кажњени закупац жали против пресуде (§ § 15 и 16 полиц. ур.). 2 ) Ако би суд пресуду поништио, налазећи, да је паредба о иселењу незаконита, закупац има право да тражи накнаду на основу § 356 в а1. 2 од закуподавца за принудно превремено иселење. 2. Према § 356 в а1. 1 к. з. противправност неисељавања закупца у одређоном му року била би искључена, ако би закупац навео узроке, „који га ио закону оаравдавају". Тако овакав би узрок

Ј ) Тако и К. С. у номенутој одлуци нао одговор на иоменуту т. 2 ст. 2 тражења Министра Унутрашњих Дела. <( Односно права закупчевог на жалбу против ове наредбе полицијске власти, вели се ту, Касацпоии Суд налави, да би таком ираву за жалбу одговарала дужност иадлежне старије власти, да наредбу по жалби расмотри и о томе жалиоцу своје решеље даде. Да се при доношељу прописа § 356 в мислило на такво право жалбе, то би, нема сумње, ту било и изближе одређено: изрично би било поменуто право жалбе, казано би било у ком року, коме и како се треба жалити, као и да ће се исел.ен.о по потреби и силом извршити тек по извршности одлуке о иселен.у. Како ово не само није казано у § 356 в, него се наређује, да се закупац силом истера, ако се из закупног добра сам не исели у року од 1 до 3 дана, од над му је то наређено, и да се за ту непослушност казни, то је очевидно, да се овде није ни хтело мислити на неко право жалбе, којим би се ови кратки рокови за иселеље чинили илузорним и увек могла изиграти свапа овака на закону основана наредба. Зоог тога, што је одлука о иселењу у закону названа наредбом, а права на жалбу може бити само против решења и пресуде, у закону и није речено, — Јер би то било сасвим излишно, — да закупац, коме је полицајска власт наредила иселење, против тога нема право жалбе. Исто тако би било сасвим погрешно ово право жалбе против наредбе за иселење из закупног добра засновати на појави неког а дминистративног спора. Тога административног спора у овом случају не може бити, јер су овде у спору обе стране приватна лица, закуподавац и закупац а не управна власт према приватном лицу, које би престављало, да мј је она повредила неко приватно право. Тај пак чисто приватни правни одношај има да се носле извршења наредбе о иселењу расправи грађанским а евентуално и кривичним судом. Саобразно томе, другим ставом § 356 в упућује се закупац суду, да тражи накнаду штете од господара ствари, ако је кривицом овога оштећен услед тога, што га је по.шцијска власт на захтев закуподавца из закупног добра изгонила. Наредбу полицијске власти донесену по § 356 в може расматрати старија полицијска власт само по праву свог општег надзора над подручном јој нижом влашћу, и тим поводом давати овој своја упуства у опште, али она нема дужност нити закупац има ослонца за право, да од ње захтева да по изјављеној жадби ту наредбу расматра и о томе му даје своје Формално решење". ) цНосредно наредба за иселење из закупног добра, продужује К. С. у наведеној одлуци, подлежи расматрању прв. суда, а то је кад власт због непоступања по тој наредби буде казнила закупца по § 356 в за иступ непослушности. Ирвостепени суд по жалби кажњеног закупца расматраће тада по 5 15 и 16 полиц. уредбе и законитост наредбе за непослушност, којом је закупац кажњен. Пре тога не може ни првостепени суд разматрати наредбу о иселењу, јер по § 15 и 16 полиц. уредбе првостепени суд разматра само пресуде или решења по иступним делима, а у овом случају још и нема каквог иступног дела, него је оно само у изгледу и биће га, тек ако се не би послушала наредба о исељењу. Извршење полицијске наредбе о исељењу из стана није дакле условљено никаквим решењем судске или сгарије админпстративне власги по изјављеној жалби, јер оно таквој жалби не подлежи".

иостојао, кад се закупац није иселио зато, што није могао наћи други стан, или што му је неко од укућана умро. 3. Према § 356 в а1. 2 ст. 2 закупац, који се је из стана иселио на захтев закуподавчев или по наредби полицијске власти, или који јо од ове власти силом истеран, може тражити код суда накнаду штете, ако држи, да је имао право још остати на закупном добру. 4. Кривац. — В. IV 2. § 7. Иступи повреде личне сигурности и части. Иступи повреде лпчне сигурности и части предвиђени су у глави XXXVIII к. з., чији је наслов : »0 аовреди личне сигурности и чести , к Они су: I. Истуии из § 35 7 к. з. — „Казниће се затвором, всли се у овом §, од једног до двадесет дана: 1. Ко на другога насрне, те га ћуши или удари. Ако су се двојица побили, пак се потреба видања породила, крива страна да плати видарину. Ако су обојица једнако криви, онда да се обојица једнако казне." а) Радња се састоји дакло у Кушању или ударању. 1° Ћушање и ударање су злоставе, о којима се као о преступима говори у §§ 173 и 179 к. з. Законодавац их је међутим издвојио од преступних злостава и сматра их као иступе. С обзиром на то, што је ово издвајање неоправдано, Ценић је поставио два ограничења за примену § 357 т. 1 к. з.: (1) § 375 т. 1 се не можо, вели, применити ако постоји једностран напад, већ само онда, кад су се двојица посвадила н аотукла и у томе међусобно шамарала и ћушала. Ово ограничење је неосновано, јер је случај, кад су се двојица побила, предвиђен засебно у ст. 2 („Ако су се двојица побили.. ,"). 1 ) (2) § 375 т. 1 се може применити, вели,само онда, кад је ко кога само једанаут ћушио или ударио, »јер више шамара или удараца долазо у злостављање и лакше или, према околностима, и теже телесно повређење, о чему глава деветнаеста прописе садржи", а у § 357 се каже: в ко на другог насрне те га ћуши или удари". Но и ово ограничење је неосновано, јер је и један ударац или шамар злостава, а из начина изражавања у закону не може се закључити, да овдо спада само случај, кад је нанет један ударац или шамар. Ћушање и ударање спадају према томе увек под § 357 к. з., но наравно под условом, да р>има није проузрокована телесна повреда у ужем смислу, јер би се онда имале применити законске одредбе о телосној повреди. Али ако су се двојица побила, па је ћушањем или ударом неко од њих лако повређен, имао би со према § 357 т. 1 ст. 2 применити овај §. 2° Ако се ћушање или ударање појављују као јавна увреда, онда постоји

') Стр. 558.

идоални стицај између увреде из § 213 к. з. и иступа из § 357 т. 1 к. з,, те со има применити само § 213 к. з. као строжији. 1 ) б) Кривац. — Пошто јо ћушање или ударање једна врста злоставе, и овде је потребна виност и то у облику умишљаја. в) Ако су се двојица побила, па је ћушањем или ударом неко од њих повређен, онда се има казнити и онај, који је ударом повређен, ако је и он „крив« за тучу, т. ј. ако је и он исту проузроковао (§ 357 т. 1 ст. 3). 2. Ко другога увреди, т. ј. који спрам другога речма или делом учини такво што, што се по општем мњенију као псовка, грдта и у опште као безчестије и увреда појављује". Овде је дакле реч о аростој увреди, т. ј. о уврсди, која није јавна (§ 213 к. з.). а) Увреда је изјава, којом се ирема схватању иублике изражава омаловажавање једног одређеног лица од стране. изјављивача, и која је сазната од некога. 0 олементима увреде као и томе кад увреда није јавна в. ЖивановиК 0 увредп и клевети у Полиц. Гласнику за 1910 и 1911 год. 2 ) б) Кривац. — Потребан је умишљај. В. исти мало час поменути рад. в) И ова се увреда ислеђује наравно по тужби повређеног и у опште за н.у важе §§ 215 и 216 к. з. (§ 357 посл. а!.). (НАСТАВИЋЕ СЕ)

П0УЧН0-ЗАБАВНИ ДЕО

ВИДОКОВИ ЖЕМОАРИ

(НАСТАВАк) Ова шпијунска власт, тако да је назовем, достигла је невероватан врхунац. Докази о томе тако су многобројни да не знам коју да изаберем. Често пута крадљивци кад нису имали да ми доставе какву туђу крађу проказивали су злочине у којима су оптуживали један другог и који су били повод и за њихову осуду. Ево примера: Нека Боји, стара крадљивица, затворена у Сен - Лазару, зовну ме да ми да нека обавештења; одем и она ми речи да ће ми, ако се заузмем да буде ослобођена, проказати извршиоце пет крађа, од којих су две опасне. Пристанем на ногодбу, и подаци, које им је каза-

^) В. ЖивановиК 0 увреди и нлевети у ПолГл. 1911. 2 ) В. и Основи Кривичног Права, Посебни Део I § 36.