Полицијски гласник

БРОЈ 18.

У БЕОГРАДУ, НЕДЕЉА 19. МАЈА 1913.

ГОДИНА IX

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖБЕНИ ЛИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА (ВЛАСНИК МИНИСТАРСТВО УНУТРАШЊИХ ДЕЛА) „полицијски гласник" излази једанпут, а према потреби и 8ише пута недељно. претплата се полаже у напред, и то најмање за пола године, код свију полицијских власти, и износи: 20 динара на годину за државна и општинска надлештва, а за све друге претплатнике у опште 12 динара годишње. иностранство: годишње 24, полугодишње 12 динара у злату. поједини бројеви „полицијског гласника" не продају се. рукописи се не враћају

СЛУЖБЕНИ ДЕО

Указом Његовог Величанства Краља Петра I, на иредлог Минисгра Унутрашњих Дела, а на основу чл. 34. закона о пословном реду у Државном Савету, одобрено је решење Државног Савета од 22. априла т. г. Бр. 823. донето на основу чл. 144. тач. 9. Устава, које гласи: »да се Д-р Јован Кујачић, котрактуални секретар санитетског одељења Министарства Унутрашњих Дела, родом из Грахова и подаиик црногорски, по својој молби прими у српско поданство заједно с-а женом Марицом и малолетном децом: Мирком, Вером, Олгом, Чедомиром и Вукосавом, изузетно од § 44. грађанског закона, пошто је поднео уредан отпуст из својег садашњег поданства.® Из канцеларије Унутрашњих Дела, год. у Београду.

Министарства 8. маја 1913.

Указом Његовог Величанства Краља Петра I, на предлог Министра Унутрашњих Дела, а на основу чл. 34. закона о пословном рвду у Државном Савету, одобрено је решење Државног Савета од 30. априла 1913. године. Бр. 1067, донето на основу чл. 1 44. тач. 9. Устава, које гласи: „да се Д-р Светозар Мохачанин, лекар из Београда родом из Осека и поданик угарски, по својој молби ирими у српско поданство изузетно

од § 44. грађанског закона иошто је поднео уредан отпуст из својег садашњег поданства."

Из канцеларије Унутрагањих Дела, год. у Београду.

Мпнистарства 8. маја 1913.

СТРУЧНИ ДЕО ЗАДРУЖНО НАСЛЕДНО ПРАВО по ГРШНСКОМ ЗАКОНИКУ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ (НАСТАВАк) Да ли девојке у куКи заостало морају у кући радити и задруаи припомагати ? Оне су, свакако, дужне то чинити по оном општем задружном правилу, да сваки у задрузи мора, према својој моћи, радити. НаЈ^очито ту обавезу има она дево.јка, чијим се искључењем из заоставштине (1е сшиа-ове задруга није много користила, пошто та заоставштина нијо била знатна. Али џилд., ако девојка неће да ради, или ако је она задругу самовољно напустила? Да ли би она и тада могла тражити од задруге издржање у новцу? Ми мислимо да би. Несумњива је ствар да право издржања и удомљења оних кћери које су, ио §-у 397. Грађ. Зак., искључоне синовима из очевога наслеђа није везано ни за какву њихову дужност рада: браћа морају овде издржавати своје сестре, и ако оно не живо са њима и ни у чему им својим радом но припомажу. §. 397. даје кћерима право на издржање и удомљење као накнаду зато што оне пе наслеђују. У истом положају су и довојке у задрузи које, према нашим објагпњењима, имају право издржања и удомљења. Задруга им ово мора дати и ако оне у задрузи не раде, ма из каквога то разлога

било. 1 ) Девојка у задрузи, у осталом, може из ове отићи, чим постано пунолетна, јер од тада над њом престаје старатељска власт задружнога старешине (чл. 111. Зак. о Старатељству), осим случаја даонамора, и по пунолоству, бити под стараоштвом (§. 151. Грађ. Зак. и чл. 139. Зак. о Старатељству). То истиче из начела личее слободе којо је опште, које, то јест, вреди и за женска лица као и за мушка. Питање је само ово: да ли је, тако исто, задруга у власти да и девојку из задружне куће кроне кадгод хоће? На сваки начин, она то не може чинити, ако јо девојка још малолетна односно ако је, ма да пунолетна, под старешининим стараоштвом. Али, како ће бити, ако је она пунолетна и уопште није под стараоштвом? Треба одговорити да задруга има право кренути из своје средине пунолетну девојку свакад када би морални интереси задруге то захтевали, н. пр., девојка је нерадница, што даје осталим укућанима рђав пример, или она има такво владање које штети углед задруге. Али и таквој девојци задруга мора давати издржање према вештачкој оцени, ако се она са њом не би поравнала, онако исто као што су браћа дужна издржавати и удомити сестру, па ма она својим животом не била достојна да носи име свога оца. Лишити девојке њиховога права овде, то би било тако исто као када би со хтело наследнику одузети наслође зато што нијо доброг владања. Ма како био рђав онај који је наследио — а он је наследио јер није био, по законским прописима, нодостојан (§. 419. Грађ. Зак.) — он не може бити кажњен никад, са тлх консидерација, губитком наолеђенога имања. Али, да ли задруга може, и без оправданога разлога, захтевати дапунолетна девојка иде из куће, стим да јој она даје издржањо у новцу и за удају спрему ? Другим рочима, да ли задруга може по вољи да бира: да такву девојку задржи у својој средини или да је, под реченим условом,

Ј ) И деца муптка коју отац мора до пунолества издржавати (§.117., Грађ. Зак.) нису дужна радити, као ни девојке које отац има да издржава све до удаје (§. 117. Грађ. Зак.).