Полицијски гласник

СТРАНА 124.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 16.

ла, били су такве вредности да сам мислио да немам шта више да радим него да испуним своје обећање. Али размишљајући о појединостима, које ми је испричала чудио сам се како је она могла бити тако тачно обавештена. Она ми је казала оне који су били покрадени; један од њих био је г. Фредерик, у улипи СентОноре. Одем одмах тамо и прибирајући податке стекао сам уверење да је Баји била једини извршилац ове крађе; повео сам ислеђење и но другим крађама и свуда сам наилазио на исто. Требало је још ствар проверити; поведем тужиоце у Сен-Лазар и кад сам им показао једну Трупу женскиња, међу којима је била и Баји, они су је одмах познали и као учиниоца означили, Баји се јако збуни и признаде све; то јој је донело осам година затвора. Имала је времена да себи рекне: сама сам крива. Ова је жена за ове крађе била оптужила два своја друга, против којих је стајало као основ њихово сумњиво владање. Друга једна крадљивица, нека БелБушер, која ми је тако учинила слична открића ; није ни мало боље прошла, од Баји. Неки Уас, чији је отац доцније био умешан у кривицу бакалина Пулена, означи ми три личности као учиниоце једне опасне крађе извршене, ноћу, у улици Сен-Жермен-Оксроа, код једнога дуванџије. Отидем »на лице места", распитам се и добијем необорљиве основе да је и Уас, и ако је скоро пуштен, умешан у злочин. Ћутао сам, али сам придружио ислеђење те је ухапшен као саучесник и осуђен на, затвор. Ово је требало да га одучи од денунцирања, али он је хтео ио сваку цену да постане шпијун и достави државном заступнику у Версаљу неке лажи које су му донеле две или три године затвора. Ја сам већ рекао да злочинци нису злопамтила, па тако и Уас: чимје изашао дотрчао је к мени да ми, опет, о једној крађи јави. Проверио сам његово казивање и крађа доиста беше извршена. Али, да ли ћете веровати? крадљивац је оиет био Уас. Ухваћен признао је и осуђен је поново. Кад је за време издржавања казне дознао, да му је отац ухапшен, овај бедник ,ми је доставио неке ствари које су теретиле његовог оца и ја са их по дужности доставио власти. Тај његов

поступак показује колпко је то био покварен син. Прекинути отворено с лоповима зиачило би у нолицијској служби лишити се једног врло корисног средства, те се зато ја никако нисам потпуно одвајао од пих; и кад сам их гопио правио самседа водим рачуна о њиховој суДбини. Да ли сам био пас или курјак? Такву сам сумњу волео да изазивам у њима, а та сумња је увек згодно служила за оговарање кад ми се пребацивало да трпим лопове и ако то у истинц никад није било. Та њихова сумња никад није била расветљена. Ето зашто су крадљивци подизали мој углед, који сам имао: они су мислили да сам јавно њихов отворен неиријатељ, али да их тајно штитим; понеки пут су ишли дотле да су ме жалили што сам приморан да радим овај посао, а међутим оци сами су ме помагали у раду. Међу крадЉивцима којима је крађа била занимање био је мали број оних који нису сматралп за срећу ако их полиција упита за какво обавештење или, ако их где употреби; готово сви су утркивали да докажу своју ревност верујући да ће им то донети ако не потпуно некажњавање а оно бар да им се који пут ирогледа кроз прсте. Они који су се пајвише бојали полиције готово увек су били вољни дајој нослуже. Сећам се шта се десило једном пуштеном робијашу, неком Буше-у, званом Каде Поањол. Билоје већ три недеље како га тражим, кад сам га случајно нашао у крчми »Златна Рука (< у улици Св. Ангоиије. Ја сам био сам а он у великом друштву; хватати га ех ађгир !,оМ значило би помоћи му да утекне, јер је могао покушати да се брани а имао би, сумње нема, помагача. Буше је раније био полициски агенат, ја сам га у сдужби и познао и чак смо били доста времена заједно. Паде ми на памет да му приђем као пројатељ и да му подвалим на свој начин. Уђем у крчму и, идући право к столу где је он седео, пружим му РУ К У— Добар дан, друже Каде, рекнем. — Гле, друг Жил! Хоћеш да се мало освежиш? тражи једну чашу или узми моју. — И твоја је добра, нису ти

х ) Одмах, без припрема.

ваљда уста шугава (узмем и гшјем). Хтео сам да ти нешто насамо кажем. — Драге воље,' можемо одмах. Он уста а ја га узмем под руку. — - Г Г и се сећаш, рекнем му, Малога Бродара што је био у твоме ланцу ? Да, сећам се, један кратки дебељко који је био на десетом ужету, је ли? — Да, тај ; бар ја тако мнслим; сеНаш га се још? — Ни мог оца не бп лакше иознао; изгледа ми да га још видим на тринаестој клуаи како прави дрвену обућу за осуђенике. — Сад сам ухватио једно лнце и мислим баш да је он, али нисам сигуран; нредао сам га станици Бираг и кад сам изашао видим тебе где уђе амо. Е, баш добро, номислим у себи, ево га Каде, он ће ми рећп да ли сам се преварио — Ја сам ту, драги мој, ако ти требам, али пре но што пођемо да попијемо још по једну. (Окрећући се својим друговима). Пријатељи, не брините се ништа, за минут вратићу се. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

ИЗ СТРАНОГ СВЕТА

0 за штити животињ а. Предузето дело друштава за заштиту животиња јесте, само но себи, неоспорно добра ствар; али често се мора констатовати, да се у томе у неколико и претерује. С почетка се сматрало, да животињу треба штедети и заштићавати ради ње саме; мнслило се, да животињи треба признати нека права, која би човек био дужан да поштује. По овој неуспелој теорији види се, да и у овом питању, као и многом другом, има аретераности. По доктрини Аристота и других стварни разлог за заштиту животиња лежи у природној и моралној корисности самог човека. — Разни погледи о овим принципима, разуме се, повлаче разна посматрања о мерама, које треба нредузети за заштиту животиња. Отуда се јавл>а потреба, да пре свега буду тачпо постављени ови принцини. — Ови иак принципи најбоље ће одговорити правом стању и здравој философији, кад се поставе с погледом на намену животиња. — Заштнта коња